Глас чланова САНУ против лажи, заблуда и страха о Косову и Метохији

Глас чланова САНУ против лажи, заблуда и страха о Косову и Метохији
Чланови Српске академије наука и уметности изнели су своја мишљења о актуелним проблемима у дефинисању државне политике према Косову и Метохији, изјашњавајући се у великој већини за избор погодног тренутка који би донио оптимално решење за Србе и Србију
Крајем марта у издању Председништва САНУ појавила се публикација Учешће Српске академије наука и уметности у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији: прилози чланова и одељења САНУ (Бгд, 2018, стр. 238, уредник: академик Марко Анђелковић, генерални секретар САНУ). Мада ово издање представља темељан допринос у расветљавању и „унутрашњег дијалога о Косову“, и контекста косовско-метохијске кризе и уобличавању одговорног државног односа према њој, књига је прећутана у великој већини медија, а од политичара је само индиректно споменута као илустрација чињенице да је већина учесника унутрашњег дијалога за тзв. „замрзнути конфликт“.

Разумије се овакав приступ, подвлачимо индивидуално изнетим ставовима академика, које је пре свега обележено настојањем руководства Академије да се обезбеди слободна дискусија, без идеолошког етикетирања, о КиМ, не само члановима САНУ, већ свима који у њој учествују, изазвао је прикривено незадовољство свих оних који су очекивали да се највиша научна установа сврста у неки од „табора“, као и оних који би најрадије да се не чује глас академика о важним државним, друштвеним и националним питањима, а да се истовремено стално врше прозивке: „Шта мисли САНУ? Када ће да се изјасни?“

Положај Академије у „унутрашњем дијалогу“ био је отежан и чињеницом коју у Уводној речи истиче њен предсједник Владимир С. Костић, што иницијатори дијалога нијесу установама типа САНУ постављали конкретнија питања, заправо није постојао никакав утврђен концептуалан оквир, нити су одређене кључне теме дијалога, што је знатно смањило и његову рационалност.


Председник САНУ Владимир Костић (Фото: Танјуг)
Не претендујући да у овом напису размотримо све изнете ставове наших академика, задржаћемо се на прилогу генералног секретара САНУ Марка Анђелковића, који, чини нам се најбоље илуструје и расположење у Академији и репрезентује друга изнета мишљења.

Академик Анђелковић најприје наводи да је „унутрашњи дијалог о Косову“ (сматра да је нехатом изостављена одредница Метохија) покренут ауторским текстом предсједника Србије у Блицу, 24. јула 2017. Сам текст позива на дијалог је, по академику Марку Анђелковићу „у литерарном смислу читљив, у фактографској и политичкој равни он није више од стилске вежбе у неодређености.“ Тај текст позива да се „погледамо у огледалу“, „будемо реални“, да „ не допустимо себи да … предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо давно изгубили“, да „решење не лежи у нашим митовима … али ни у одрицању од националних и државних интереса“, па зато позива на промјену у„нашој колективној свести која је често сваки договор доживљавала као пораз“ јер наводно „нисмо ми ништа тако велико добили у ратовима, што смо губили у миру“. Овај последњи став академик Анђелковић прати узвичником и одмах оповргава: „тврдња да ништа велико није добијено у ратовима очигледно не одговара истини, довољно је упоредити географске карте Балкана од 1804. до 1999. године.“

Садржина позива на дијалог је дакле неодређена, а није јасно ни чему би он могао да води када сем одређених виђења, није дата било каква синтеза нити су формулисани конкретни предлози акције, нити циљ који би требало остварити. Тако да се већ на тој равни уочава, по академику Марку Анђелковићу, да „нема битних предуслова за вођење дијалога“.

Но, Анђелковић не одбија да учествује у дијалогу, штавише сматра да је он неопходан ако доприноси ослобађању лажи, заблуда и страха по питању Косова и Метохије. Истовремено, он поставља питање зашто се баш у овом политичком тренутку кренуло са позивом на дијалог и зашто је он започео управо на описани начин. Одговарајући на то питање академик Марко Анђелковић указује на унутрашње и спољне разлоге за то. На унутрашње плану позив за дијалог би могао да представља жељу за постизање националног консензуса, или пак тражење алибија за нешто што се намерава учинити, а можда и незнање шта би ваљало чинити. Спољни разлози, а то су „растући политички и сваки други притисци САД и ЕУ“, ипак су доманантни. Тим факторима се очигледно жури јер су стварањем тзв. Републике Косово прекршили све релевантне норме међународног права (Повеља УН, Хелсиншка декларација), као и принципе Бадинтерове комисије из 1991. године. Њихов „јединствен и посебан“ случај Косова могао би да отвори многа жаришта широм Европе и свијета, а са друге стране је створена нефункционална квази-држава за чију је „независност“ до сада потрошено око 100 милијарди долара.


Генерални секретар САНУ Марко Анђелковић (Извор: Дневник)
Међународно-правни статус те квази-државе не може да буде разјашњен без учешћа Србије, истиче академик Марко Анђелковић и наставља: „У томе лежи објашњење парадокса да, док се тврди да је геополитичка реалност Балкана коначна, неизменљива и независна од става Србије, ипак се од те Србије, на сваки начин и не бирајући средства, захтева да се са том „реалношћу“ формално-правно сагласи и уговорно се обавеже, ipso facto претварајући бруталну отимачину у добронамерни поклон зарад „виших“ циљева.“

Српски народ је распад СФРЈ деведесетих година дочекао „у неверици и наивној нади“ да ће доминантна англосаксонска политичка елита да промени негативни историјски однос према Србима и омогући им оно што је заступала за све конститутивне народе Југославије – право на самоопредјељење. Умјесто тога Србији је наметнута улога „регионалног фактора стабилности“, што у пракси значи да мора да испуњава све захтјеве који долазе из окружења. Контрадикторност, па и смушеност српског политичког одговора као крајњи резултат довео је до потписивања тзв. „Бриселског споразума“ (19. 4. 2013), документа чија многа рјешења нијесу у складу са важећим Уставом Републике Србије. Сам „Бриселски споразум“ од Уставног суда Србије (10.12. 2014) окарактерисан је као политички а не правни акт, и као такав потпуно необавезујући за државу Србију, што се логично односи и на сва каснија акта потписана у том формату (25. 8. 2015), којима су практично реализоване три од четири тачке које се односе на проблем Космета, а садржане су у Документу 17/14108 од 27. 8. 2013. немачког Бундестага („Седам тачака Бундестага“).

Резолуција СБ УН 1244 је једини релевантни међународни документ којим се Косово и Метохија одређују као део Србије. С друге стране, истиче академик Анђелковић, према свим међународно важећим нормама Космет је је окупирано, што Србија мора хитно и јасно да прогласи. Из историје су познати различити начини повратка окупиране територије, у овом тренутку Срби су већински оприједељени за преговоре. Из свих тих разлога, преговори треба да се врате у оквире СБ УН и на основе Резолуције 1244, чиме Србија добија шансу за компромисно решење косметског проблема: „Србија треба и мора да преговара са позиције добре воље и уз признавање и уважавање интереса Арбанаса, али и без икакве недоумице о сопственим историјским правима и легитимним државним и националним интересима на просторима Космета“. Приоритет државе Србије јесте реафирмација и очување њених међународно признатих спољних граница, док су „правни и политички модалитети уређења унутрашњих односа тема отворена за разговор.“

Због тога „коначно решавање“ проблема на КиМ, као и у региону читавог Балкана, не смије да буде предмет исхитрености: „Није први пут у нашој историји да су Косово и Метохија окупирани, али јесте први пут да их неки водећи српски политичари доживљавају као баласт, као крст који не могу да носе и проклетство којег се треба што пре отарасити зарад неког већег будућег добра. Такав став се мора, једном заувек, одбацити у потпуности! Србија се мора одрећи наметнуте журбе која само ради у корист њене штете.“

Академик Марко Анђелковић верује у долазак времена у којима ће преговоре у име Србије водити државници. Они ће бити „способни да дефинишу за Србе и Србију оптимално дугорочно решење и да процене прави тренутак за његову реализацију. То би, можда, требало да буде повод за други, или боље речено, прави свесрпски дијалог о Косову.“

Приредио: Др Александар Живковић

(Слобода, 20. 5. 2018)

Глас чланова САНУ против лажи, заблуда и страха о Косову и Метохији Чланови Српске академије наука и уметности изнели су своја мишљења о актуелним проблемима у дефинисању државне политике према Косову и Метохији, изјашњавајући се у великој већини за избор погодног …

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости