среда, 13. децембар 2017.

Анабел Шнуке: Ништа ја не морам у вези са мигрантима

Анабел Шнуке: Ништа ја не морам у вези са мигрантима
Када држава раскине друштвени уговор тиме што више не испуњава своје обавезе према мени, више није у стању да ме штити, тада јој ја могу ускратити своју лојалност. Овим то и чиним
Анабел Шнуке (Фото: Maik Wöll)
„Сиријци би могли довести 500.000 чланова породице“ јавио је Франкфуртер алгемајне цајтунг. Према најновијем извештају Савезне службе за миграције и избеглице (Bundesamt für Migration und Flüchtlinge BAMF) због спајања породица Немачка би морала рачунати са још стотинама хиљада избеглица. Тиме анализа БАМФ-а противречи оним прогнозама које су протеклих месеци полазиле од знатно већих бројки. Дакле остаје питање да ли је број који је БАМФ израчунао стварно одговарајући. А ја не морам веровати нечему, само зато што би то требало бити службено.

Од самог броја ипак много је занимљивија реторика која је изашла на видело. Немачка МОРА. И да, и после месеци трајања азилантске кризе нисам се уморила од питања: Зашто Немачка заправо МОРА? Зашто изгледа да људи, који су de facto у стотинама хиљада илегално прешли немачку границу, имају више права него ја и сваки други Немац? Зашто се чини да ми у читавој овој кризи имамо само обавезе и уз то никакво право саодлучивања? Зашто ме још увек нико није питао, да ли ја то морање уопште желим и да ли ја то морање уопште видим као нешто што се мора?

Строго говорећи, нисам желела ни да Ангела Меркел са својим селфијима и отвореним границама све њих позове за Немачку. Зашто бих сада требало да желим још и да читаве своје породице доведу? И још једном: Зашто ми морамо, а други баш ништа не морају?

Већ месецима не слушам ништа друго него да ми морамо, иако у члану 16а нема ни говора о томе да људима који су допутовали из трећих, сигурних земаља морамо одобрити азил. Поред тога, наше право на азил заправо важи само за оне који су из политичких или религијских разлога прогоњени. На овом месту улази у игру Женевска конвенција о избеглицама. Ако не морамо на основу нашег Основног закона, онда морамо због Женевске конвенције о избеглицама. Али и што се ње тиче, изгледа да само ми морамо да неограничено и неконтролисано примамо избеглице, док су друге земље већ одавно поставиле своју горњу границу.

Истина је да не постоји никакав правни основ за моје морање. А ја ипак морам, обесправљена сам од стране моје сопствене владе. Исто као и сви остали који ништа нису питани. Све то морам ја да платим. Новцем од пореза. Платити можда чак и сасвим другим стварима: ограничењем наших либералних, западних вредности путем прилива милиона муслимана; променом наше културе, која ми се заправо прилично допада онаква каква је била; мојим правима и мојом сигурношћу као жене, чије угрожавање су многе током ове године горко осетиле; и на крају можда чак и сигурношћу и стабилношћу читаве земље, у којој сам се пре само пар месеци тако добро и сигурно осећала.

Осамдесет процената дошљака који су у Немачку стигли у пролеће 2016. године не поседује потребна документа. Насупрот томе, мене се гони као Бог ђавола ако одмах не платим своју казну за паркирање. Најмање 500.000 нерегистрованих креће се Немачком потпуно несметано. Не знам ко су они, одакле долазе и ко од њих је можда терориста и планира напад. Чињеница је да се међу избеглицама налази значајно више терориста него што ме се пре само неколико месеци желело убедити. Али политичаре, које сам ја изабрала, баш брига за моју безбедност. Левијатан већ дуго не постоји.

И управо ту лежи излаз из морања. Када држава раскине друштвени уговор тиме што више не испуњава своје обавезе према мени, више није у стању да ме штити, тада јој ја могу ускратити своју лојалност. Овим то и чиним.

Не морам једноставно посматрати како се моја земља мења у правцу који одбијам из најдубљег либералног убеђења. Не морам никакву страну културу безусловно толерисати и респектовати, која не цени моју и која представља опасност за слободу и толеранцију по себи. Не морам плаћати за милионе илегалних усељеника, који, када би било по моме, ту уопште не би били. Пре свега, када ми нико не може објаснити по ком правном основу се то уопште догодило.

Уместо тога, МОРА се коначно почети са тим да ме се пита шта ја желим.

Јер исто као и већи део других Немаца и ја сам за то да се помогне слабијима. Да се пре свега жене и деца заштите од рата и прогона. Ја сам за солидарност и немам проблем са тим да дајем. Међутим, не безусловно и не бесконачно. Поготово не онима који се не држе правила, која смо себи једном донели и која треба да важе за све, ако држава жели да функционише. Азил је једна ствар, досељавање друга. Азил се може и треба да омогућити према датим правилима. О усељавању морамо преговарати и заједно утврдити правила према којима желимо да се оно уреди. Као нација, влада и друштво.

Докле год се то не деси, ја се осећам обесправљено. Докле год се осећам обесправљено нема друштвеног уговора, а тиме de facto више ни основа због чега ја нешто морам. А и поред тога, што се тиче политичке касте, ја то морам пристати и плаћати за штету. Али то тако не функционише. Ја имам 27 година и морам још неко време овде живети са последицама ове политике, уколико се не иселим.

Ништа ја не морам.

Анабел Шнуке (Anabel Schunke) је писац и слободни новинар. Поред публицистике, ради и као модел

Са немачког посрбио: Душан Достанић

Анабел Шнуке: Ништа ја не морам у вези са мигрантима
Када држава раскине друштвени уговор тиме што више не испуњава своје обавезе према мени, више није у стању да ме штити, тада јој ја могу ускратити своју лојалност. Овим то и чиним…


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар