ЗБОГОМ ПРОЛЕТАРИЈАТУ, СТИГАО ЈЕ ПРЕКАРИЈАТ
Нова класа повремено и привремено запослених, слабо плаћених и радно незаштићених, зачета је у дивљем браку неолиберализма и глобализације
У социјализму, многи су се хвалили како „не могу тако мало да их плате, колико мало они могу да раде”. А онда је дошла „транзиција” и са њом ново правило: „нема тих пара за које ја нећу да радим”.
Кад имам прилику да радим. Иако се код нас још радије користи „чекам посао”, уместо „тражим посао”, већина ипак прихвата сваку прилику да се запосли.
А та прилика ће данас вероватније бити неки хонорарни, привремени или повремени, са уговором на одређено време, а све чешће и без било каквог папира, дакле „непријављен”, односно „на црно”. И за бедну плату.
Ако је за утеху, то није само резултат нашег још незавршеног путовања из социјализма у капитализам, већ један глобални процес који је добио своје име, које се овде засад ретко помиње, али се и те како добро осећа.
То је „прекаријат” и из њега изведена „прекаризација”, што су појмови који су у Европи у оптицају још од осамдесетих, али у пуном значењу коришћени тек у овом веку, а који описују све врсте неизвесног и несигурног запослења.
По дефиницији Међународне организације рада, „прекарни рад” је „радни однос у којем не постоји сигурност запослења, која се сматра основним елементом уговора о раду”.
Међународна федерација металаца предложила је пак нешто детаљнији опис, по којем је прекарни рад „резултат праксе послодаваца да своју сталну радну снагу сведу на минимум, да максимизирају своју флексибилност и ризик пребаце на запослене.
Резултат су нестална, привремена, повремена, несигурна и зависна радна места, на којима радници немају ни законску ни социјалну заштиту”.
Британски економиста Гај Стандинг, водећи теоретичар и идеолог „прекаријата” , сматра га „опасном новом класом” (наслов његове књиге објављене 2011), и износи да овој социјалној групи припадају имигранти, млади образовани људи (припадници постсоцијалистичке и постхладноратовске „ипсилон генерације”) и они који су изван старе индустријске радничке класе.
За Мирослава Ружицу, нашег експерта за упоредне социјалне политике са међународном репутацијом (консултант Светске банке и Фондације „Хајнрих Бел”, између осталог), прекаријат у европском простору чине три основне групе.
У првој су губитници из круга класичне радничке класе који остају без посла због технологије, деиндустријализације или трансфера производње у земље у развоју, па су принуђени да се селе у сервисну економију.
Другу чине они који несигурност прихватају зато што немају алтернативу – мигранти и они без образовања и квалификација – док су у трећој образовани, а посебно млади професионалци који су фрустрирани сопственим животним статусом и изгледима.
Студија „Прекарна запосленост у Европи” коју је под покровитељством Института Ренер – политичке академије аустријског социјалдемократског покрета – 2014. урадила група младих истраживача, указује да је прекаријат резултат „комодификације рада”, његовог претварања у „фактор производње”, као што су сировине или компоненте.
Рад тиме губи свој социјални контекст и радник постаје „добављач” који је, као и сваки други, ангажован по принципу што јефтинији, то профитабилнији – и коме се у сваком моменту може отказати.
Из тога је проистекао радни однос који по вољи послодавца може да престане у сваком моменту. Радно време и опис посла су такође променљиви по истом принципу, плата је „минималац” или чак и нижа, нема напредовања, а нема ни некад стандардних права на боловање, слободне дане у одређеним животним ситуацијама, па ни годишњег одмора.
А што је најгоре, ова врста радног односа је „нова нормалност”.
Гај Стендинг сматра да је ова врста нестабилности данас срж глобалног капитализма, која је зачета у главама групе економиста крајем седамдесетих година прошлог века, потом названих „неолибералима”, који су сматрали да држава са својим планирањем и регулативом спутава економију, те да је због тога, нарочито у Европи, неопходно да се демонтирају елементи „социјалне државе”, у систем уграђени после Другог светског рата, и тиме створе предуслови за економски размах.
Једна од препорука неолиберала била је и да је неопходно увођење „флексибилног тржишта рада”, како би се спречило да корпорације улажу тамо где је радна снага јефтинија. У пракси то је значило све оно што се и данас догађа пред нашим очима: систематско повећање несигурности радног места, као цене која се мора платити да се привуку инвеститори.
Ову анализу и прогнозу спремно прихватају политичари попут Маргарет Тачер и Роналда Регана. Резултат јесте био почетно убрзање економског раста, али и „колатерална штета” у виду драстичног пораста економских и друштвених неједнакости у последње три деценије, у свим западним економијама.
Увођење „флексибилности” на тржиште рада није међутим зауставило глобализацију – измештање комплетних радних процеса у Кину и друге азијске економије у развоју, где је цена рада била драстично нижа.
Корпорације су од тога профитирале, али је просперитет „плавих мантила”, производних радника у западним економијама, почео да стагнира и опада, док су се нове генерације, а нарочито млади без универзитетског образовања, суочиле са чињеницом да за њих нема сигурног и сталног посла.
Стигло се и до ситуације да су у Америци, на пример, они испод 30 година сиромашнији него пензионери, док у Великој Британији пензије расту три пута брже од прихода младих.
Код нас се феномен прекаријата, оцењује Мирослав Ружица, „прелио из Европе”, где је (на нивоу ЕУ) „атипично запослен” (на одређено или скраћено радно време или самозапослен) сваки други (51 одсто) радник.
Занимљиво је да „прекарни”, несигурни рад, односни доношење „флексибилних закона о раду” заговара и чувена „Тројка” – Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд – као кључни елеменат стратегије за оздрављење економија са европске периферије (укључујући и нашу – ми смо, усвајањем новог Закона о раду, већ легли на ову руду).
На „флексибилност” је недавно пристала и Француска, где су левичари средином априла у Паризу разбијали излоге, у знак протеста због предлога новог закона о раду социјалисте Франсоа Оланда, сматрајући да се њиме напуштају тешко стечена радничка права.
Андре Горц је пре три и по деценије написао култну књигу „Збогом пролетеријату”, аргументујући да због промена које су донеле наука и технологија, радничка класа није више у улози барјактара револуције. Изнео је и уверење да ће пораст аутоматизације довести до „ослобађања рада”.
Гај Стандинг данас, у својој „Повељи прекаријата”, тврди да је пролетеријат – са стабилним уговорима о раду на неодређено време, регулисаним социјалним правима – био много повлашћенији од данашњих припадника прекаријата, као „класе у настајању”. Дете неолиберализма и глобализације све је стаситије.
По Стандингу, у данашњем контексту, када мултинационални капитал жели флексибилне, односно несигурне раднике и може да их обезбеди било где у свету, мали су изгледи да се нешто у овом погледу промени.
За тако нешто неопходан је алтернативни приступ, нешто што је последњих месеци у Европи стидљиво стављено на дневни ред: нека врста радикалне социјалне реформе која би финансијску сигурност обезбедила као универзално грађанско право.
(Преузето из „Политике“)
| Уместо првомајске честитке: Збогом пролетаријату, стигао је прекаријат | Форум београдских гимназија Збогом пролетаријату, стигао је прекаријат Нова класа повремено и привремено запослених, слабо плаћених и радно незаштићених, зачета је у дивљем браку неолиберализма и глобализације У социјализму, многи су се хвалили како „не могу тако мало да их плате, колико мало они могу да раде”. А онда је дошла „транзиција” и са њом ново правило: „нема тих пара за које ја нећу да радим”. Кад имам прилику да радим. Иако се код нас још радије користи „чекам ... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар