Нада Секулић је редовна професорка на Одељењу за социологију Филозофског факултета где је запослена од 2006 године. Тренутно предаје Увод у социокултурну антропологију, Родне студије и Антропологију рата. Међу студентима је позната и као једна од ретких професорки која је студенте подржавала за време блокада и протеста. У разговору са Катарином Антонић за Студентску зону нам открива неке своје ставове о тренутној ситуацији у образовању.
Чему нас уче данашње школе и факултети?
Нема једноставног одговора на ово питање. Ако треба у једној реченици да заокружим чему нас уче школе и универзитети у Србији данас, уче нас да будемо сналажљиви у токовима експанзије дивљег капитализма и да занемаримо да такво стање може и треба да се критикује.
Које проблеме то узрокује?
Ако је реч о трендовима у конципирању политика образовања, данашње школе као и факултети у Србији налазе се у фази усмеравања ка прагматичним циљевима образовања, односно, произвођењу образовних профила који ће се функционално уклопити у текуће процесе трансформације у Србији – политичке и економске. Квалитет тих трансформационих процеса одражава се директно на квалитет образовања, а то значи да се оно налази у очајном стању. Довољно је узети само један пример, а њих има пуно. Корупција у образовању је данас структурни проблем трансформације универзитета, а толико је раширена да је куповина диплома, признавање плагираних доктората, акредитовање универзитета на чијем челу су лажни ректори који никада нису докторирали, постало безначајна свакодневица, што значи да живимо у времену ауторитета незнања. Самосвест незнања данас је стварно устоличена. Укратко, ако сте у два корака прешли нешто за шта је интелигентној и вредној особи био потребан дуг пут и напоран рад, онда значи да сте од њега и интелигентнији и способнији. То је лепо приметио још Маркс у Раним радовима: Извлачењем и измештањем вредности са друштвеног места где се оно аутентично ствара расте обезвређивање исте те вредности. То извлачење и измештање се изражава по правилу кроз новац. Новац ме издиже изнад муке да будем необразован и непоштен, јер њиме купујем и углед и знање.
Дакле, кад је Србија у питању, суштински проблем није у томе што слаби хумболтовски модел знања, јер је време у коме живимо такво да су неопходне нове образовне компетенције које су непосредно повезане са новим прагматичним вештинама потребним у конкретним занимањима. Проблем није то што посао лакше налазе они који имају дипломе „прагматичних“ факултета: Електротехничког, ФОН-а, Правног и сл., док за етнологе, уметнике, филозофе има све мање радних места, јер би професионални статус и изворе финансирања ових других требало решити на други начин, односно, финансирањем културе кроз одговарајуће стратегије културних политика. Проблем је што нама култура не треба, што је она за државу тешки баласт, а не носилац вредности и нових визија. Проблем је у томе што заправо и нема стратегије и визије трансформације образовања и друштва, већ само текућег прилагођавања тренутним потребама политичара, корпорација и инвеститора.
Како бисте описали положај професора/ки у нашем друштву?
Свакако постоје стручњаци који су цењени због стручности и посла који обављају (с тим што су то веома често послови изван самог универзитета и такви послови неретко доносе највећи новац). Међутим, генерално, моје је мисљење да су универзитетски професори пацификовани, инструментализовани и „администрирани“ (укљуцени у систем обавезујућих административних процедура и норми чији је крајњи циљ дисциплиновање кадра, а не боља институционална организација универзитета. У време када сам се запослила на универзитету (пре десет година), компетитивност измедју колега је била нижа, хијерархија мање заступљена и неформална и било је неупоредиво мање сукоба. Положај најнижих кадрова је данас нарочито лош, јер је њихова позиција изразито несигурна. Пирамидална структура напредовања је таква да ће известан број сарадника сасвим сигурно „испасти“ у следећем кругу. Зато је њихова лојалност професорима код којих су ангажовани неупитна. Такође бих рекла да је данас њихов интелектуални ангажман и избор тема којима ће се бавити у већој мери одређен одлукама старијих професора и оним чиме се они баве него њиховим личним изборима.
Да ли и на који начин политика (припадност некој политичкој странци) утиче на тај положај?
Мислим да све зависи од тога какве амбиције и циљеве сваки професор појединачно себи поставља. Што сте друштвено амбициознији, изгледније је да ћете морати да направите политичке компромисе са неком од политичких странки. Међутим, оно што карактерише нашу политичку сцену данас јесте да не постоји стварна подела утицаја међу партијама, већ подела на „све или ништа“ међу њима. Партија која је на власти у позицији је да изврши утицај формалним или неформалним путевима на све што је интересује, од паркинг сервиса до универзитета. Политички живот је у великој мери инструментализован за огољено богаћење. Услед тога, постоје велике сфере универзитетског рада које нису од интереса за власт, јер не представљају извор новца и те сфере још увек изгледају тако као да не зависе од њиховог директног политичког утицаја. У политичкој игри „на све или ништа“ више немате сасвим јасне политичке профиле ни међу професорима, као ни међу политичарима, тако да ћете и међу њима наћи „прелетаче“, дојучерашње демократе као нове радикале… Мислим да још једино међу студентима постоји стварни спор око идеолошких оријентација, расправа и свађа око идеја…. Као што сам већ рекла, универзитетски кадар је у негативном смислу деполитизован, функционисање унутар система је постало готово неупитно, а када је тако, лојалност владајућој партији је вец обезбеђена, нема потребе даље вршити политички утицај.
Какав је однос професора према креаторима образовних политика?
Ми немамо креаторе образовних политика. Ми имамо извршиоце послова адаптирања и усклађивања система образовања у Србији законодавним и стратешким оквирима
образовања земаља ЕУ.
Да ли постоји могућност синдикалног организовања професориа?
Синдикат постоји, али колико је мени познато нема пуно чланова. Погонска снага синдикалног деловања почива на непосредним интересима и правима радника, па је тек преко тога оно усмерено и на шире друштвене циљеве. Често је угрожено неко од непосредних права радника, плате, прековремени рад, непостојање годишњег одмора, лоша заштита на раду и сл. Ниједан од тих јаких мотивационих разлога не постоји када су универзитетски професори у питању. Чак и у време револуционарног деловања универзитета, синдикат није био основна организациона јединица протеста.
Познато је да су студенти Београдског универзитета више пута у последњих неколико година протестовали и организовали блокаде. Ви сте међу ретким професорима у више наврата подржали студенте у току таквих акција. Шта мислите, зашто увек изостаје подршка већине професора? Да ли сте ви имали проблема због подршке коју сте пружили студентима?
У једном моменту нам је било наговештено да ће бити покренут кривични поступак против нас (против професора који су пружили подршку). Мислим да то није урађено јер није било никакве правне основе за то. Не можете подићи пријаву против професора зато што је пристао да одржи предавање током блокаде. Тачно је да су се професори поделили, али су се поделили и студенти. Ту је било разних идеолошких опција и стратегија деловања и неке од њих ја такодје не бих и нисам подржала. Међутим, мислим да су студенти представљали јединог видљивог актера који је довео у питање и јавно се успротивио начину трансформације универзитета, његовој комерцијализацији, као и комерцијализацији знања, смањењу шанси сиромашних да студирају, оправдано су политизовали оптерећење које трпе родитељи и породице у Србији данас да би школовали своју децу и и оорганизовања настојећи да се изборе за сасвим легитимне циљеве. Сматрам да професори треба да подрже такве циљеве. То је онај део протеста који сам подржала. Професори који нису пружили подршку студентима нису ово препознали као њихове циљеве, већ су протест свели на деликвентно понашање. Мада је било деликвентског понашања, као и бахатих студената, мислим да је однос професора према студентском протесту битан показатељ стварања све мање идејне идентификације и све већег материјалног јаза измедју универзитетски образованих слојева и нижих слојева друштва.
Како је заокрет од државе са јавно финансираним образовањем до државе која уводи школарине утицао на положај професора, а како на положај студената?
Директно везивање висина школарине са висином плата наставног кадра је вероватно најсигурнији начин да се они ставе на супротне стране у протестима у којима је висина школарине један од разлога протеста. Систем сам по себи не побољшава нити погоршава положај нити професора нити студената, али их ставља у однос „спојених посуда“, што је погубно у друштвима која се не уклапају у модел државе благостања, као што је Србија и тада је дефинитивно лошији за студенте, јер у том односу они имају мање моћи.
Да ли у теорији постоји могућност за поновним увођењем јавно финансираног образовања у Србији?
Да, и то не би требало да буде само теорија. Југославија није спадала у богате земље када је увела јавно финансирање високог образовања. Оно што чини немогућим тај модел јесте то што се налазимо у неупитном процесу неолибералне трансформације друштва, који подразумева интензивно слабљење јавног сектора и предаторску приватизацију која се не руководи општим интересима грађана, већ несразмерно великом личном добити политичара који су на власти.
Шта мислите о увођењу дуалног образовања?
Дуално образовање коме је непосредан циљ обезбеђивање јефтине и обесправљене радне снаге за конкретне корпорације није уопште образовни пројекат.
Какав вид политичке партиципације нам је потребан да би биле могуће другачије стратегије развоја образовања?
Мислим да је први и основни корак јавна критика постојећег стања у образовању. Не смемо да дозволимо да у тој мери постане неупитно под којим условима ће се образовати наша деца у Србији и чему треба да служи образовање на свим нивоима. Школа на свим нивоима треба да буде место за развој аутономних личности, за развој људских вредности и осећаја за морално и неморално поступање и солидарност и место где ће највреднији бити највише цењени. Те елементарне ствари смо негде изгубили. Ако то немате, одрашћете у одраслог човека коме ће бити нормално да гради емирате за себе и своју децу, а да друге изгладњује мрвицама, мислећи при том о себи као о великом човеку.
интервју водила: Катарина Антонић
| Mi nemamo kreatore obrazovnih politika, mi imamo izvršioce – Studentski pokret Novi Sad Nada Sekulić je redovna profesorka na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta gde je zaposlena od 2006 godine. Trenutno predaje Uvod u sociokulturnu antropologiju, Rodne studije i Antropologiju rata. Među studentima je poznata i kao jedna od retkih profesorki koja je studente podržavala za ... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар