Александра Мезјаева сам упознао 2009. године у Москви, где је, у сарадњи са „Институтом за проучавање балканске кризе“ Јелене Гускове, наша НВО „Историјски пројекат Сребреница“ у Руској Академији Наука организовала међународни симпозијум о Сребреници и раду Хашког трибунала. Професор међународног права на Казањском државном универзитету, Александар Мезјаев, учествовао је на том научном скупу као један од преко двадесет угледних стручњака из разних земаља света, и прочитао је запажен реферат.
У приватном дружењу, Алекс ми је исповедио како је дошло до тога да се неко из Казања заинтересује за рад МКТБЈ у Хагу и „српско питање,“ које се кроз то провлачи. Јеном приликом током суђења Слободану Милошевићу, нашао се у Хагу другим послом и одлучио је једног дана – као правник – да са галерије посматра како се поступак одвија. Разбојничка атмосфера у судници, којом су удружено доминирали арогантни судија Меј и његов земљак-тужилац Џефри Најс, на њега је деловала толико поражавајуће да су му пошле сузе на очи од немоћног беса. Није могао да се помири са тиме да, усред наводно цивилизованог света, такав лакрдијашки спектакл може да изиграва суђење. Од тог судбоносног боравка у епицентру „међународне правде,“ Алекс Мезјаев је постао непоколебљива немеза хашког судилишта и бескомпромисни обвинитељ његовог скандалозног деловања.
Алексове бритке анализе хашких суђења и пресуда, које већ годинама са изузетним професионалним ужитком читамо, допуњава овај изванредан осврт на недавно изречену пресуду др Радовану Караџићу и трагикомичну установу која му је судила.
Каргановић: Предпостављам да сте већ имали прилику да се упознате са највећим делом пресуде Р. Караџићу. Са чисто професионалног становишта, као професор међународног права, како оцењујете доказе тужилаштва и осуђујуће аргументе на које се позива судско Веће?
Мезјаев: Караџићева кривица, онако како би требало да буде доказана, у складу са начелима међународног права, није била доказана. Подсетимо се да се кривица утврђује по члану 7 Статута Међународног трибунала за бившу Југославију (МКТБЈ). Међутим, уместо тога (тачније – као допуна томе) судови су почели са утврђивањем Караџићеве кривице преко теорије «Удруженог злочиначког подухвата» (joint criminal enterprise, или JCE). Ево шта су тужиоци написали у својој оптужници у одељку који се односи на кривицу: «in the context of the accused‘s liability under Article 7(1), refers to his participation in a joint criminal enterprise» («у контексту одговорности оптуженог по члану 7(1), односи се на његово учешће у удруженом злочиначком подухвату»). А по каквом, заправо, основу они овде умећу joint criminal enterprise? Та теорија нема утемељења ни у Статуту МКТБЈ, ни у Правилнику о поступку и доказима! То јест, то је пука теоретска конструкција, али се ипак примењује да би се људи могли осудити пред овим судом! И никога то не занима! Потпуно је јасно да је теорија УЗП била уведена само зато да би се прогласили кривима они за које нема доказа да су починили кривична дела. Сви, међутим, о томе ћуте. Више од тога, о тој теорији се пишу „научне“ расправе и овакве пресуде се наводе са циљем да се та концепција увуче у међународно право „на мала врата“.
Још један проблем. У пресуди Р. Караџићу нема посебног приказа методологије помоћу које се оцењује доказна грађа. Судије разматрају доказе по свом нахођењу. Неким сведоцима верују, неким не. На реч се прихватају било какве, чак и најапсурдније изјаве сведока тужилаштва, а одбацују се изјаве сведока одбране. Али ако сведоци тужилаштва пруже неки доказ у корист одбране, тада им се не верује. Узмимо као пример сведока М.Мандића. У пресуди се неколико стотина пута позивају на сведочење Мандића, иако је сам сведок потврдио да сведочи под притиском Трибунала и да му је било прећено да ће у противном против њега самог бити покренут кривични поступак. Узгред, ако би погледали на списак лица која по Хашком трибуналу улазе у састав УЗП у оптужници против Караџића, уверићемо се да је М. Мандић био једини припадник тога УЗП против кога заиста није покренут кривични поступак.[1] Зар то није занимљива чињеница?
Каргановић: Сви су били запрепашћени тиме да је суд одбацио став тужилаштва у вези са седам општина да се и тамо, поред Сребренице, наводно догодио геноцид који су извршили Срби. Али ако размотримо квалитет доказа, они се чине подједнако мањкавим и за те општине и за Сребреницу. Сматрате ли да узрок разлике међу изведеним закључцима не лежи у правним већ много вероватније у политичким обзирима?
Мезјаев: Не налазим да је овакво решење запрепашћујуће. Суд је у том истом саставу већ раније донео решење по коме се Караџић изузима од одговорности по тој тачки, у складу са правилом 98bis. То јест, одмах после тужилачке фазе у поступку суд је стао на становиште да нису предочени докази о извршењу геноцида широм Босне. Да, другостепено веће је накнадно укинуло то решење, међутим судије су у пресуди поново потврдиле да доказа нема. Наравно, то не значи да у жалбеном поступку другостепено веће то не би могло опет да преиспита.
Оно што посматрамо је најобичније позориште којим толико воле да се баве у МКТБЈ. Они желе да покажу да судије, као, заузимају различите ставове и да се воде борбе између првостепених и другостепених већа. Ту заправо никакве стварне борбе нема. Чак и да постоје некаква размимоилажења међу судијама, то се усаглашава у процесу припремања пресуде. Сва видљива «варничења» нису ништа друго осим глумљење ради публике, симулакрум стварног судског поступка, заузимања различитих ставова, итд.
Да би се доказало постојање геноцида широм Босне, Тужилаштво непрестано доводи сведока-вештака Еву Табо. То је скандалозна сведокиња која је, како се чини, почела да нервира и саме судије. Ма колико судије биле пристрасне, они схватају да би прихватање лупетања Е. Табо превршило сваку меру. Напомињем да се доказни метод Е. Табо састоји из упоређивања броја становника у општинама у Босни до и после потписивања Дејтонског споразума. Након што је ту сведокињу дискредитовао један од судија, бивши председник МКТБЈ П. Робинсон (током поступка против Слободана Милошевића), та дама се опет појавила пред судом у предмету Р. Караџића. То јасно показује да Тужилаштво нити је имало доказа, нити их има.
Каргановић: У вези са четвртим одељком пресуде, који се односи на Сребреницу, да ли ви тамо примећујете нешто ново или занимљиво у поређењу са предходним пресудама по том питању?
Мезјаев: Ново је то што овде имамо прву пресуду где се именује тај који је, наводно, био главни планер геноцида у Сребреници. Ако су се раније све пресуде односиле на лица којима је било «наређено» да убијају људе, сада се пред нама налази пресуда ономе ко је «издао наређење.»
Међутим, шта ми ту видимо? Као што доказа није било у односу на «саучеснике», показало се да их нема ни у односу на «организатора.» Запрепашћујуће је, али је чињеница: без обзира на колосалне напоре и фалсификате који су годинама произвођени, Тужилаштву МКТБЈ пошло је за руком да изведе само једног сведока: оног истог Момира Николића! Ни један нормалан суд не може да утврђује кривицу на основу исказа сведока као што је Момир Николић. Више од тога, извршење геноцида може бити утврђено само у оквиру «посебне намере» (dolus specialis). А то је нешто чега се више нико у МКТБЈ и не сећа! У МКТБЈ нису на снази међународне конвенције, тамо је на снази приватно право МКТБЈ. Тако се догађа да се примењује закључак из другостепене пресуде у предмету Брђанина, где стоји да за геноцид неко може бити оптужен чак и у оквиру треће категорије УЗП – то јест, то може бити лице које не само да није извршило злочин, него чак није било ни свесно чињенице да је злочин био извршен.
Каргановић: У пресуди Караџићу се сада сусрећемо са још једном верзијом цифре погубљених муслиманских заробљеника у јулу 1995: 5,115 жртава. У предмету Крстић било је стрељано «између 7,000 и 8,000», а код Поповића и осталих «неколико хиљада,» а «најмање 5,336», док је код Толимира то било «4,970». Све те различите цифре, које је пресудио исти трибунал, осима сада код Караџића, правоснажне су. Да ли вам то оставља утисак озбиљног суда?
Мезјаев: Цифре у вези са Сребреницом одувек су биле врло различите, али проблем је у томе што ни на једном суђењу није била представљена научна методологија помоћу које се израчунава број жртава. Није случајно што су се морале измишљати «иновативне методологије» које не само да нису имале научно утемељење, него чак противрече здравом разуму (a la Ева Табо). Све те цифре су произвољне и нуде се без икаквих објашњења. Стиче се утисак да Трибуналу уопште није важно да ли се цифре подударају или не. Трибуналу таква размимоилажења чак и користе. Јер ако би цифра била прецизна – имало би се пружити тачно образложење како је она израчуната. А када се говори о приближним цифрама у стилу «од и до», објашњења нису ни потребна. А опште узев, наравно, то говори о професионалном нивоу свих тих наводних истражитеља, тужилаца и стручњака који раде за Хашки трибунал. Те цифре би могле послужити као добра основа за раскринкавање мита о «најбољим правницима» који су наводно запослени у МКТБЈ.
Каргановић: Да ли ће осуда изречена Караџићу утицати на будућност Републике Српске и на какав начин?
Мезјаев: Наравно да им је био циљ да помоћу тих пресуда утичу на будућност Републике Српске. За Запад је веома важно да оправда своје сопствене злочине, што значи да им је битно да «судски утемеље» геноцид у Босни као целини, али у томе још нису успели. На самом Западу има тих којима би се «геноцид по целој Босни» могао вратити као бумеранг (међу њима се налазе Холандија и Француска). Међутим, борба ће се наставити. И у предмету Караџић, у другостепеном поступку, и у предмету генерала Младића. Узгред, обратимо пажњу: у пресуди Р. Караџићу, у вези са проглашавањем његове кривице више од хиљаду пута се помиње име генерала Младића, коме је суђење још увек у току, и то без обзира на то да се он формално још увек мора посматрати као невина особа … Тако да ће се борба за Републику Српску пред Хашким трибуналом тек водити, она још није окончана.
Каргановић: Ви сте сами доживели много тога у Хашком трибуналу. Генерал Младић је захтевао да управо ви будете постављени за његовог браниоца, међутим Трибунал је то одбио. Зашто је руском професору међународног права, А. Мезјаеву, било забрањено да брани једнога од најистакнутијих српских оптуженика?
Мезјаев: Хашки трибунал је злочиначки суд. Зато се он плаши свакога ко би о њему могао да саопшти истину. Ниједан суд на свету се не боји било какве критике, са изузетком МКТБЈ. Они су отворено написали у свом Правилнику да адвокат оптуженог не може да буде лице које се изразило на било какав начин који би могао да нашкоди ауторитету суда. То је врло смешна формулација. Испада да Трибунал забрањује да се говори о његовим неприличним делима. А ко боље од свих осталих зна о тим неприличностима? Па адвокати, наравно!
И тако, док сам у лето 2011. боравио у Хагу и разговарао са генералом Младићем (већ смо почели да припремамо стратегију одбране), Трибунал се бавио проучавањем мојих објављених радова. Ја их имам много. Али оно што их је највише изнервирало била је моја истрага убиства Слободана Милошевића. Није им пошло за руком да оповргну моје закључке и остало им је само да се свете. Узгред, забранили су ми не само да будем генералов адвокат, него и да уопште будем у саставу његовог тима одбране. При томе, Секретаријат Трибунала није могао да за то пружи никакво правно утемељење. Када сам поднео жалбу Т. Мерону, он није узвратио ниједним јуристичким аргументом. То је разумљиво: правних аргумената помоћу којих би се генералу Младићу ускратила слобода да себи бира браниоца – једноставно није било. Трибунал се боји могућности да браниоц оптуженог постане неко из државе која је независна, и ко се не плаши судија. Незамерање адвоката, узгред буди речено, није без основа: судије могу да униште професионалну каријеру сваког адвоката. То је велики проблем у свим међународним кривичним судовима.
Каргановић: Како је у Русији примљена оштра пресуда Радовану Караџићу?
Мезјаев: У целини, реакција руске јавности била је врло критичка. Коментаришући ову пресуду, руска средства масовног информисања су се ослањала на мишљења озбиљних стручњака који су пресуди дали врло негативну оцену.
Министарство иностраних послова Русије је издало званично саопштење. У том саопштењу се, између осталог, скреће пажња на то да је ова пресуда само једна из низа сурових пресуда изречених на рачун Срба на фону ослобађајућих решења у односу на друге учеснике у грађанском рату у бившој Југославији – хрватског генерала А. Готовину, косовског Албанца Р. Харадинаја, као и бошњачког «теренског команданта» Н.Орића. Министарство је указало и на датум који је био изабран за изрицање пресуде: дан када је извршен један други злочин, у односу на који је МКТБЈ одбио да отвори истрагу – почетак бомбардовања бивше Југославије од стране коалиционих сила држава-чланица НАТО пакта.
У саопштењу МИП-а се каже да «МКТБЈ наставља да изграђује мит о искључивој одговорности српског народа за те догађаје. Као последица, суштински је подривена динамика међунационалног и међуверског помирења на Балкану.» [2]
Каргановић: Шта би Русија могла да учини да би се најзад постигла правда за српске жртве «међународне правде»?
Мезјаев: Русија би могла да гласа против годишњих резолуција којима се продужују овлашћења судија и у прилог затварању Трибунала. Нажалост, она то не чини.У задње време, Русија је почела да се уздржава када дође до гласања. Тако се може поступити, рецимо, једанпут – као задње упозорење Трибуналу. Међутим, када се уздржите и трећи, и четврти пут – то већ постаје погрешан став. Било је грешка и подржати да се С. Брамерц постави на положај тужиоца Међународног резидуалног механизма за кривичне судове (МОМУТ). Утолико више што су постојали сви основи да се на такав предлог подигне велика граја и да се његова кандидатура одбаци. Цела Африка је била против тога, а представника тога континента Б. Џалоу су једноставно сменили са положаја! Али не – опет уздржаност. Српски оптуженици не могу да добију никакву правду у МОМУТ-у, а то се односи и на Р. Караџића у жалбеном поступку. За председника МОМУТ-а био је изабран по злу познати Т. Мерон, а један од судија тог сакатог органа је и председник МКТБЈ, К. Агиус. Где је ту правда! Уколико Русија заузме оштар и бескомпромисан став, она ће моћи да постигне много. Користећи право вета, она може да растера ту банду која се издаје за «међународни кривични трибунал».
Разговарао: Стефан Каргановић
[1] Међу тим припадницима УЗП, у Оптужници од 18. фебруара 2009. у тачки 11. именују се: Momcilo KRAJISNIK; Ratko MLADIC; Slobodan MILOSEVIC; Biljana PLAVSIC; Nikola KOLJEVIC; Mico STANISIC; Momсilo MANDIС; Jovica STANISIC; Franko SIMATOVIC; Zeljko RAZNATOVIC and Vojislav SESELJ.
[2] Видети званичну интернет презентацију МИП-а Русије: http://ift.tt/21KNOjJ
| АЛЕКСАНДАР МЕЗЈАЕВ: „ПОЈАВА СВАКОГ НЕЗАВИСНОГ АДВОКАТА УЛИВА СТРАХ ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ“ | Српски културни клуб Руски професор права анализира пресуду Радовану Караџићу, показујући да је правно потпуно неутемељена и у бити - политичка, с циљем да се Срби оцрне. |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар