Било је за очекивати да ће Председник Вучић, који је још у инаугурационом говору позвао на дијалог везано за Косово и Метохију, доказати да позив на дијалог није само „запоњак“ бачен међу народ, институције и опозиционе политичаре, у недостатку других спинова и у циљу да се „тапацира“ следећих 6 месеци до неких нових избора, у чијој кампањи ће „резултати дијалога“ бити искоришћени за етикетирање политичких противника, унапред, свесно и намерно подељених на издајнике (који би да призају тзв.Косово), ратне хушкаче (који би нашу децу да поведу у неки нови рат) и оне незаинтересоване за будућност Србије (појединци и организације које су априоре одбили дијалог).
Одлука Председника, који је једини и ексклузивни доносилац свих одлука у данашњој Србији, да се не изјашњава нити да директно, са било којим од политичких и друштвених чинилаца, води озбиљан и директан дијалог и препуштање да се читава прича сведе на „трчање за запоњком“ и међусобно етикетирање, доказује да тај дијалог има само и искључиво унутрашњо-политичку сврху, без жеље да има озбиљне домете и резултате.
Формирање некакве делегације испред Владе Србије која води тај „дијалог“ је само последњи корак у циљу испуњења форме без икакве суштине, садржине и неопходне „специфичне тежине“, неопходне за једну овако значајну тему. Дијалог којем смо данас сведоци представља само „формалну оверу“ ставке која се зове „јавна расправа“, без икакве жеље да се чују мишљења иоле релевентних организација, институција и појединаца.
Све наслућује да је одлука већ донешена.
Будућност једног народа, поготово малобројног као наш, који се налази у центру превирања и путева кроз читаву историју, зависи од много чинилаца, колико унутар самог народа толико споља, у смислу геостратешких интереса великих сила. Једини који је имао прилику да разговара са свим релевантним међународним чиниоцима, великим силама, њиховим представницима и експонентима јесте Председник Вучић. Било би крајње наивно и аматерски очекивати да ставови и изјаве, које можемо гледати на медијима, представљају комплетну и потпуну истину. Изнесени ставови везано за наша „васколика пријатељства“ са свима и сваким и њихова „љубав“ према нама и подршка „српском путу на ЕУ интеграцијама“ представља само политичко-дипломатску форму без суштине и садржаја. Веровати да преваљени пут од више десетина хиљада километара, на све четири стране света, да би се читав садржај свео на „пријатељство“ и „подршку ЕУ интеграцијама“ је неозбиљно. У тим разговорима, као и у огромном броју контаката и разговора за које ни не знамо, покренуте су теме и изнесени ставови који ће заиста бити значајан чинилац за будућност Косова и Метохије као и читавог српског народа.
Политичар који поседује све те информације, позове на дијалог а учеснике у дијалогу и кроз директан разговор не обавести о свим релевантним детаљима, није озбиљан у својој намери да разговара.
Свако ко прихвати дијалог без да тражи потпуне информације и на крају без информација излази са закључцима и плановима је још неозбиљнији.
Практично, кроз читаву историју, стање и статус српског народа и државе су били резултат комбинације (добро или лоше) дефинисаних српских националних интереса, (правилно или не, сагледаних) интереса великих сила у датом историјском тренутку, способности (или неспособности) антиципирања и процене догађаја и „померања“ интереса великих сила, способност (или неспособности) наше дипломатије и политичке елите да, у складу са условима, извуку максимум у датом тренутку или неке одлуке, на мудар начин, пролонгирају за боља времена.
Пред истим задатком се налазимо и данас. Дефинисање и сагледавање свих наведених параметара је и данас задатак који се поставља пред нашу политичку елиту, каква год она била.
Неко ће, дефетистички, рећи да ми немамо простора за маневрисање.
То није тачно, увек постоји простор, у свакој ситуацији постоје неки избори и алтернативе. Да ли је тај простор у данашњем тренутку велики, да ли су околности повољне – то је питања које треба сагледати у директним разговорима са иницијатором дијалога и одговарајућим стручним службама (МИП, безбедносне службе…)
За почетак, одмах можемо навести три аргумента и показатеља да имамо некакав простор – чим се од нас нешто тражи, то нешто, барем мало, зависи од нас, јер да је другачије нико нас неби ни звао нити инсистирао да нешто урадимо – одређеним међународним чиниоцима се много жури, што не значи да и нама треба да се жури – велике силе немају заједнички став, скоро, ни по једном глобалном питању, па ни кад смо ми и наш простор у питању.
Да ли је овај маневарски простор лагодан? Није, као што никад није ни био, чак ни кад смо остварење наших националних циљева дебело платили крвљу на страни победника.
Треба сагледати пројекцију геостратешких дешавања на кратак и средњи рок.
Ко нам гарантује да тренутна политичка криза у Америци неће довести до смене постојеће државне администрације и Председника Трампа?
Ко нам гарантује да ће уопште постојати ЕУ бриселска синекура, која већ дан данас нема апсолутно никакав значај нити моћ доношења битних одлука на озбиљном нивоу? То што се они нама представљају као битан чинилац не значи да су они јаки него да смо ми слаби. Велико је питање и кога заступају, имајући у виду систем на који се начин бирају а поготово, пословично, дисонантан тон међу чланицама ЕУ које ни по једном битном економском и безбедносном питању нису успеле пронаћи консензус. Није ли ово „показивање мишића“ на Балкану само последњи покушај да мутантска ЕУ администрација (чија је сврха сама за себе, своје позиције и привилегије) покуша да барем за кратко „продужи рок трајања“ тако што ће се вратити на мапу било каквих чинилаца, макар и најслабијих и преко слабог и нестабилног Балкана? Неопходно је схватити да ЕУ из 2001., 2008. и 2017.године није иста творевина, са потпуно различитим перспективама за будућност.
Где се у сагледавању ствари налази Ватикан? Један од битних чинилаца, поготово на нашем терену, који нам је пословично „испод радара“ и кога се сетимо тек кад почнемо уочавати резултате њиховог деловања. Тад ће бити касно за реакцију, као и увек. Не заборавимо чињеницу да данас у Риму имамо две чињенице које се никада у историји Курије нису десиле – претходни Папа је и даље жив (у смислу да је само смрт смењивала поглаваре) као и чињеница да је данашњи Папа језуита. Ваљало би анализирати, правилно схватити и антиципирати значај тих историјских „изузетака“.
На концу, али ништа мање важно, шта су руски и кинески интереси на Балкану?
Дакле, осим тренутних интереса, треба покушати сагледати и „рок трајања“ тих тренутних интереса. Да не уђемо у ситуацију да преговарамо и правимо договоре са неким ко сутра неће диктирати нове тј. кориговане интересе великих сила. Та промена неће бити њихов проблем већ, увек, наш. Они су велики а ми мали. „Трчање пред руду“ у предвечерје америчких председничких избора нам је одличан пример како не треба радити, исхитрним и погешним проценама смањивати, и онако, узак маневарски простор.
И напокон, који су наши национални интереси?
Шта ми хоћемо?
Можемо ли пронаћи консензус око минимума?
| Александар Ћурић: Форма без суштине среда, јануар 10th, 2018 у 7:10PM. Било је за очекивати да ће Председник Вучић, који је још у инаугурационом говору позвао на дијалог везано за Косово и Метохију, доказати да позив на дијалог није само „запоњак“ бачен међу народ, институције и опозиционе политичаре, ... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар