Пише на папиру да сам Србин. Пише и да живим у Србији. Свако јутро у огледалу видим човека који личи на Србина а све мање у то верује. Изађем напоље а ноге као да ходе тамо далеко негде по страном тлу. Није ово моја Србија чиле, ово је нека јебановина коју чине дркаљи.
Свако јутро све сам мање Србин и све сам мање у Србији. Не идем више у цркву јер тамо су неке пословође у мантијама. Уредно се помолим у свом огњишту последњем бастиону мојих разумних оквира. Смеши ми се патријарх Павле својим умилним погледом. Овог новог фрајера што је сео на Пајино место не могу ни да гледам. Умивам се хладном водом док славина фркће на мене. Кроз прозорче видим комшинке како воде беспоштедни рат са лишћем. Јесен је и нека лишће опада није то срамота у ово доба године. Тип поправља ауто и скида све са небеса. Мукотрпна борба да се продужи век трајања једне крнтије.
Нервозно пурњам смрдљиву цигару док дим иза мене вија ко да сам парна локомотива. Још једне згужване новине послао сам у ватру. Исти садржаји сваки дан. Господар урадио ово, господар урадио оно…
Ветар ми дира лице својим хладним рукама, шамара ме нежно да се тргнем и пробудим. Пусти ме ветре да још сањам ону неку Србију без комуњара, без ове политичке фукаре, без малих Јожека, без још мањих Ацика. Пусти ме још мало да маштам како је Србија држава. Да видим Мишића како шета по касарни а не неког Вулина у стварности. Пусти ме ветре да у машти видим поштене, школоване и способне. Не буди ме ветре још мало, нека ме, немаш појма како је овде лепо у сну. Сви раде, нема гњида, смрадова, дркоша, кримоса…
Не смем више да сањам. Сан ме све више удаљава од садашње Србије. Све сам мање припадник ове јебановине и све већи противник ових дркоша. Не знам ко сам, ни шта сам и зашто овде чамим попут књиге коју нико више не чита? Води ме Боже или горе или премести у неку другу земљу, овде је постало неиздрживо. Имам на папиру да сам Србин и да сам држављанин Србије. То је само на папиру и ништа више. Није ово Србија, ово је неко место где се улива шљам у глуперде и праве једно море идиотизма. Није ово више за мене, нема сврхе више викати ко Јован у пустињи. На крају ће ми сервирати главу на послужавнику неке фукаре. Направиће мини прославу уз масно печење за још једна ућуткана уста.
Не, нисам више Србин, на папиру сам те националности. Нисам ни у Србији мада Гугл вели да јесам. Ја сам само прошлост, непожељна историја коју сваки дан покушавају да промене. На улици можеш да видиш нове људе којима су испрали сећања на традицију и веру. То су чељад славних предака која раде за цркавицу и редовно крпе своје дроње као да су тек купљене. Та чељад кличу новим господарима, редовно шире ноге као професионалне профукњаче нових идеала. Јеби ме господару, јеби и не питај за цену, само да још мрдам, само још да мичем и теби кличем. Не могу више да их гледам, гадљив сам на смежурана лица чедних курвара.
Не тапши ме по рамену, не померај ми прашину својим љигавим рукама ти мали љигавче. Твоја рука тапше свима, она је попут кваке на вратима јавног клозета. Не волиш ти мене оваког речитог у брк. Само ми двориш да ти не дођеш на дневни ред мојих писанија.
Био сам некад у Србији. Салутирао сам застави. Крио сузе кад чујем “ Боже правде “. Данас сам равнодушни грађанин “ државе “ која је само Србија на папиру. Данас сам ругоба која дрско саспе истину у лице. Данас сам непожељно друштво, нека врста вируса којег треба сузбити изолацијом. Да, ја сам само јебени Србин на папиру…
| Србин на папиру… Пише на папиру да сам Србин. Пише и да живим у Србији. Свако јутро у огледалу видим човека који личи на Србина а све мање у то верује. Изађем напоље а ноге као да ходе тамо далеко негде по страном … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар