Михаел Сегалов
Готово је немогуће проценити истинске размере савременог ропства у Великој Британији.
Данашњи робови раде и живе међу нама, често прокријумчарени у земљу, и без нашег знања их израбљују пред нашим очима. Трговци људима им одузимају пасоше и документе, остављајући их беспомоћне у земљи у којој немају мрежу подршке и често не говоре ни језик. Шта више, суштински је немогуће знати да ли је неко у тој позицији ако вам сам то не каже, али уобичајено ћаскање ретко доведе до теме да ли је неко тренутно у ропству или не.
Током 2015, британске власти су идентификовале 3,266 жртава трговине људима, што је пораст од 39 процената у односу на претходну годину, током које је забележен пораст од 34 процената у односу на ону која је претходила њој. Најгори могући сценарио: још више људи ће постати жртве трговине људима; најбољи могући сценарио: власти ће прецизније налазити жртве. Шта год да се догоди, јасно је да су и трговина људима и ропство велики проблеми са којима се Велика Британија суочава. Парламент је 2015. године донео нови закон – Закон о модерном ропству – са циљем да се властима помогне да се ухвате у коштац са овим проблемом.
Многи од случајева савременог ропства који доспеју у националне вести су везани за поробљавање у домаћинству: људе држе у кућама и приморавају их да обављају кућне послове без надокнаде, као три жене ослобођене 2013. из једне куће у Ламбету, после 30 година, или двадесетосмогодишња жена ослобођена прошлог викенда са једне адресе у Рочдејлу.
Случајеви о којима се мање зна су они када жртвама трговине људима дају регуларан посао, али им њихови поробљивачи узимају целу зараду. То је изненађујуће уобичајена појава и намеће разна питања: зашто не кажу својим колегама шта им се дешава? Зашто сместа не пријаве своје трговце полицији? Како су се уопште обрели у таквој ситуацији?
Уз помоћ Министарства унутрашњих послова сам успео да уговорим састанак са „К-ом“, Мађаром – и жртвом баш такве врсте ропства – који има око тридесет пет година. Пристао је да разговара са мном, под условом да остане анониман. К је сео је преко пута мене у једном кафићу на југоистоку Енглеске – обучен скроз у црно, нервозно зграбивши шољу с кафом – дубоко уздахнуо и почео да ми прича своју причу.
Усвојен у трећој години, заједно са својим братом, није знао ко су му биолошки родитељи. Браћа су одрасла у једном малом мађарском граду, недалеко од словеначке границе, и када је им је усвојени отац умро, К се запослио у једној фабрици да би плаћао рачуне.
„Радио сам тамо до саобраћајне несреће 2002.“, каже.
Услед последица несреће, К је провео три месеца у коми, и још шест месеци покушавајући да поново организује свој живот. Памћење му је било оштећено, и тек када је пронашао старе признанице и писма у својој торби сетио се где је био запослен. „Отишао сам на посао и питао их да ли ме познају, и ускоро су ме вратили у погон“, присећа се, пијуцкајући кафу.
Можда је нашао место, али руковање машинама које је некада за њега било дечја игра, сада је постало права мука, и убрзо је морао да одустане.
„Постао сам бескућник – један од оних бескућника који желе то да буду“, каже. „Нисам желео да ме ико пронађе. Отишао сам на улицу и спавао где год ме пут наведе“.
Након неколико година потуцања – и кратког периода када је радио за једног локалног макроа, пре него што га је пријавио полицији – К је чуо за прилику за нови почетак. „Неко ми је испричао за неки посао у Енглеској, и о породици која је организовала долазак људи тамо“, рекао ми је. „Сада сам имао излаз. Мислим, нисам знао енглески и нисам сам могао да одем тамо, али осећао сам да треба да одем“.
Договор је направљен у року од две недеље. К се упознао са трговцем, ископирао је документа, и карта за авион му је резервисана. Заиста нисам тако замишљао пут у ропство: без отмица, без наговарања, привидно и без мутних радњи. У том тренутку смо разговарали већ добрих пола сата, и по први пут сам прекинуо К-а усред реченице. „Шта си очекивао да ће да се догоди“, питао сам га. „Да ли си знао да се добровољно пријављујеш за савремено ропство“?
„Нисам био сасвим сигуран шта ће се догодити“, одговорио ми је. „Знао сам да су то типови који траже робове – људе којима више није стало до живота, и којима је само било потребно да нешто попију, поједу и имају кров над главом. То је све што сам ја у том тренутку желео. Никада ми нису рекли колико ћу бити плаћен, и да будем искрен, нисам их то ни питао“.
Све је плаћено, и смишљен је план одласка: К ће бити у Енглеској у октобру 2004.
И док изгледа да се све више жртава модерног ропства обраћа властима, верује се да има на хиљаде њих који то још увек не чине. Главни научни саветник Министарства унутрашњих послова, професор Бернард Силверман, процењује да је 2013. било између 10 и 13 хиљада потенцијалних жртава модерног ропства у Уједињеном Краљевству.
На сајту modernslavery.co.uk, који води Министарство унутрашњих послова и подржава NSPCC, пише да жртве модерног ропства у УК долазе из више земаља – међу којима су Нигерија, Албанија и Вијетнам – док је 90 њих из УК идентификовано 2013. Мађарска је још једна земља која се често помиње у случајевима трговине људима и ропства, последњи пут у јануару ове године, када је власник једне фабрике на западу Јоршкира проглашен кривим за запошљавање великог броја Мађара као „ропске радне снаге“.
Ситуација је била готово иста и 2004, када је К стигао у Велику Британију.
„Слетео сам на Лутон, и неки тип је дошао да ме покупи“, каже К. „Када смо стигли, показали су ми моју собу, коју сам делио са још два Мађара.“
У тој кући у Стоук Он Тренту је било само три спаваће собе, али тамо је живело 22 људи. К је имао дуван, кафу и свој џепни речник да му помогне да научи енглески: „Све што ми је потребно, заправо“.
Сутрадан је почео да ради, и иако му нису одузели пасош, никада није видео своју плату. „Без пара или знања језика, не можеш никуда да побегнеш, па нису морали да ми одузму документа“, одговорио ми је К када сам га питао шта га је спречавало да побегне.
К је био плаћан 50 фунти недељно за пуно радно време, и највећи део његове плате је одлазио директно његовом трговцу. „Он је попунио све формуларе када сам се пријављивао за посао – ја их никада нисам видео“.
У априлу 2005. К-а су одвезли у Болтон на нови посао.
„То је трајало 18 месеци, отприлике“, наставља К. Радили смо, а новац су нам одузимали. На крају сам добијао мање од 50 фунти колико ми је припадало, јер су ми трговци рекли да ме штите од неког другог мафијаша. Нису ми давали ништа.“
Током времена, К-ов енглески је бивао све бољи и поново је почео да жуди за слободом. „После неке две године сам поново пожелео да будем независан“, присећа се К. „Већ сам им дао превелики део свог живота. Нисам желео да им дајем још времена.“
К је раније размишљао о бегу, али каже да није могао да смисли изводљив начин за то. „Из ког разлога? Да будем бескућник? Не“, каже он. „Можда сам могао да покушам да останем у Енглеској – тамо је блажа клима; опстао бих на улици. Али помислио сам да би они могли да ми науде. Ако неко може да побегне, то значи да сви остали могу да побегну, а они то не би дозволили.“
Схвативши да то не може да изведе сам, К се удружио са још пар других у истој ситуацији. Осмислили су план у сарадњи са руководством фирме у којој су радили у Болтону, и све је почео да се склапа. Један од менаџера је одвео К-а и остале у банку, свакоме од њих помогао да отворе рачуне и почео да им плату уплаћује директно. Трговци су убрзо почели да се жале и да питају где су њихове паре, али управа их је упутила на лажни банковни рачун.
„Недељу дана касније, из фирме су рекли трговцима да их полиција тражи“, каже К. „Само су се спаковали и отишли из земље.“
Неко време је ситуација била стабилна. Било је лето 2006, и К и остали су живели и радили у потпуној слободи. Али онда се опет десило срање. Уговор им је истекао. Шесторица људи са којима је К живео, сви Мађари, нису говорили енглески, и било им је тешко да нађу посао. К је последњим парама послао остале у Мађарску, али ускоро се поново обрео на улици, сам и без пребијене паре.
„Више нисам могао да схватим Мађарску – променила се; политика, људи, култура“, каже он. „Осећао сам се као странац. Чак ни улице нису биле исте. Град у којем сам одрастао више није био мој.“
К је поновио радио и штедео, и купио је авионску карту да се врати у Енглеску.
До децембра 2009. се вратио у Манчестер, радио несигурне послове и осећао се бедно. Није могао да приушти станарину, и решио је да још једну зиму проведе на улици, када га је позвао један стари пријатељ, који је познавао групу Мађара које су држали као робље, баш као и К-а три године раније. „Знао је шта сам прошли пут урадио и да сам испланирао бег, па ме је питао да ли могу да им помогнем да ураде то исто“, каже К, смешећи се.
Убацио се унутра, тајно. „Отпутовао сам у Лидс. Сачекао ме је неки човек“, каже он. „Када сам стигао у кућу, оно што сам видео ме је дубоко уплашило. Сви који су били тамо су били жртве трговине људима.“
Као што К то зна, за стицање поверења незнанца када те израбљују и манипулишу тобом је потребно доста времена. К је почео да ради, и плаћали су му само 10 фунти недељно, као и осталима. „Напокон, после пар месеци, један од момака са којима сам живео је решио да се побуни“, кези се К. „Почео је да разговара са мном и да се распитује шта бисмо могли да учинимо.“
К и његови нови пријатељи су одлучили да контактирају мађарске новинаре и власти. Убрзо је издат налог за хапшење, и полиција је извршила рацију на кућу.
Преко Армије спаса, К и остали су одведени у сигурну кућу и сместа стављени у оквир програма заштите сведока. „Дуго смо путовали до тамо“, каже К. „Ушли смо у кућу, која је била огромна. Имао сам дневну собу! Стварно ми се допало.“
Са обезбеђеним ресурсима, К је ускоро нашао посао и помагао и другима да га нађу. „У Енглеској је лако наћи посао – ко год да каже да не може да нађе посао, тај лаже“, смеје се он.
Како се наш разговор ближио крају, питао сам К-а како се сада осећа, када се сети свега што се догодило.
„Тако је како је“, одговара он. „Мада, желим да учиним више да помогнем да се заустави трговина људима и спречи ропство. Чак и ако ми никада не плате за то – чак и ако треба да одем на незванични тајни задатак – ја бих то учинио. Да имам прилику да почистим то ђубре и помогнем људима, учинио бих то. Поново бих то учинио. Самац сам, па барем не морам да се бринем за децу, жену и кућу.“
Битан део К-ове прича је сагласност; његова одлука да се 2004. фактички добровољно пријави за ропство, чак иако то није свесно учинио, поставља важно питање о томе шта заиста значи бити роб. Ми замишљамо да је то процес наговарања и присиле на рад, али К је своју слободу понудио трговцима. Да су његови први трговци ухваћени 2004, то би можда закомпликовало случај. Али срећом, по члану 2. новог Закона о модерном ропству, није важно да ли је жртва добровољно отишла на пут.
„Још увек се сећам осећаја неразумевања тога шта се догађа када сам први пут стигао овамо“, рекао је К, мотајући цигарету пре одласка. „Био сам очајан, и они су то злоупотребили и израбљивали ме. Не смем да дозволим да се то више икоме догоди, докле год сам жив.“
ИЗВОР: vice
| КАКО ЈЕ БИТИ САВРЕМЕНИ РОБ: Жртве трговине људима у Британији - Центар академске речи, Шабац Михаел Сегалов Готово је немогуће проценити истинске размере савременог ропства у Великој Британији. Данашњи робови раде и живе међу нама, често прокријумчарени у земљу, и без нашег знања их израбљују пред нашим очима. Трговци људима им одузимају пасоше и документе, остављајући их беспомоћне у земљи у којој немају мрежу подршке и … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар