четвртак, 11. јануар 2018.

Владислав Ђорђевић: СЛОВО ПРОТИВ „СЛОВА О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ”

Владислав Ђорђевић: СЛОВО ПРОТИВ „СЛОВА О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ”

„Слово о српском језику”
(Политика, 1. и 8. августа 1998)
Др Александар Младеновић, мр Бранислав Брборић, др Славко Вукомановић, др Бранкица Чигоја, Милош Луковић, Светозар Стијовић, Павле Ивић, Новица Петковић, Слободан Реметић, Драго Ћупић
„У одбрану достојанства српскe језичке науке”
(Политика, 15. август 1998)
I
Ако су ишта постигли „словари” – постигли су то да њихово „Слово о српском језику” буде предмет контроверзе. Убрзо после његовог објављивања (1. и 8. августа 1998) на њега је реаговала група филолога у тексту „У одбрану достојанства српске језичке науке” (Политика, 15. августа 1998). Суштински, „бранитељи” су рекли све што се може пребацити „словарима”. Текст који следи брани „бранитеље” – оправдава њихову критику „Слова”.
II
„Бранитељи” су рекли све што је потребно, само су пропустили да укажу на идеолошке импликације „Слова”. Наиме, „Слово” по својим идеолошким реперкусијама подразумева стварање политичке заједнице свих штокаваца и то под српским именом! Било би дивно када би то било могуће! Но, историја нас упозорава да је то крајње нереално; штавише, покушати то крајње је опасно!
Бринући се за интегритет српског језика, „словари” практично раде на дезинтеграцији српског народа. Основна заблуда „словара” јесте „глотоцентризам” – свођење националног идентитета на језик. То је болно наивно.
III
Већ на самом почетку „Слова” налази се реченица која је на први поглед јасна, такорећи саморазумљива, а заправо је крајње погрешна: „Српска култура, књижевност и језик су недељиви: обухвата сав српски народ.” Човек који брзо прочита ту реченицу може да стекне утисак да је прочитао нешто кристално јасно. Заправо, изјава је дубоко погрешна. Оно што је погрешно у њој јесте изједначавање језика и културе, посебно језика и књижевности.
Ако ишта доказује целокупна историја западног Балкана онда доказује то да језичка припадност није подударна са културном и књижевном. Културна историја о томе пружа обиље доказа. Узмимо само један пример: историју књижевности. Наиме, језиком Срба, српским језиком, говорили су и писали и: Марин Држић, Џиво Гундулић, Иван Мажуранић, Тин Ујевић, Динко Шумановић, Добриша Цесарић, Мирослав Крлежа, Владимир Назор, Иван Аралица, али то не значи да они припадају „недељивој” српској култури и српској књижевности. Нико се од њих не би сложио да припада српској култури, а не би јер припадност одређеној књижевности не зависи само од језика на коме се ствара, него и од других културних и политичких чинилаца. „Словари” имају невероватну моћ њиховог превиђања.
Пренебрегавање других културних чинилаца, посебно верског, „словари” овако исказују: „Српским језиком су говорили и говоре етнички Срби све три вероисповести – православне, римокатоличке и исламске.” При том се позивају на концепт Вука Ст. Караџића о постојању „Срба сва три закона”. Проблем са тим концептом јесте тај што је он утопија – један мит. Управо студија у којој се тај концепт заступа најуверљивије указује на то да не постоје Срби „сва три закона”, него само „закона Грчкога” (православни). Сâм Вук Ст. Караџић је у студији „Срби сви и свуда”, објављеној у књижици „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона” (1849), написао да се само православни штокавци зову „Срби или Србљи”, а да католички и муслимански штокаваци „имена овога не ће да приме”.1 Ни средином XIX века католички и муслимански штокавци нису се осећали Србима, а не осећају се ни данас. Основни став „словара” је месечарски.
Наравно, било је католичких и муслиманских штокавца који су се осећали Србима. Има их можда и данас, али све то су изузеци. Није паметно градити теорију на изузецима. Опште правило је то да је конфесионална разлика била и остала вододелница нација, култура и књижевности штокаваца. Сматрати да верске разлике не утичу на национални и културни идентитет представља невероватну заслепљеност.
IV
Пренебрегавајући било који други културни чинилац осим језичког, „словари” су склони да пренебрегну и чинилац писма. Стога пишу: „Српски књижевни језик има два писма – ћирилицу и латиницу. Ћирилица и латиница нису диференцијална црта између српског књижевног језика и његових регионалних, конфесионалних варијанти.” Занемаривати писмо као културну реалију представља више него заслепљеност; представља прворазредан геополитички промашај. Истина је да је било Срба и да их има и данас, који пишу латиницом, али то не може да доведе у питање културно-историјску чињеницу да је ћирилица била и остала писмо православних штокаваца и важан елеменат српског националног и културног идентитета. Било је и несрба који су писали ћирилицом (нпр. босански фрањевци), али ти изузеци не могу да оспоре чињеницу да је ћирилица била и остала важан елеменат српске националне идентификације. Аксиолошко изједначавање ћирилице и латинице може да иде наруку само онима који су спремни да подрже латиничење ионако већ поприлично полатиниченог српског народа.
V
Своје тезе „словари” псеудонаучно поткрепљују позивањем на филологе XIX века (Добровског, Копитара, Шафарика, Милошића, Вука Ст. Kараџића). Сви су они тврдили да се народи разликују по језицима. Но, ни у њихово доба народи се нису разликовали само по језику. Данас то не тврди ниједан културолог. Стога су „бранитељи” потпуно у праву када тврде да „Слово” карактеришу „застарели ставови и непознавање чињеница”.
VI
„Словари” имају тенденцију да буду догматски аисторични. Они неку ситуацију сматрају истинитом самим тим ако је неки ауторитет таквом представља. Пишу: „Вук је сматрао да српски језик обухвата читаво штокавско наречје и по језичком критеријуму доказао да су сви штокавци Срби и да су сви Срби штокавци.” Аутори „Слова” имају невероватну моћ селективног извештавања. Наиме, став да су сви штокавци Срби био је (и остао) управо само то: став. Стварност је била другачија. Вук свој став није „доказао”, него га је управо сâм оповргао. У студији „Срби сви и свуда”, објављеној у „Ковчежићу за историју, језик и обичаје Срба сва три закона” (1849), он је записао да само штокавци „закона Грчкога” (православне вере) себе зову Србима или Србљима, а да „остали овога имена не ће да приме”.2 Према томе, идеја о постојању Срба „сва три закона” је Вукова фантазмагорија, а не реалност. Србе је та утопија коштала много идентитетског лутања. Васкрсавајући ту идеју из мртвих, „словари” препоручују продужетак тог лутања. Наводећи Вуково фантазмагорично мишљење као реалност значи обмањивати.
VII
„Словари” пишу догматски „глотоцентрично”: „То што и Срби, као и други народи, припадају разним вероисповестима, те има Срба православаца, католика и муслимана (или, како је Вук говорио, Србаља грчкога, римскога и турскога закона) не утиче на етничку и језичку слику тога народа.” Прочитавши тај навод, човек се може запитати да ли „словари” пишу за нормалне људе или за месечаре?! Како је могуће да „словари” не виде да припадност православној, католичкој и исламској религији управо утиче на етничку „слику” истојезичних штокаваца?! Управо је религија та која их је поделила, а не било који други чинилац. Порицати ту историјску чињеницу не представља обичну погрешку, него прворазредно геополитичко месечарство. Где „словари” данас проналазе „Србе католике” и „Србе муслимане”?! Можда има таквих појединца, али као група они се не осећају Србима.
Бесмисао „словарског” памфлета је тим већа, јер је сâм Вук Ст. Караџић у студији „Срби сви и свуда” етнографски тачно записао да муслимански штокавци себе не сматрају Србима него правим Турцима, „премда ни од стотине један не зна Турски”.3 Написао је и то да католички штокавци „не ће Срби да се зову”.4 Где ту Вук, па и „словари”, виде Србе „сва три закона”?! Постојање Срба „сва три закона” је фикција. Наравно да је било Срба муслимана и Срба католика, али су они увек били на културној и географској маргини српства. Штавише, окосницу савремене хрватске и бошњачке нације чине управо католички и муслимански штокавци, а какав је њихов став према прaвославним штокавцима добро се видео у два међуштокавска верска рата (1941-1945. и 1991-1995).
Да ли чињеница да су Анте Старчевић и Илија Гарашанин, Стјепан Радић и Милан Стојадиновић, Анте Павелић и Драгољуб Михајловић, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић говорили истим језиком подразумева то да међу њима није било никакве разлике у етничкој „слици”?! Да ли су сви они били Срби?! Да ли чињеница да су Вјекослав Макс Лубурић, Томислав Филиповић-Мајсторовић („фра Сотона”) и остали усташки кољачи говорили истим језиком као и њихове жртве подразумевала и то да су они имали исту етничку „слику”?! Где је „словарима” здрава памет?! Изједначавање језика и националног идентитета „словаре” води ка невероватним бесмислицама.
VIII
Непознавање културне историје „словари” демонстрирају и када тврде да је назив илирски био „синоним за српски језик”. Заправо тим изразом је називан језик свих штокаваца, а не само Срба. Сâм Вук у горепоменутој студији каже да књижевници католике штокавце називају „Илири или Илирци”.5 Они су чинили – како пише сâм Вук у горепоменутој студији – ⅓ неправославних штокаваца (⅔ неправославних штокаваца чинили су муслимани). Некад се тим именом називају и хрватски кајкавци. Тако се нпр. илирским именом назива речник кајкавца Ивана Белостенца из 1742. У сваком случају, илирско име није везано само за Србе како „словари” погрешно тврде.
IX
Свој груби шематизам словари показују и када тврде: „После Вукове смрти наметнут је став да Србима и Хрватима није заједнички само књижевни језик него и народни језик.” Заправо, „после Вукове смрти” никоме ништа није наметнуто: несрпски штокаваци постојали су већ вековима. Када су Хрвати (кајкавски Загорци) прихватили штокавски за свој књижевни језик, католички штокавци постојали су вековима. Носили су разна имена, па и српско, али не само српско. Од 40-их година XIX века почели су убрзаније да стичу хрватску националну свест. Католицизам је био чинилац који је пресудно одредио њихову националну свест. То није била штокавштина. Модерна хрватска нација се формирала на основу католичке вере, штокавског језика и латиничког писма. На тај процес Срби нису утицали, нити могли да утичу. Покушај филолошких романтичара, па и Вука, да све штокавце убаци у српски национални кош напросто се показао илузорним.
Када „словари” оптужују Ватрослава Јагића, Ђуру Даничића и остале за изневеравање српске филолошке традиције, они пренебрегавају чињеницу да су реалност диктирали Илири (Хрвати), а не они. Србима је остало само да посматрају како се формира хрватска нација. На тај процес нису могли да утичу. Уверавање католичких штокаваца да су Срби био је и остао јалов посао. „Словари” и даље на њега траће време. Боље је оствити католичке штокавце да буду Хрвати, а радити на интеграцији православних штокаваца. Од бриге за друге православни штокавци су постали национало запарложени.
X
„Словари” сматрају да су сви штокавци Срби. Стога они занесено пишу: „Срби су јужнословенски народ православне, католичке и муслиманске вероисповести који говори српским народним језиком. Са етничким границама српскога народа подударају се језичке границе српског језика (штокавског наречја).” Било би дивно када би то тако било! Али стварност је много другачија! Хрвати, Бошњаци, а и многи Црногорци неће ни да чују за Србе, а камоли да сами себе у њих уброје, па аподиктичка тврдња „словара” спада у ред прворазредних маштарија. Ко год је трезвен зна да не постоји подударност штокавског наречја и српског етноса. Словари сањају бапске нове.
XI
Своје непознавање историје „словари” доказују скоро сваком речницом свог надобудног текста. Једна од њих гласи: „У XIX веку је постојао незнатан број Хрвата који је, у суседству са Србима и под њиховим утицајем и говорио српски (штокавски).” Тачно је да се пре Илирског покрета већина католичких штокаваца није изјашњавала као „Хрвати”, али није ни као Срби, него регионално. У горепоментој студији Вук Стеф. Караџић је записао да католички штокавци себе „зову по мјестима у којима живе, н. п. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани и. т. д.”6 Вук додаје да их књижевници зову „Илирима или Илирцима”, а православци још „у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима”.7 Православни штокаваци називају „у пријатељском разговору” католичке штокавце и „Кршћанима”.8 Дакле, „словари”, који се тако радо позивају на Вука, Вукова дела не познају, јер да познају знали би да се католички штокавци нису изјашљавали ни као Хрвати, ни као Срби, него регионало. Vuk dixit. Етногенеза је сложен процец и не може се свести на једна чинилац како то чине „словари”.
XII
Тачно је запажање „словара” да су 30-их година XIX века кајкaвци узели за свој књижевни језик штокавски, али међу штокавцима тада није било само Срба, него и несрба. Сâм Вук јасно каже да међу штокавцима има ⅔ Срба и ⅓ несрба. Према томе, књижевни језик садашњих Хрвата, може се тек условно звати српским, јер је то тада био језик не само Срба, него и несрба. У сваком случају, то није језик кајкавских Хрвата с почетка XIX века. Он носи назив „хрватски” само зато што га данас говоре они који имају хрватску националну свест. Националне свести на Балкану флуктуирају и не зависе само од језика, него и од многих других културних чинилаца. Етногенеза је сложен процес и не може се сводити само на један чинилац, како то „словари” наивно претпостављају.
XIII
„Словари” су склони да обезвреде религију као етногенетски чинилац. Стога пишу: „Теза о томе да народи стичу идентитет по вери а не по језику, која је супротна Вуковој тези, није прихваћена нигде у Европи.” Изјава је нетачна. Постоји бар два случаја где је религија кључни дезинтегративни чинилац. Ирци и Енглези на Ирском острву подељени су управо по верском критеријуму (католици и англиканци). И Фламанци и Холанђани су се поделили по верском критеријуму (католици и калвинисти).
Религија уме и да буде интегративни чинилац. Управо су се Валонци и Фламанци ујединили у Белгију по верском, а не језичком критеријуму.
Штокавци су типичан пример поделе на основу вере. Срби, Хрвати и Бошњаци се не деле по језику, него вери (православни, католици и муслимани). Стога су два рата међу штокавцима (1941-1945. и 1991-1995) у суштини била верски ратови.
XIV
„Словари” не трепнувши пишу о „три верско-културне заједнице српског народа”. Та „верско-културна заједница” је Вукова и „словарска” pia desideria, утопија која само уљуљкује православне штокавце.
Упорни у свом шематизму они додају: „Савремени српски језик употребљавају и Срби католичке и Срби муслиманске вероисповести као свој књижевни језик.” Баш бих волео да ми „словари” покажу те „Србе католичке” и „Србе муслиманске вероисповести”. Вероватно постоје такви појединици, али католици и муслимани штокавци су као целина несрпски, па великим делом и антисрпски оријентисани. Словари су лунатици.
XV
„Словари” пишу да „није било Хрвата и Словенаца штокаваца”, што је историјски тачно, али заборављају да додају да је било одувек несрпских, регионално опредељених штокаваца, па је идентификовање штокаваца само са Србима једна крута и у суштини нетачна конструкција.
XVI
Пренаглашавајући језик као чинилац националог идентитета, „словари” занемарују писмо. Пишу: „Српски књижевни језик има два равноправна писма: ћирилицу и латиницу.” Када се штокавско наречје изједначи са српским језиком онда је лако прогласити постојање „два равноправна писма”. Међутим, ако се не пође од српског језика, него од српског народа, онда нема места за тај азбучни еквилибријум. За православне штокавце је све до недавно ћирилица била једино писмо. Када су православни штокавци увојили тезу о томе да су ћирилица и латиница њима „равноправна писма”, убрзано су почели да се одричу ћирилице. „Словарска” идеологија „двоазбучја” практино даје алиби Србима за њихово даље напуштање ћирилице.
XVII
„Словари” имају тенденцију ка пансрбизму: „Све што је до илирског покрета и програмиране кроатизације католичке популације српског језика написано штокавским наречјем припада српској књижевности.” Прво што ту није у реду јесте то што српској књижевности не може припадати све што је написано штокавским наречјем, јер су тим наречјем писали и многи несрби. Друго, ту је контрадикторно то што се њихов захтев временски ограничава: односи се само до илирског покрета. Зашто не и после њега?
„Словари” као да су свесни те контрадикције, па додају: „Уметност и култура коју су стварали Срби католичке вероисповести после програмиране кроатизације, као и уметност и култура које су стварали Срби муслиманске вероисповести, саставни су део и српске културе.” Дакле, сада свој захтев временски не ограничавају. Захтевају да српској културној баштини припадну сва дела написана на штокавском наречју и то не само до илирског покрета, него и она после њега. Тај став не само да је контрадикторан са малопређашњим, него је и нетачан. Самим тим што је неко говорио српским језиком, не чини га делом „и српске културе”. По „словарској” логици испада да је Фрањо Туђман био део „и српске културе”. А да није део те културе и Анте Павелић?! Зашто да не?! И он је говорио српским језиком! Стога је његов светао лик такође саставни део „и српске културе”! Q.E.D.
XVIII
„Слово” је крцато милозвучним фразама: „Српска култура и језик чине српски духовни простор који је јединствен и недељив.” Било би лепо када би то било истина! Али истина је управо супротна: на простору штокавског наречја („српског језика”, како инсистирају „словари”) постоје и несрпски народи, несрпске државе и несрпска писма – једном речју, „духовни простор” је изразито нејединствен и подељен. Тражити његово уједињење на језичком принципу је узалудан посао.
XIX
Познавајући научни рад „словара” може се претпоставити да највећи део, ако не и сав текст „Слова о српском језику” потиче од др Петра Милосављевића. Претпостављамо да је његова жеља била да своје тезе учини што ауторитативнијим, па је стога „Слово” представио као колективно дело. Не знамо зашто су га потписали други „филолози и писци”. Вероватно неки из искреног убеђења да је „Слово” исправан документ, а неки можда из пуке жеље за афирмацијом. Било како било, „Слово” је у суштини дело дилетаната.
XX
Аутори су свој текст покушали да уздигну архаизујући наслов („Слово”) и изјављујући да је реч о „законоправилу”. Упркос тој високопарној терминологији, они нису успели да прикрију његове озбиљне мане. Њих су већ изврсно уочили аутори текста „У одбрану достојанства српске језичке науке”. Наш текст је покушај да се још једном укаже на мане „Слова”. Ово је, дакле, Слово против „Слова” или Одбрана „Одбране”. А његова основа теза је ова: национални идентитет сачињавају многи чиниоци, а не само језик.
Библиографија

Ђорђић, Петар, „Историја српске ћирилице: палеографско-филолошки прилози”, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1971.

Јањатовић, Ђорђе, „Борба за ћирилицу: документа Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице (Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица”)”, Прометеј, Нови Сад, 2011.

Јањатовић, Ђорђе, „Борба за ћирилицу: наставак”, Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица”, Нови Сад, 2016.

Јањатовић, Ђорђе, „Проглас Језичке трибине Удружења књижевника Србије није похвала српском језику”, документ достављен УКС-у и „Ћирилици”, Нови Сад, 2011.

Jиричек, Константин, „Историја Срба: културна историја”, друго, исправљено и допуњено издање, Слобо љубве, Београд, 1978.

Jиричек, Константин, „Историја Срба: политичка историја до 1437”, друго, исправљено и допуњено издање, Слобо љубве, Београд, 1978.

Kараџић, Вук, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849.

Милорад Екмечић, „Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у новом веку (1492-1992)”, друго издање, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

„Слово о српском језику”, група аутора, „Политика”, Београд, 1. и 8. август 1998.

„У одбрану достојанства српске језичке науке”, група аутора, „Политика”, Београд, 15. август 1998.

Ћирковић, Сима М., „Срби међу европским народима”, Equilibrium, Београд, 2004.

1 Вук Караџић, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849, стр. 2.

2 Ibidem, стр. 2.

3 Ibidem, стр. 2.

4 Ibidem, стр. 3.

5 Ibidem, стр. 2.

6 Ibidem, стр. 2.

7 Ibidem, стр. 2.

8 Ibidem, стр. 3.

Др Вера Бојић, мр Мирјана Влајисављевић, Предраг Р. Драгић Кијук, др Драгољуб Драгојловић, Милорад Ђурић, др Милош Ковачевић, Жарко Команин, Зоран Костић, Војислав Лубарда, др Радмило Маројевић, др Петар Милосављевић, Слободан Ракитић, Тиодор Росић, др Божо Ћорић, мр Михаило Шћепановић

Владислав Ђорђевић: СЛОВО ПРОТИВ "СЛОВА О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ" | Српски културни клуб
Најслободније место на интернету


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар