Лук без стреле

среда, 11. октобар 2017.

Лук без стреле

Лук без стреле
Небојша Kатић

У последњих 17 година, ниједна демократска власт није ни покушала да отвори озбиљну расправу о узроцима хроничног пропадања домаће економије, нити се усудила да размишља ван оквира задате идеолошке матрице ММФ-а. Да ли би таква размишљања била опасна по политичке каријере, или би можда била опасна и по живот, можемо само нагађати. Шта год да је разлог, лоша стварност се нити мења, нити се покушава променити.

Од 2008. до данас, просечна стопа привредног раста није прешла ни пола процента годишње. У периоду од 2013. до данас, у периоду у коме Србија, бар по изјавама власти, бележи највеће економске успехе још од времена Немањића, просечна стопа раста једва прелази један проценат. Раст је тако низак да су просечне стопе на нивоу статистичке грешке.

Поменути показатељи говоре о привредној катастрофи која се одвија пред очима (углавном) равнодушне стручне јавности, говоре о катастрофи која се од „нестручне“ јавности покушава сакрити френетичном пропагандом. Kако Србија није у стању да остварује високе стопе привредног раста, убоге стопе раста се проглашавају колосалним успехом.

У времену оног ужасног, нефункционалног, неефикасног, недемократског итд. социјализма, власт је признавала да кризе постоје, да је потребно мењати моделе раста и о томе се озбиљно дебатовало. У контексту овог текста је небитно да ли је мрски социјализам успевао да разреши своје кризе. Битно је да је и у мрачној социјалистичкој диктатури власт признавала постојање економских криза и није их скривала избегавајући да о њима расправља. (Неке од придева у овом пасусу читалац може по вољи ставити и под наводнике.)

У царству слободе транзиционог капитализма, власти никада неће признати да су на странпутици. Оне то неће признати ни када на тој странпутици свакодневно падају, спретно се дочекујући на нос. Kако транзиционе власти имају демократски легитимитет, оне могу радити шта им је воља и за то не морају полагати рачун. Наивнија душа, или какав шаљивџија би могао рећи да се у демократијама рачун полаже јавности и гласачима, али то је, нажалост, само добар виц.

Развијене земље излаз из кризе траже кроз комбинацију буџетске штедње, али и (су)лудо експанзивне монетарне политике. Српски рецепт је оригиналнији. На једној страни је политика буџетске штедње, а на другој страни је политика (ефективно) кредитно-монетарна „штедње“ којом (ефективно) управљају пословне банке. НБС у овој представи само „уноси тацне“, што власт, домаћи и страни експерти годинама уназад громогласно поздрављају … док привреда стоји у месту.

Фокусирањем на буџетску штедњу, потпуно се игнорише хорор који се дешава у сфери кредитне политике – вишегодишња стагнација кредита привреди и велики раст кредита становништву, поготово готовинских кредита. Никога не брине ни чудан случај великог пада прихода од ПДВ-а (у земљи) који указује да нешто озбиљно није у реду у функционисању привреде.

Водећи економисти уверавају јавност да је нужно да плате и пензије буду ниске и на граници беде, јер је само то гаранција боље будућности … за оне који је доживе. Другог пута нема, а ако не верујете домаћим експертима, питајте њихове пријатеље из ММФ-а. Покушаћу алегоријски да опишем логику економске политике која је на делу.

Србија последње три године запиње лук, како би колико сутра или прекосутра, или мало после, или мало више после, стрела домаће економије полетела пут блиставе будућности. А када се лук запиње, он се вуче уназад, па отуда плате и пензије морају привремено бити мање. Уосталом, покушајте да одапнете стрелу гурајући канап напред. Јавна потрошња и јавни дуг су управо тај лук.

Kада лук буде довољно запет, стрела ће бити одапета и погодиће мету. А мета је, чини се, привредни раст од три, можда чак четири процента годишње. А са тако скромним стопама, ако их и буде, Србија ће бити баш тамо где је и сада, на самом дну Европе. Невоља српског економског стреличарства је што стреле нема.

За случај да нисам био довољно јасан, за случај да је основна порука текста промакла, поновићу је. Србија је у хроничној економској кризи и то захтева озбиљну и отворену расправу коју може иницирати само власт. Из кризе се не може изаћи коришћењем истих рецепата који проверено не дају резултате. Проблем Србије није примарно везан ни за јавну потрошњу, ни за лоше вођена јавна предузећа, нити је везан за чувени лош амбијент. Kриза Србије је криза споља наметнутог модела привредног развоја и о томе се не сме ћутати. Србији треба стрела, а то је другачија развојна политика.

Објављено у дневнику “Политика” од 11.10.2017

Блог Н. Катић