СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЕВРОАТЛАНТИЗМА И ЕВРОАЗИЈСТВА (1)

СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЕВРОАТЛАНТИЗМА И ЕВРОАЗИЈСТВА (1)
АЛЕКСАНДАР ГАЈИЋ
Континенталистички утицај у Србији је крајње рудиментаран, а неретко и сасечен у корену од евроатлантиста и њихових домаћих заговорника

Да би се колико год је то могуће целовитије одредила савремена позиција Србије према два дубоко различита и међусобно крајње супротстављена геополитичка и идејна концепта те њиховим институционалним изразима и интеграционим аранжманима у оквиру којих су данас, мање или више, смештени сви најзначајнији утицаји на српски простор – евроатлантизму и евроазијству – потребно је извршити темељно, компаративно истраживање више нивоа њихових међусобних односа. Као прво, потребно је уочити духовно-историјски вертикалу српског народа, из које је настала и опстајала српска држава на балканској геополитичкој ветрометини кроз векове те како њен вредносни, историјско-идентитетски багаж кореспондира са савременим евроатланским и евроазијским идејама и (гео)политичким плановима. Као друго, потребно је утврдити да ли су и у ком степену ове две идејне концепције и геополитичке опције хомогене, то јест колико их доследно следе разне државе, а нарочито геополитички субјекти историјски дуготрајно и значајно присутни на Балкану, односно српским земљама.
Такође, потребно је уочити промене у историјско-идентитетској динамици не само у прошлим временима већ и код савремених Срба и српске државе те видети колики је између осталог утицај савремених евроатланских и евроазијских идеја на смер и интезитет ових промена као и правац ка којим га оне у духовно-културном и светско-историјском (укључујући ту и геополитички) смислу воде. У оквиру тога, веома је важно утврдити степен утицаја кога на политички, медијски и културни живот у Србији врше евроатланстистичке и евроазијске идеје, односно како се – на који начин и у ком степену – оне примају на српско тле.
СРПСКА ВЕРТИКАЛА, ТЕЛУРОКРАТИ И ТАЛАСОКРАТИ
Културно-историјски идентитет и његова духовна вертикала уз помоћ које су се Срби и њихова држава формирали и опсајали на геополитички турбулентној балканској прегради „у процепу између светова“ је неспоран: он је још од времена српске етногенезе источно-православни, хришћански. Хришћанска духовно-вредносна вертикала представља хабитус којим је селективно превредновано предхришћанско културно наслеђе и старoседелаца и словенских досељеника од којих је формиран нови – на размеђи Истока и Запада – „гранични“ етнос. Од времена Немањића јасно опредељен за византијско-православни културни тип, српски колективни идентитет се, обзиром на геополитичку и сваку другу изложеност спољним утицајима, служио превредновавњем приспелих спољних утицаја у односу на своја фундаментална опредељења и при томе бивао делимично отворен за њих. У геополитичком смислу, Србе и њихову државу кроз историју красиле су изразите континенталистичке одлике, па су је мање-више сви релевантни геополитичари сматрали за историјски најзападнији најистуренији експонент континентализма. „Иако се налазе унутар глобалног Римланда који окружује Хартланд, српске земље de facto представљају регионални Хартланд, који на 'балканском потконтиненту' има средишњу позицију и аналогну геополитичку улогу (и историјску судбину) као и руски 'евроазијски Хартланд' у планетарним размерама. Када се овоме додају српска и руска етничка, религијска и културно-цивилизацијска сродност, те слична историјска искуства и државотворни циклуси, следи окоштала западна перцепција Срба као персонификације Истока и телурократије, 'малих (балканских) Руса', препреке и реметилачког фактора за западне геополитичке интересе на југоистоку Европе, против којих је свака акција дозвољена.“ Овакво идентификовање Срба и Руса, и поред такође пристуних значајних менталитетских разлика те културолошких навика, није случајно: геополитичко руско-српско савезништво представља константу од 18. века; оно је један од главних стубова руске позиције ка Источном питању (потискивања тада већ урушеног Османског царства са простора православног „византијског комонвелта“).
Савремене геополитичке аналогије између Срба и Руса, тј. њихових држава су упадљиве: оба народа и обе земље су изразито континенталног типа, географски измештене од непосредног додира са топлим морима, ка којима су константно биле усмерене њихове развојне тежње. Русија заузима централно, доминантно место у срцу (Хартланд) евроазијске континеталне масе, са запада досежући европски, потконтинентални, римокатоличко-протестантски свет, а на југу и југоистоку оријентални свет средњеазијског ислама те далекоистoчних цивилизација и њихових традиција. Србија, смештена у централном делу, у језгру Балканског полуострва („Србија као балкански Хартленд“), што повезује Средњу Европу и евроазијске степе са Средоземљем и Блиским истоком – у истом односу, али умањеном размеру, стоји према свету Запада (у својој средњоевропској варијанти) и свету ислама на свом доњем боку.
Смештени у веома сличан однос према истим културно-цивилизацијским актерима, оба народа и државе баштине изразито телурократски тип централизоване државе и власти (преузет од цивилизацијске родитељке Византије); обе су прошле су кроз аналогних пет етапа историјског развоја од средњовековља до данас. Поједине паралеле између стања те културних и политичких процеса на неким њиховим историјским подручјима (нпр. између Украјине и Црне Горе или Косова и Кавказа) запањујуће су, сведочећи како наведене геополитичке константе и духовно-историјске аналогије нису тек једнодимензионална поједностављивања, већ непорециви докази одвијања истоветних културно-духовних и геополитичких процеса, премда у делом различитим условима.
Ако би се, чак и модерним упливима модификован, српски културно-колективни идентитет у својој вековној еволуцији ставио наспрам евоазијства и евроатлантизма у њиховим доктринарним идејним стремљењима, уочила би се, као прво, изразита инкомпатибилост између преосталих већинских традиционалистичких, „немодерних“ културних и социо-економских опредељења и осећања међу савременим Србима и позног алтантистичког модернизма/постмодернизма и његових темељних убеђења у распону од слободнотржишног фундаментализма, апсолутизације индивудуализма и крсташког људскоправаштва. Са друге стране, чак и доктринарна верзија „изворног евроазијства“ (која питање колико има стварног утицаја на савремене евроазијске интеграције као међународни пројект на постсовјетском простор) у многим сегментима је ближа српском духовно-културном одређењу него атлантистички (нео)либерализам. Њу чине идеократски тип владавине (кога заговарају „оци оснивачи“ евроазијства одбацијући једнако и вишестраначки парламентаризам и тадашњу бољшевичку диктатуру), са духовном елитом као носиоцем интегративне и структурно-формативне функције државе, са „демотијом“ (изразом не збира механичких воља пунолетних грађана, већ „укупности историјских поколења, прошлих, садашњих и будућих, који образују државом обликовано јединство културе“) – непартијским народним представништвом базираним на етничким, територијалним и професионалним групама, затим са евроазијским федерализмом као изразом суживота културних различитости, као и залагањем за мешовити државно-приватни привредни систем са јаком приватном иницијативом под упливом и контролом државе, а са различитим власничким субјектима које усмерава државни план и регулатива као израз општег интереса. До истог закључка се може доћи и via negativa – указујући на негативне друштвене исходе које су шире прихваћени утицаји атлантистичког модернизма оставили на српску социо-политичку климу међу којима је патолошко странчарење у вишепартијском систему западног типа и његова крајња небрига о „општем интересу“ најупадљивији пример. Са друге, пак, стране, доктринарна евроазијска „демократија“ – до сада непримењивана у реалној политичкој пракси, већ тек један теоријски концепт – делује збиља као предлог проблематичног политичког експеримента са крајње непознатим, неизвесним учинцима, тим спорнији што се нуди као модел фукционисања оним народима и просторима који су током претходног века, у процесима модернизације (тј. „алтернативне модернизације“) већ били изложени екстремним идеолошким експериментима и разним видовома социо-политичког инжињеринга, а који се нису нимало, нарочито гедано на дужи рок, показали успешним.
(ПОСТ)МОДЕРНИ УТИЦАЈИ НА СРБЕ И РУСЕ
Из свих наведених разлога Срби и Србија се у духовно-цивилизацијском смислу третирала као изразито традиционалистичка, конзервативна и „недовољно прогресивна“ средина, чији је базични импулс и идентитет „немодеран“ или „предмодеран“. Међутим, то је само делимично тачно: током модерне епохе, још у временима уочи отпочињања националног ослобођења и стварања самосталне државе, Срби су прихватили и апсорбовали бројне модерне утицаје по чијим су образцима стварали своју уистину модерну, мада претежно конзервативну државу (слично као што су то чинили и Руси у периоду тзв. Петровске Русије). После су се – једнако као и Руси у 20. веку – окренули социјалистичком идеолошком експерименту као алтернативном модернистичком подухвату par excellence. У многим сегментима они су предњачили (гледајући у односу на сродне Русе) у модернистичким „новотаријама“ – у лакоћи усвајања домета западног грађанског друштва, у конституционализму, капиталистичком предузетништву итд.
Упадљиви спој конзервативног либерализма и егалитаризма присутан при стварању српске државе у модерној епохи нерадо је виђен и критикован и на Истоку и на Западу. Константин Леонтјев, руски религиозни мислилац окренут глорификацији руског самодржавља је у другој половини 19. века са негодовањем примећивао ове српске склоности, тврдећи како Срби, „уопште узев, врло лако прелазе, када је реч о животу и најопштијим стварима, из епске једноставности у крајњу простоту савремене либералне грађанштине“. Оваква у задња два века очита неселективна отвореност (која има своје духовне, и социо-историјске узроке) ка западној модерни је створила још дубљи расцеп у социјалној стратификацији међу Србима него у случају Руса и довела до још израженије тзв. „културне псеудоморфозе“ односно „псеудоморфозе елита“ – до снажног идеолошког позападњачења, које са крајњом нетрпељивошћу гледа на сопствено културно наслеђе, на идентитет и колективне интересе, а са презиром се односи ка недовољно позападњаченим „непросвећеним“ припадницима свог народа као нижим, мање вредним и морално проблематичним. Овај духовно-културолошки феномен има и своје значајне геополитичке последице: усвојивши кроз сопствено „позападњачење“ и интересну перспективу главних геополитичких носилаца Запада, ове отуђене, компрадорске елите захваћене културном „псеудоморфозом“ (али и зарад очигледне личне користи служења овим интересима чиме се издижу из „ниске“ „заостале“ средине) спремне су да отворено спроводе западне политичке налоге на штету виталних геополитичких интереса сопственог народа, при томе дубоко убеђене (и лично богато награђене) да раде „исправу ствар“ – да је издаја „цивилизацијски спорног колектива“ високоморални храбри чин.
Управо на овим слојевима и духовно-психолошким основама почива утицај атлантиста међу Србима. Иако у огромној већини несклони „догмама“ позномодерног неолибералног атлантизма – екстремним видовима еманципаторског индивидуализма, људскоправашкој идеологији пренаглашеног антропоцентризма, слободнотржишном фундаментализму и суровом предузетништву, антиетатизму и стављању материјалног богаћења изнад свих других социјалних циљева (тј. његовим проглашавањем за једину праву меру социјалног успеха) – ова предубеђења доста су се укоренила у интересно везаним а социјално потпуно отуђеним припадницима „просвећених а покондирених“ виших слојева српских западњака.
Јак утицај евроатлантизма на друштвене, политичке и економске елите у савременој Србији није само последица континуираног вишевековног утицаја Запада и његових модерних идеја (у свим њиховим фазама и идеолошким изведбама); он је пре свега резултат његовог дугог, систематског, практичног деловања на терену, у готово свим сегментима друштва те значајног степена планског стратешких усмереног новчаног улагања у ове подухвате. Овај утицај се креће у распону од класичних облика обавештајног рада – стварања мреже сарадника, агента утицаја, лобистичих група, преко културно-образовне размене (школовања стручних кадрова и њиховог излагања сопственом „идејном кључу“) те довођења сопствених кадрова пореклом са ових простора на важне друштвене позиције, затим преко креирања и издржавања читаве мреже невладних организација, као и формирања група за притисак те највећег дела медијске структуре и њихових руководећих кадрова. Ту је и неизбежно корумпирање интелигенције и врха чиновничког апарата кроз пружања разних погодности типа пројеката, стручних обука, субвенција итд, као и кооптирање утицајних појединаца и група из света привреде којима спољни политички утицај на процесе транзиционих реформи веома погодује због омогућавање учешћа у приватизационим пљачкама као виду „награде“ за политичку и сваку другу лојалност. Важно је уочити једну правилност: алтантистички идеолошко-доктринарни дискурс, и онај виши интелектулни, и онај нижи мас-медијски, често служи као „лепак“ за задовољавање ниских себичних страсти појединаца и мањих група којима се обећава њихово задовољавање и штавише „дигнитет“ за њихово испољавање, а што је у ранијим друштвеним условима било морално осуђивано, па и санкционисано. Острашћено прихватајући овај „идеолошки рам“ као штит за своје „слободно опредељење“ такви поједници и групе, у потрази за задовољењем сопствених страсти – од материјалног добитка до сујетног „дигнитета“ – добровољно хрле у атлантистичко наручје, најчешће и без директног упућивања и коодинације, тако да спонтано, „самоиницијативно“ чине управо оно што, тактички или стратешки, атлантистима иде у прилог.
На другој страни стоје стидљиви покушај руских континеталиста да буду присутни на српском простору – пре свега да постигну то да буду третирани као равноправни партнери у српској привредној утакмици, затим да одрже зарад њихових интереса потребан утицај на политички врх Србије везано за неке од важних видова међудржавне политичке сарадње, као и да сачувају – па и да поправе – понешто од пристуства у традиционалној културној сарадњи. Све то се своди на нешто израженије присуство Руса у енергетском сектору, у дипломатској сарадњи (укључујући посете државних парламентарних, привредних и експертских делегација), те тек однедавно пословање руских банака на српском финансијском тржишту, на коме у периоду после 5. октобра 2000. године дуго нису имали никакав приступ. Руски привредни субјекти теже да се повезују на интересним основама дајући добре понуде и перспективе за добит кооперантима, али при томе готово да уопште не успевају да јаче утичу на „преумељење“ домаћих пословних слојева. Њихови су главни послови или на Западу или своје овдашње монополе остварују са „западним благословом“, па им ни на крај памет не пада да зарад сарадње са Русима ризикују и замерају се западним структурама од којих зависе и/или од којих стрепе.
У медијској и невладиној сфери те сфери озбиљног утицаја на домаће привреднике и овдашњи финансијски капитал континенталистички утицај је крајње рудиментаран, а неретко и осујећен, „сасечен у корену“ од стране евроатлантиста и њихових домаћих заговорника. Постоји један број проруских континенталистичких невладних организација које су потпуно самостално, на своју руку оформљене са српске стране, као и један број патриотских портала и других писаних медија. Они, међутим, нису успели да успоставе иоле значајнију сарадњу са руским континеталистима нити су дошли до било каквих материјалних средстава да унапреде свој рад који махом почива на волонтерском ентузијазму и љубави ка „словенској сабраћи“. Тек однедавно, на српском медијском подручју почиње да ради неколико озбиљнијих писаних медија (односно, да сарађују са домаћим писаним медијима) те представништва већих руских медијских кућа. Но у „атлантизованим“ српским медијима (посебно оним електронским) они су и даље на самој маргини и представљају инцидентну готово поткултурну појаву.
Наставиће се