МОМЧИЛО КРАЈИШНИК ИЛИ НЕВИНОСТ БЕЗ ЗАШТИТЕ У ХАГУ

понедељак, 25. април 2016.

МОМЧИЛО КРАЈИШНИК ИЛИ НЕВИНОСТ БЕЗ ЗАШТИТЕ У ХАГУ

МОМЧИЛО КРАЈИШНИК ИЛИ НЕВИНОСТ БЕЗ ЗАШТИТЕ У ХАГУ
СТЕФАН КАРГАНОВИЋ
Мислио сам да сам у Хашком трибуналу видео све, али, помажући Крајишнику у писању жалбе, нешто ме забезекнуло

За разлику од америчке колегинице Ненси Пелоси, спикерке Представничког дома Конгреса САД, у јеку смиривања тек ослобођеног Ирака, успешно обављеног по цени од најмање милион мртвих домородаца, ратни председник Скупштине Републике Српске Момчило Крајишник био је лоше среће. Необјашњиво, у поређењу са Ненси, колега Крајишник је извукао дебљи крај, барем судећи по двадесетогодишњој казни коју му је изрекао Хашки трибунал.
У овом бизарном процесу оптуженом се судило за злочине за које чак ни Тужилаштво није тврдило да их је лично починио. Језива оптужница (у којој се спомињао чак и геноцид) у потпуности је почивала на две дрске фикције: учешће у статутарно непостојећем модалитету кривичне одговорности „удружени злочиначки подухват“ (УЗП) и припадност „ратном председништву РС“, као колективном врховном команданту оружаних снага. Ово последње на основу наводног присуства на неколико седница тог фантомског тела, чије прописно конституисање је остало као предмет знатно више од основане сумње.
По линији УЗП, Крајишник је био одговоран за било шта, било где, што је, према исказима припремљених сведока, на терену учинио неко од његових импутираних једномишљеника. Као једна од ипостаси „врховног команданта“ ВРС, сносио је ex officio кривицу и за непочинства сваког недисциплинованог редова у тој војсци. После сведочења једне жене да је била силована, у судници се повела озбиљна расправа о томе да ли су напасници били припадници ВРС – јер у складу са праксом Трибунала то би било исто као да их је силовао лично Крајишник – или су ту били у приватном својству, што би Већу омогућило, када би било у добром расположењу, да оптуженом за то прогледа кроз прсте.
По завршетку првостепеног поступка, разумљиво дегутиран неадекватним услугама главног адвоката Николаса Стјуарта (на слици испод), који се лаковерном Балканцу, примљивом на утисак, прилично еластично представио као „краљичин саветник“ (Queen’s counsel), са дворским везама и утицајем што уз то иде, у жалбеној фази упорни Крајишник се изборио за право на самозаступање. У принципу, то није била лоша одлука с обзиром на то да се, када је већ било касно, испоставило да је ужа специјалност енглеског саморекламера и краљичиног другара Стјуарта – спортско право.
Погрешно сам мислио да сам у Хашком трибуналу видео све. Међутим, помажући Крајишнику у писању жалбе и пажљиво чешљајући првостепену пресуду, открио сам нешто што је и овог старог циника (мене) забезекнуло. Више од половине од неколико хиљада импресивно делујућих фуснота, које треба да поткрепљују тезе из главног текста, није имало никакве везе са тврдњама из пресуде на које се односе, а многе им чак противрече.