Видоје Марјановић
Стање Србског језика и његовог писма је жалосно! Власт не примењује Устав ни у питањима пресудним за државни суверенитет и интегритет, а камоли у области званичног језика и писма Срба.
(Милош Ковачевић) и, што би рекао Ђура Даничић, србски лингвисти од Бечког договора, па преко југословенства краља Александра и тииитоистичког тзв. новосадског договора, па све до данас, све што су у области лингвистике урадили – „учинили су на своју личну и на штету Србског народа“! (Не знам само да ли је Ђура био свестан да је заједно са Вуком био први лингвиста који је започео чињење лингвистичких штета Србству.) И чине је и даље…
Институције надлежне за Србски језик и његово писмо такође не примењују ни уставне обавезе у том погледу, лингвистичка наука је и даље под апсолутним утицајем „сербокроатистике“ и комуњарског новосадског договора.
Народна библиотека Србије покренула је 2008. године иницијативу за измену језичких кодова ИСО 639-2 (Б) за српски и хрватски језик. (Тадашњи директор НБС био је Сретен Угричић.) Иницијатива је прихваћена у Институту за стандардизацију Србије, у Националној и свеучилишној књижници у Загребу и у Хрватском институту за стандарде.
Заједно са наведеним крватским институцијама сачињен је заједнички захтев за измену језичких кодова. Управник НБС С. Угричић је током своје посете Конгресној библиотеци у Вашингтону у априлу 2008. г. предао званично захтев у Регистрациону агенцију за ИСО 639-2. Регистрациона агенција за ИСО 639-2 је исте године потврдила да је захтев прихваћен. То значи да је од тада у библиографским базама података у
целом свету, према прихваћеним изменама ИСО 639-2(Б), код за српски језик srp (уместо досадашњег scc), а код за хрватски језик hrv (уместо досадашњег scr).
Нови кодови за језике неће се у библиографске базе уносити уназад, већ само од датума измена. Стари кодови scc за српски језик и scr за хрватски језик неће се више уносити у библиографске базе података, али ће бити пуноважни за прошлост. Овај резултат је од изузетног значаја и за Србију и за Хрватску (мада не у истом смислу), јер је њиме Међународна организација за стандарде (ИСО – International Standards Organisation) коначно признала постојање одвојених језика – српског и хрватског и тако коначно интернационализовала највећу србску лингвистичку историјску грешку и пораз.
То је нарочито важно због великих светских база података у којима убудуће неће бити мешања српских и крватских књига и аутора. Ови подаци су доступни на страницама Народне библиотеке Србије.
То не би било ништа спорно да није у питању враг у Сретену Угричићу:
– не зна се чију је он сагласност и овлашћење добио за ову значајну активност;
– јавност није обавештена о овоме и у Србији је и даље у већинској употреби крватска рогата латиница и србска латиничка интелигенција ради у корист србске штете и крватске пробитачности (сам Сретен и даље издаје своје назови књиге крватском латиницом, што значи да се изјашњава као крватски писац – то је његово право, али не зна се по ком је резону баш он морао бити директор НБС);
– није познато да ли су и на који начин решили питања идентификовања србске културне баштине исписане латиницом до 2008. г., њеног раздвајање од крватске и њена заштита од крватских злоупотреба.
У складу са овом изменом кодова Унеско разврстава и сврстава књижевно дело
на основу писма на којем је књига одштампана (које је изабрао аутор дела или издавач). У србску баштину сврстава се само дело написано ћирилицом! У свим библиографским базама података на свету примењују се прихваћене измене.
Тиме је на том међународном нивоу (Унеско као организација УН) Србском језику одређена ћирилица као природно писмо. Невоља је у томе, да поновимо, што се: прво, не зна да ли је и како уређено раздвајање србске и крватске културне баштине до те године и, друго, што србска јавност о томе није обавештена, па се и даље масовно користи крватска латиница.
Пре извесног времена је у СКЗ одржана седница Одбора за србски језик на којој су присутни лингвисти (углавном из редова сербокроатиста) причали о стању Србског језика, пис(а)ма и језичким проблемима. Уводничар је био M. Пижурица, творац неуставног правописа СЈ који садржи одредбу о томе да СЈ има два равноправна писма.
Остали лингвисти су причали полупразну причу о томе да је темеље за развој и уређење СЈ дао П. Ивић у својој књизи која се зове „Србски народ и његов језик“(?!). (Има ли име језик србског народа?) А зна се да је он био сербокроатиста. Нико од њих не проговори ни једну реч о основним отвореним и горућим питањима СЈ и писма, као што су на пример:
– даља и коначна стандардизација СЈ;
– коначно одређење лингвистике и власти о крађи, прекрађи и преименовању СЈ;
– када ће се у србској лингвистици рашчистити са сербокроатистиком, основати србска лингвистика (србистика) и увести у образовни процес;
– када ће САНУ престати са издавањем речника непостојећег „српскохрватског“ језика;
– када ће се лингвисти и власт одредити према србској културној баштини написаној латиницом и предузети
одговарајуће мере код надлежних међународних организација за заштиту те баштине;
– када ће се коначно почети примењивати уставна одредба о званичном писму ћирилици…
„Вук је уобичајавао рећи да је (србски језик) књижевни језик свих Срба, јер њиме говоре Срби сва три закона (вере): и `закона грчкога` и `закона римскога` и `закона мухамеданскога`. Будући да су од Вуковог до данашњег времена ти `закони` политички у нације претворени, и да су и у оквиру `Срба грчкога закона` посебном нацијом проглашени Црногорци, данас би се могло рећи да српским језиком и даље говоре сви Вукови Срби, али се сви они Србима не зову. Осим оних који се и даље Србима зову, њиме као књижевним језиком говоре (и пишу) и Хрвати, и муслимани (који себе сада зову Бошњацима), и Црногорци.“ (Милош Ковачевић) и, што би рекао Ђура Даничић, србски лингвисти од Бечког договора, па преко југословенства краља Александра и тииитоистичког тзв. новосадског договора, па све до данас, све што су у области лингвистике урадили – „учинили су на своју личну и на штету Србског народа“! (Не знам само да ли је Ђура био свестан да је заједно са Вуком био први лингвиста који је започео чињење лингвистичких штета Србству.) И чине је и даље…
ИЗВОР: magacinportal
| СТАЊЕ СРБСКОГ ЈЕЗИКА и његовог писма данас - Центар академске речи, Шабац Видоје Марјановић Стање Србског језика и његовог писма је жалосно! Власт не примењује Устав ни у питањима пресудним за државни суверенитет и интегритет, а камоли у области званичног језика и писма Срба. (Милош Ковачевић) и, што би рекао Ђура Даничић, србски лингвисти од Бечког договора, па преко југословенства краља Александра и тииитоистичког тзв. новосадског договора, па све до данас, … |
from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/1pVZ80c
via IFTTT
Нема коментара:
Постави коментар