Декларација о опстанку српског народа овоме мора посветити достојну пажњу како би се зауставило растакање српског бића
На српском језичком простору увелико траје процес балканизације; та појава се најчешће везује за уситњавање, распарчавање друштвених заједница, а сад се то дешава и језику. Књижевни/стандардни језик који је Вук Ст. Караџић створио за потребе српског народа и његове културе до краја деветнаестог века прихваћен је на простору између Словеније и Бугарске, односно у четири бивше југословенске републике. Тај језик се у стогодишњем трајању називао и српски и српскохрватски или слично овоме, али није било спорно да је реч о лингвистички једном језику. Oд шездесетих и седамдесетих година прошлог века јачао је хрватски језички сепаратизам и, на крају, Хрвати су дефинитивно прогласили хрватски језик. За њима деведесетих година и Муслимани у БиХ, прозвавши се Бошњаци, прогласише босански језик, асиметрично у односу на национално име.
И самостална Црна Гора је прогласила црногорски језик, иако се на попису становништва две трећине изјаснило да му је српски језик матерњи. Ипак, службени језик је црногорски, а српски језик је практично протеран. Наставници српског који су хтели да постану и стручњаци за црногорски оспособили су се за то на курсу који је трајао 48 сати – пуна два дана. Од изразито ћириличке земље, Црна Гора је преко ноћи постала латиничка; народ тражи демократске промене – досадила му ћирилица! Из Косова и Метохије, колевке српског народа, заједно са становништвом протеран је и српски језик. Ако се кад и употребљава у покрајинским и међународним институцијама, онда је унакажен.
Хрвати су кроз стогодишњу употребу вуковског (српског) књижевног језика унели у њега извесне посебности да се може говорити о хрватској варијанти. Ако пођемо од почетка, од времена кад је створен овај књижевни језик, и кад су га Хрвати прихватили, то је варијанта српског књижевног језика. Ако пођемо од средине, рећи ћемо да је у питању варијанта српскохрватског језика. Што се тиче бошњачког и црногорског, ни „најдобронамернији лингвисти” не могу им наћи аргумената за статус посебних варијанти српског језика. О томе су српски лингвисти једногласни, о томе је своје мишљење дао и Одбор за стандардизацију српског језика. У питању је српски језик са извесним посебностима и нешто уденутих додатака којим се жели обезбедити статус „посебних језика”. Међутим, како написа наш познати социолингвиста Милорад Радовановић – „збивања ове врсте, која се тичу судбине (стандардних) језика, ионако више зависе од политичке но од научне, лингвистичке воље”.
Данас се у четири истојезичке југословенске републике службено јављају четири језика. Ми се релативно дуго бавимо овим питањем, иако ту ништа није спорно за струку. Можда и оправдано пошто је држава Србија слушала заговорнике тих „језика”, а српску језичку струку није уважавала. Доносила је одлуке с тешким последицама. У Рашкој области је у употреби „босански језик”. Срби који раде у школама Новог Пазара морају доказати да познају тај језик, што је понижавајуће за Србију.
Иако можемо тврдити да су сви ти новонастали језици – српски језици, то не значи да нема проблема. Говорници тих нових српских језика не признају да говоре српски језик. Са сваким новим српским језиком долазе и нови проблеми. Овим се и један значајан део српског националног корпуса, као и другог националног корпуса блиског српском, удаљава, чак и супротставља српском. Уз то, тамо где се користе ти нови језици, говорници српског језика, ма којој нацији да припадају, потпуно се обесправљују. Дакле, није више у првом плану само доказивање да су други српски језици заиста српски, већ и брига о обезбеђивању језичких права носиоцима српског језика и да ти нови језици не носе са собом и српску језичку и културну баштину.
Србија мора значајно променити своју политику у томе погледу. Како? Тако што ћемо тражити поштовање европских мерила. Онако како то раде друге земље, па како се и неке од држава које не дају никаква права говорницима српског језика обраћају највишим представницима наше државе, идући од „свог” села до села, не тражећи само повољну климу за „свој” језик него и прегледајући јесу ли улице асфалтиране. И ми то све испуњавамо, не тражећи или не добивши заузврат ништа за Србе. На крају, не можемо бити задовољни статусом српског језика и ћирилице ни у Србији, почевши од његове заступљености у образовању, квалитета стандардног језика у свим видовима употребе, преко нивоа језичке културе, стања лекторских служби, до места ћирилице у држави.
Проблеми са српским језиком су озбиљни. Сваки нови српски језик доноси нове проблеме. Декларација о опстанку српског народа свему овоме мора посветити достојну пажњу како би се зауставило пропадање и растакање српског бића.
Аутор Срето Танасић
Извор Политика, 16. јануар 2018.
 |
Срето Танасић: Србија мора да промени политику према свом језику - Нови Стандард На српском језичком простору увелико траје процес балканизације; та појава се најчешће везује за уситњавање, распарчавање друштвених заједница, а сад се то дешава и језику. Књижевни/стандардни језик који је Вук Ст. Караџић створио за потребе српског народа и његове културе до краја деветнаестог века прихваћен је на простору између Словеније и Бугарске, односно у четири … |
from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/2EYm5Ii
via IFTTT
Нема коментара:
Постави коментар