Не знам како, али увек погодим шта ће Русија урадити на међународној сцени. У последње две године сам, без грешке, предвидео сва руска одступања и повлачења пред западним светом.
Кад наиђе нека криза, било она са руским дипломатама, који су протерани концем 2016-те, или ова садашња, у Сирији, ја типујем да ће Русија подвити реп и сваки пут се на мене баце русофили: „Ти си мрзитељ Руса, ти си говно, није ово Јељцинова Русија па да подвија реп“…
Кад се деси што сам рекао да ће се десити, не без сујете кажем русоманима: „Јесам ли вам рекао да ће подвити реп“ и добијем у контру: „Ти си мрзитељ Руса, није ово Јељцинова Русија, ти си говно„…
Негде се, сирочићи, потајно надају да ће Русија једном одговорити мушки и храбро, а опет се боје да неће и онда не заузимају став док цар Путин не изнесе свој потез, а онда, после неколико сати оплакивања, русомани почињу са сеирењем: „Наравно да се повукао цар, шта треба, да троши своје скупе ракете на обарање јевтиних америчких, да изазове нуклеарни рат, опет је издоминирао, матирао каубоје тралала„…
Одавно сам престао да се са верницима било које врсте расправљам о било чему, то је јалов посао, но их ипак чачкам, да видим докле њихова аргументација иде. Признајем: обичан сам човек, без интелектуалних способности, па чак и без просветљења, да бих разумео потезе цара, па питам русомане, рецимо, да ли би Америка дозволила да Руси, својим најбољим ракетама на свету, гађа Приштину, Подујево и Ђаковицу, само не Бондстил, односно да ли границе утицаја престају на бодљикавој жици базе, или иду даље од тога? Да ли бисмо Америку, када би оћутала тако нешто, када би дозволила да цепају око њених база, да бомбардују њихове савезнике, сматрали мудром, или слабом, одговор је стандардно русомански: не разумеш ти то.
Посебно су слатки кад крену да објашњавају како Руси нису реаговали зато што су те ракете, испаљене на Сирију, углавном оборене, а нису ни гађале нешто посебно. Како су унапред могли да знају да ће бити оборене од сиријске ПВО и како су знали да иду „у ништа„? Одговор: „Не разумеш ти то, зна Рус шта ради!“
Постоји и тумачење да су Руси и Амери договорили овај напад на Сирију као позоришну представу и да, иначе, договорају, као добри партнери, све потезе на међународној сцени. Склон сам да верујем да је то партнерство веома ограничено, јер ми је тешко да замислим да Русија, чак и уз шаховски мозак Владимира Владимировича, генија кога свет још није упознао, са Америма договара какве и колике санкције ће јој ови увести, као и до које мере треба партнерски да снизе цене нафте. То је као партнерство слона и миша. Пошто су партнерски договорили интензивирање санкција Русији, сад настављају да договарају до које ће мера Русија попустити у Сирији. Тако гледано, можемо да кажемо и да смо ми партнери Европској унији и да партнерски договарамо како да Шиптарима предамо Косово.
Када предвиђам (и погађам) реакције Русије, имам у виду следеће:
У конфронтацијама са Западом, Русија се стално повлачила;
Русија је вестернизована земља, са неолибералном економијом и високим степеном корупције, што јој онемогућава отпор;
Отпор је додатно отежан тиме што је Русија мање-више деиндустријализована и критично зависи од извоза сировина, што Запад може да користи као полугу моћи;
Сумњам да Путин и његово окружење штеде у рубљама и те рубље држе у Русији;
Запад може да уведе санкције Русији, ова Западу не може и тај дисбаланс говори о дометима неке политике.
У обзир не узимам, када нагађам шта ће се десити:
Да је Русија земља слатког православља;
Да Путин има мозак као три Ајнштајна;
Да нас Русија никад није бомбардовала и да нас много воли.
До суза се насмејем кад видим разне русофилске организације кад крену да попују да одричу памет свакоме ко не следи Путинову генијалност. Реч је, у 100% случајева, о политичким мајсторима који су 1946. ушли у четнике. Тачно је, наравно, да у Србији постоји један број русофила и да је, ако је веровати анкетама чак 53% становника Србије проруски оријентисано, али се ове микро организације грдно варају ако мисле да им је ту берба: такве је већ обрао Вучић и то много паметније, него што ће их ови икад убрати. Русофили су ту не да нешто раде, већ да буду трошени, да буду политичко гориво. Како ствари стоје, само Вучић има довољно горива, док се сви заједно, од Двери и СРС, до микро организација, туку за безначајан проценат русофила и верника и још мисле да ће се за њих изборити подилажењем публици. То се неће догодити, а оставља горак укус због тога што ће морати да пољубе у дупе сваког свог русофилског и псеудоправославног присталицу и да га, на крају, проследе Вучићу. Окупљање присталица, дакле, на бази шлихтања лумпенпатриотама, не само да је јадно, већ је и неуспешно. Највећи број Вучићевих присталица је баш и одгајан по патриотским инкубаторима.
Они, који мисле да се у демократији баве политиком, треба да разумеју да је политичка партија, или организација ма које врсте, само роба. Можеш да је продаш, или не можеш. Ова прича, која се креће од лумпенпатриотске, преко лумпенрусофилске, до лумпенправославне, нема никакву шансу да прође. Кроз празно србовање, само окупљају немоћнике, да би их предали Вучићу. Ако је то задатак, онда им добро иде.
Механизам је овакав: пошто немају никакву конзистентну идеологију, нити су способни да је индукују, политиканти се прихевтавају на већ постојеће идеологије, рачунајући да ће и на остацима неке пропале приче прикупити присталице. То се и дешава, али то су махом отпаци од странака које су се већ усрале са том истом идеологијом. Разочарани, рецимо, чланови Двери, или ДСС, сада се окупљају у некој новој организацији, да са истом идеологијом још једном пропадну. Број таквих се не увећава, само се препакује. Ускоро ће им партијски шефови дозволити да играју, као у фудбалу, на двојну регистрацију, да истовремено буду чланови више удружења, само да се не разбеже.
Као што рекох, партије су роба, коју бирачи купују, или не купују. Свиђало нам се то или не, од тога се не може побећи. Продавци праве, међутим, велику грешку, прескачући Прву тржишну заповест: не вoли робу, већ купца! Ту их Вучић дере, јер је дезидеологизован и у људима гледа само бираче, док ови грешници, који робују псеудонационалним идеологијама, које су јадне да јадније не могу бити, воле робу, а не купца. Тиме сами себе терају на маргине.
Сваки патриота, који почиње политичку каријеру, будући да је сасвим неоригиналан и немаштовит, каже себи: пробај да раји потуриш русофилију, православље и патетични национализам, неко ће се закачити. Но, у првом кораку су се ухватили за гробље идеологија. Једва скупе пар стотина присталица, а онда, у страху да и то не изгубе, појачавају исту песмицу, па чак и утроје, што песма каже. Због погрешног одабира у првом кораку, у сваком наредном све скупа почиње да личи на гротеску. Чланство и симпатизери, у веома лепом проценту неписмени, пијани и на ивици душевних болести, траже од партијских шефова све више патриотизма, русофилије и православља и гурају их у апсурд. На крају се све заврши екстремним србовањем и поразима где год се појаве. Радикалне патриотске приче коштају и, кад се носиоци прича испосте, а увек се испосте, на крају једва чекају да, одрекавши се великих планова о самосталној владавини , негде партиципирају, макар у општини, да макар врате оно што су уложили.
Непаметни, уопште не уочавају да је шема постављена изван њих, да је неко, још пре четврт века поставио корелацију: срБски национализам=православље=русофилија. Та шема уопште није природна, већ је наметнута, али искрени срБски родољуби никад нису тако далеко отишли у размишљању, да би то схватили. Да се може бити родољуб, а не бити верник, и/или русофил, у тврде главе не улази.
Пошто је и публика, за четврт века, научена на шему, она игра по правилима: прво се изноји од патриотизма, провежба православље, чоколадира цара Путина и оде да гласа за Вучића, јер се код њега налази касица. Толико је просто и толико очигледно, да је просто бљутаво. Зато се сва срБска такмичења у патриотизму (јер су сви, испод прага свести, спремни на продају за рђав посао у јавном сектору) своде на једну једину ствар: ко је „искрени патриота“? Обратите пажњу: то је централни термин срБског политичког живота. Тамо где је искреност на цени, значи да има много лажова и фолираната. Ко о чему, курве о поштењу, а срБски патриоти о искрености.
Несрећни патриотски псеудополитичари покушавају да ову бесловесну масу, која је све само не верна, одрже на гомили и редовно се, после неког времена, укаке. То се одржати у форми не може. После неког времена, кад виде да су на шодер идеологији скупили људски шодер, и псеудополитичари схвате да морају да следе чланове, на путу ка СНС-у. СНС чак не мора да се бори за присталице, увек сами дођу и то највише из редова патриЈота.
Нигде се, на српској политичкој сцени, не осећа свеж поветарац, нове идеје, не осећа се присуство талентованих политичара, већ се све претворило у жабокречину, прежвакавање дотрајалих идеологија и рециклирање кадрова из партије у партију – своју, или туђу. Мртво море, што би рекао Домановић.
Благо Вучићу што овакве има за опоненте.
 |
Милан Миленковић: Мртво море Не знам како, али увек погодим шта ће Русија урадити на међународној сцени. У последње две године сам, без грешке, предвидео сва руска одступања и повлачења пред западним светом. Кад наиђе нека криза, |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар