После мог текста Хероји и „хероји“, длака је фалила да будем линчован од овлашћених патриота. Неки од таквих су се, чак, чудили што не пуштам коментаре у којима ми помињу мајку, што је, у патриотској визури света, сигуран знак да су моја демократска расположења под упитником. Било је и претњи да ће ми пресудити по кратком поступку, због чега ћу почети да се тресем од страха чим завршим овај текст.[1]
Прво што ми се, у патријотском предистражном поступку ставља на терет је да нисам патриота.[2] Ту тачку оптужбе одмах прихватам и признајем да су тужитељи у праву. Помињући, наиме, у тексту самоубиство генерала Праљака, омакло ми се да кажем да је то и херојски, и патриотски чин. На то су шампиони патриотизма одговорили да самоубиство није хришћански чин, уз потпитање зашто се ја нисам убио, ако сам већ патриота (што, опет понављам, никад нисам тврдио). Тиме су ме ставили пред тужан избор: ако се не убијем, нећу бити патриота, а ако се убијем, нећу бити хришћанин.
Пошто је неопатриотизам увек уско скопчан са неоправослављем, глупаве конструкције су неизбежне. Наиме:
1. Нико није дужан да буде хришћанин
2. Нико није дужан да буде православан
3. Ко ми, од неопрвославаца, нађе сентенцу из Светог писма која говори против самоубиства, частим га вечером; у питању су поповске баљезгарије и тумачење оних Христових речи које нису ни изречене и, најзад,
4. Ако су неоправославни неопатриоти у праву, Сиђелић, Коста Војиновић и мајорТепић морају овог часа да буду анатемисани као самоубице, односно не могу да буду српски хероји, већ само лош пример антихришћанског понашања.
Неопатриоте, генерално, имају своје мишљење о свему, само се не слажу с њим.
Што се самог Праљака тиче, српски хомо новуси не капирају просте ствари: ако одбијамо да је Хашки трибунал праведно судио Србима, морамо да одбијемо, ако мрву памети имамо, и да је праведно судио Хрватима. Хашки Левијатан мора да се одбије у целини. Овако, ако патриоти са квоцијентом интелигенције равним зеленој салати, кажу да је пресуда неком Муслиману или Хрвату праведна, а да су само Срби неправедно осуђени, Трибуналу се даје легитимитет, односно признаје се да је то суд правде, са одређеним промашајима. Хаг се, да је мало памети, као што није, мора одбити у целини, без обзира коме се суди. И ми, и Хрвати смо упали у клопку, а како смо паметни није ни чудо, да кукамо кад осуде неког нашег, а сециримо кад надрља неко други. Ни ми, ни они, нисмо смогли снаге да одбијемо Хаг као икакву мериторну институцију.
Што се тиче идеје да ни један непријатељ Срба не може бити јунак, она је идиотска сама по себи и не би требало да буде предмет иоле озбиљне расправе. Да ли су Праљакове трупе убијале Србе? Не, доносили су им белу кафу и кифле у кревет, као и ми њима. Даље: ако одбијамо, а ваљда нисмо толико луди да не одбијамо, командну одговорност када су наши генерали у питању, ваљда онда схватамо да би исто правило требало да важи за Хрвате. Ако Хаг није хтео или смео да успостави једнаке критеријуме, ми можемо и смемо. Овде, без обзира да ли се ради о Хрватима или Србима, навијање не помаже да се сагледају околности, људи и догађаји. Навијање је добро за стадионе, за политику и историју није.
Уосталом, пресуду Крајини није донео Праљак, него Београд и Пале, у којима су се ројили наши „хероји“.
Наши херојски генерали су се квалитетно завукли у гузицу Слободана Милошевића а, кад се серва окренула, штековали су се у гузицу Ђинђића и Коштунице.[3] Склапали су се лични аранжмани[4], коме кућа, коме издржавање за продицу, коме породични бизнис. Херојски су се певале оде Слободану, па после петооктобарцима.
Никада више хероја нисмо имали, него деведесетих, и никада горе нисмо прошли. Изгледа да је мањак хероја бољи за српство, него оволики вишак.
Нама, заправо, владају стереотипи, јер нас ослобађају потребе да мислимо и расуђујемо. Још једном понављам: хероји нашег доба су они момци који су, у рђавим авионима, полетели на НАТО кољаче, као и момци са Кошара, који, пре него што су та херојска дела учинили, нису склопили аранжман о становима, кућама, бизнисма и издржавању породице. Ако су они истог ранга, као они који су аранжмане склапали, онда с нашим мишљењем нешто није у реду.
Из закључка да сумњам у официјелне хероје, уследио је, не знам по којој и каквој каузалистици, закључак неопатриота да сам ја лично кукавица. Иако, као што рекох, не видим везу, мирне душе могу да кажем да нисам кукавица и да све те храбре новопатриоте позивам да дођу и да се лично увере, односно да њихову храброст ставимо на пробу.
Добио сам, како то код Срба ред и обичаји налажу, етикету да сам плаћеник (да’л страни, или домаћи, не могу да се сетим) и то од људи који се са мном возе истим аутобусом. Да сам плаћеник, ваљда бих имао макар раздрнданог „Југа“. За године плаћеништва, не стекох ни кола, ни гарсоњеру, ни било шта крупније од одеће и обуће.
Чуо сам и прозивке да сам комуниста и да сам Вулинов кадар. Тачно је да сам био у ПС и тачно је да сам социјалиста. И тачно је да сам изашао када сам увидео. То нисам никад крио и нисам се никад променио: то сам од младости и с тим ћу умрети. Иако живимо у времену у коме се, како нас учи наш председник, само магарци не мењају, ја се, ето, не промених и сад добијам пацке од оних који имају исту философију као председник; променили су се и сад прогањају све оне који нису. Да је верски моменат у питању, они би били потурице, које прогањају оне који су остали у вери дедова.
Постало је већ бљутаво ово уобичајено српско дифамирање, јер се њиме не оспоравају аргументи, већ личности. Напишете текст и сазнате ко сте и шта сте. Нема везе шта у тексту пише, нема везе шта су чињенице, шта су аргументи и противаргументи: ви сте такви и такви! Колико год се трудио, дакле, дифамацију могу да објасним једино завишћу.
За читаву ову причу је важно следеће: хоћемо ли уважити чињенице, или ћемо понављати две деценије старе мантре, које нам је у главу усадила још Милошевићева пропагандна машина? Патриотско-клерикалне будалаштине мантрају још само они који су плаћени или уцењени да то раде и они други, који лупетају услед неразумевања и незнања. На крају ове шарлатанизације, у коју је удробљено све, од Земље као равне плоче и Срба, народа најстаријег, до масона, илумината, ХААРП-а и ванземаљаца – прича које продају давно заврбовани кадрови служби, пророци и скидачи магије, они који су, до јуче, носили петокраку, па намакли крстачу око врата, климактеричне бабе и теоретичари завере од заната, испливаће поново чињенице живота – хладне и неме. Од тога да ли ћемо их видети какве јесу и покушати да нешто са њима урадимо, или ћемо се правити да их не видимо, па ћемо и даље мантрати офуцане патриотске пароле, зависиће нам и будућност, а будућност припада онима који поштују чињенице.
Питања која, дакле, овде постављам, сасвим су независна од тога да ли сам ја фуњара, кукавица, издајник, кроатофил или Луцифер лично, а то су:
1. Да ли је херој онај ко склапа личне аранжмане са непријатељем?
2. Да ли је херој онај ко склапа личне имовинске аранжмане са властима да би отишао у Хаг?
3. Да ли је херој онај ко је, мимо уставне обавезе, дозволио пуч, па се, после пуча, слизао са пучистима?
Слутим да ће одговори, после уобичајеног запишавања аутора, бити типа „да, али…“, или „није то баш тако“, што је прави мач у рукама сваког патриоте од заната. Родољуб без релативизација и рационализација није прави родољуб.
Молим коментаторе, дакле, да се уздрже од коментара, ако не могу да одговоре на ова три питања. Слободно могу да напишу да сам ја унукј Анте Павелића, хомосексуалац, вуцибатина, или хрватски плаћеник, али нека одговоре на ова питања.
[1] Ако ми се икад неко буде појавио на вратима са утоком у рукама, то ће значити две ствари: 1. Није патриота по занимању и 2. није ми претходно послао мејл да ће ме убити
[2] Ја то, имам хиљаде сведока, никад нисам ни тврдио. Чим чујем неког да сам за себе, а да није питан, тврди да је поштен, да је швалер, да је патриота, или православац, знам да је реч о фуњари. За себе не говорим да сам патриота, да не бих упао у лоше друштво; мама ми не да да се дружим с таквима.
[3] Пети октобар је био класичан пуч, однсоно угрожавање уставног поретка земље. Војска има уставну обавезу да очува уставни поредак, иако се она стално оправдава тиме да она није формирана да се бори против „свог народа“, што је само друго име за бекство од дужности. Она и није требало да се бори против народа, већ против групе пучиста. Уместо да заштити уставни поредак, војска је, на челу са нашим херојима, склопила дил са ДОС-ом (а то без странаца свакако није прошло) и прстом није мрднула, већ је храбро сачекала нове господаре. Нови господари су сажвакали генерале, искористили их и проследили у Хаг. У том преображају хероја у љубитеље ЕУ и атлантских интеграција, ми нсимо видели ништа чудно, јер нас је Бог тако паметне дао.
[4] Сасвим случајно, неколико дана после мог текста, чланак је објавио и Момир Булатовић, човек чије је лично поштење увек било неупитно чак и за противнике. Ово је линк чланка, да не буде да сам „извлачио из контекста“: http://ift.tt/2C1Pzn7
У једном делу текста, Булатовић каже: „Генерал Ратко Младић, главнокомандујући Војске Републике Српске, добио је гаранције предсједника Француске (и Америке) да неће бити окривљен ни пред једним међународним судом уколико ослободи француске пилоте, заробљене током ратних дејстава НАТО-а против његове државе. У својству изасланика предсједника, у РС је стигао начелник Генералштаба Армије Француске. Пилоти су се, живи и здрави, вратили кући, а генерал Младић је осуђен у Хагу“.
Булатовић можда и не региструје да је реч о личним аранжманима, али може ли ико, чак и овлашћени патриоти неоправославне провенијенције, да замисле војводу Мишића како склапа личне аранжмане са Немцима и Аустроугарима? Исто важи и за хероја Караџића:
„Радовану Караџићу, предсједнику Републике Српске, Ричард Холбрук, лични изасланик Вилијема Клинтона, предсједника САД, у присуству свједока (међу којима је био и овај аутор) је дао идентичну гаранцију. Услов је био да се повуче са функције предсједника Републике и овласти југословенску делегацију да преговара и одлучује у Дејтону, у Охају. Холбрук се страшно љутио што му је тражена и писмена гаранција, позивајући се на принцип да је ријеч шефа такве државе довољна. Ипак, коначно је и потписао тражени папир. Суд у Хагу није дозволио да се о том документу расправља и донио је осуђујућу пресуду“.
| Милан Миленковић: Слабо капирање је егзактна наука После мог текста Хероји и "хероји", длака је фалила да будем линчован од овлашћених патриота. Неки од таквих су се, чак, чудили што не пуштам коментаре у којима ми помињу мајку, што је, у патриотској |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар