Зашто слаби побеђују. – In summa: болесни и слаби имају више саосећања, „човечнији“ су –: болесни и слаби имају више духа, променљивији су, многострукији, забавнији, – пакоснији: пакост су и изумели сами болесници. (Болесна нека рана зрелост честа у рахитичара, шкрофулозних и туберкулозних). Esprit: власништво касних раса (Жидови, Французи, Кинези. Антисемити не опраштају Жидовима то што Жидови имају „духа“ – и новаца: антисемитизам, име „прикраћених“.)
Болесни и слаби за се су имали фасцинацију, они су занимљивији неголи здрави: луда и светац – те две најзанимљивије врсте човека . . . у ужем сродству „геније“. Велики „пустолови и злочинци“ и сви људи, првенствено они најздравији, у становитом су раздобљу свог живота болесни: – велика ганућа душе, страст моћи, љубав, освету прате дубоке сметње . . . А што се тиче décadence : њу у сваком смислу представља готово сваки човек који не умре прерано: – он дакле из искуства зна и за инстинкте који јој припадају: – током половине готово сваког људског живота човек је декадент.
Коначно: жена! Једна је половина човечанства слаба, типично болесна, променљива, нестална – жена треба јакост да се грчевито хвата за њу, – и неуку религију слабости која велича као божанско то, бити слаб, љубити, бити смеран . . . или боље, она слаби јаке, – влада кад јој успе савладати те јаке . . . – жена се увек ротила с типовима décadence, са свештеницима, а против „моћних“, „јаких“, мушкараца – жена доноси децу ради култа побожности, сажаљења, љубави – мајка репрезентује алтруизам уверљиво . . .
Коначно: сва виша цивилизација, која собом истовремено нужно доноси и пораст морбидних елемената, нечега неуротично-психијатријског и криминалистичког . . . – настаје нека међуспециес, артист, одвојен од криминалности чина слабоћом воље и социјалном бојажљивошћу, исто тако не још зрео за лудницу, али својим тицалима посежући зналично у обе сфере: специфична та културна биљка, модерни артист, сликар, музичар, првенствено романописац, који се за свој начин да буде служи врло неправом речју „натурализам“ . . . – Лудаци, злочинци и „натуралисти“ у порасту су: знаци културе која расте и нагло хита напред – тј. импортанцију задобија одбирак, отпадак, испљувци, – оно наниже држи корак . . .
Коначно: социјална замешатељица, последица револуције, успоставе једнаких права, празноверице о „једнаким људима“. У сваку ће се крв свих сталежа умешати притом носиоци инстинкта заласка (ressentimenta, незадовољства, разорног нагона, анархизма и нихилизма), урачунавши ту и ропске инстинкте, инстинкте кукавштине, препредености и олоштва слојева које се задуго држало доле: два, три нараштаја потом расу више није могуће препознати – све је постало светином. Одатле резултира неки скупни инстикт против одабира, против привилегија сваке врсте, а од неке моћи и сигурности, крутости, окрутности праксе, те се ускоро доиста подвргавају чак и привилеговани: – што још хоће задржати моћ улагује се светини, мора имати светину на својој страни, – првенствено „генији“: они постају гласници чувстава којима се одушевљавају масе – нота саосећања, страхопоштовања чак и пред свиме што је живело у патњи, ниско, презрено, прогоњено, звучи над свим другим нотама (типови: Виктор Иго и Рихард Вагнер). – Успон светине значи још једном успон старих вредности . . .
Eugène Delacroix Le 28 Juillet. La Liberté guidant le peuple
При таквом екстремном кретању с обзиром на темпо и средства, какво представља наша цивилизација, премешта се тежиште у људи: људи од којих то највише зависи, на којима је тако рећи да компензују сву велику опасност таквог болесног кретања; – у том силном мењању и мешању елемената биће и крзмала par excellence, оних који примају полако, тешко пуштају, релативно трајних. У таквим околностима тежиште нужно пада на медиокритете: против владавине светине и ексцентрика (обоје углавном у савезу) консолидује се медиокритетство, као јамство и носилац будућности. Одатле за изнимне људе израста нов противник – или међутим и ново завођење. Узме ли се да се неће прилагођавати пуку те да неће певати песме на угоду инстинкту „разбаштињених“, неопходно ће им бити да буду „осредњи“ и „ваљани“. Знају: mediocritas је и aurea, – она чак и једина располаже новцем и златом (– свиме што сја . . .) . . . Та стара врлина, и уопште сав одживљени свет идеала, још једном задобија даровито заговорништво . . . Резултат: медиокритетство задобија дух, оштроумље, гениј, – бива забавно, заводи . . .
* * *
Резултат. – [Висока нека култура] може стајати само на пространом тлу, на снажно и здраво консолидованој осредњости. У њеној служби и послуживана њоме ради наука – па и уметност. Наука не може за себе пожелети ништа боље: као таква припада средњој врсти човека, – међу изнимкама она је депласирана, – у својим инстинктима нема ничега аристократског а још мање ичега анархистичког. – Моћ средине одржава се пак трговином, првенствено новчаном трговином: инстинкт велефинансијера иде против сваког екстрема, – зато су Жидови у нашој тако угроженој и несигурној Европи засад моћ која највише конзервира. Они могу не требати ни револуција ни социјализма ни милитаризма: хоће ли и требају ли поседовати моћ и над револуционарном странком, тада је то само последица предходно реченога и са њим нипошто у супротности. Потребно им је да пригодице против других екстремних смерова побуђују страх – тиме да показују шта им је све у руци. Али им је инстинкт непроменљиво конзервативан – и „осредњи” . . . Где год има моћи знају бити моћни: али израбљивање њихове моћи увек иде у једном смеру. Зачасна је реч за осредње, као што се зна, реч „либерално” . . .
1024px Hundred franc note delacroix 1993
* * *
Размишљај. – Бесмислено је претпоставити да је читава та победа вредности антибиолошка: тражити ваља да се она објасни из неког интереса живота – подржавање типа „човек” чак путем методике превласти слабих и прикраћених –: у другом случају човек више не би егзистирао? – Проблем – – –
Појачавање типа судбоносно је за одржање врсте? Зашто? –
Искуства из историје: јаке се расе узајамно десеткују: рат, жудња моћи, пустоловине; јаки ефекти: расипање – не капитализује се више снага . . . с претеране напетости настаје духовна поремећеност; егзистенција им је скупа, укратко – узајамно се сатиру –: наступају периоди дубоког опуштања и млохавости: сва се велика доба плаћају . . . Јаки су након тога слабији, безвољнији, апсурднији него просечно слаби.
Растрошне су то расе. – „Трајање” по себи међутим не би имало вредности: предност би се чак радије дала каквој краћој али вредношћу богатијој егзистенцији рода. – Преостало би још да се докаже како би се чак и тако постигла богатија жетва вреднота него у случају краће егзистенције; тј. човек као накупина снаге задобија знатно већу количину власти над стварима кад је тако како јесте . . . Стојимо пред проблемом економије . . .
Извор: Фридрих Ниче, Воља за моћ. Покушај превредновања свих вредности, Младост, Заграб, 1988.
 |
Зашто слаби побеђују |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар