субота, 02. децембар 2017.

Милан Миленковић: Хероји и „хероји“

Милан Миленковић: Хероји и „хероји“
Дође и тај дан да Хрвати имају, први пут у својој историји, своје Синђелиће и Тепиће, док ми, уместо хероја, гајимо мудре државнике и славимо Недића и Љотића. Док су Хрвати, често и гротескно, радили на јачању култа нације, ми смо се расрбљивали и маштарили о Дембелији, коју од миља зовемо Европска унија, у којој ћемо сви бити једнаки и више неће бити Срба, Хрвата, Шпанаца и Немаца…али најпре Срба.

Оно што је Слободан Праљак урадио у хашкој судници је врућа шамарчина суду, али и нама, Србима, јер нам је овај херојски гест непријатељског генерала показао да смо (и колико смо) на странпутици и колико је у нас опало осећање живота и света. Док ми уништавамо последња везивна ткива нације, култове предака, традицију и обичаје, епику и веру, дотле други ни из чега стварају митове, нације и хероје.

У немоћном бесу, измишљамо теорије завере, теорије да се Праљак, заправо, није убио и да је, пацовским каналима, пребачен у Аргентину, или неку друге егзотичну дестинацију. Одбијамо, јер смо сами неспособни за тако нешто, херојски гест непријатеља. А јесте мушки и херојски.

Наши хероји, првенствено генерали, су се, пред Хашким трибуналом, понашали бз трунке мушкости и храбрости. Оно, што је створено да од Срба направи модерне фашисте и нацисте, наши генерали су ословљавали са: „часни суде“. Какве је везе икада тај суд имао са чашћу? Али, јесте са личним судбинама генерала. Једино су Шешељ и Милошевић, ма какви да су, показали дигнитет у судници Трибунала.

Нама су вазда пуна уста наших хероја. Сваки наш генерал је назван херојем, без и најмање свести о томе шта херој засита јесте. Чудновато је да Мишића, Степу, или Путника, нико није звао херојима, већ војсковођама, а овде смо сваком генералу прилепили етикету хероја, чак и онима који су свесно препустили Крајину Хрватима.

Младић је успешан војсковођа, али зашто је херој? Зашто су Лазаревић и Павковић хероји? За хероја је потребан гест, а не положај. Они су људи који су коректно обављали своју дужност и показали знање и умешност у командовању. Такав је био и Праљак, до пре два дана: никакав херој, већ један од безбројних хрватских генерала. Његов гест и његово одбијање да прихвати кривицу су га начинили херојем. Испијање отрова је одбрана његове невиности, или бар његовог осећања да је невин – одбрана, дакле, животом, а не речима. Од наших „хероја“ нико није стиснуо петљу херојску да на тај начин брани своју невиност. Наши хероји су подмићени збрињавањем породица, обећаним привилегијама по повратку из Хага, пензијама и лепим становима.

Генрали из Републике Српске су мирно гледали пад Купреса, што је значило и пад Крајине, одлично знајући да то није могло да прође без издаје. Мирно и ћутке су то наши хероји оћутали.

После 5. октобра, неки су се предали, да би очували привилегије, неки су храбро збрисали у хајдуке, али ни један није био спреман да животом потврди своје ратно ангажовање и невиност пред утварним Трибуналом. Незаборавна је сцена кад је генерал Ојданић херојски плакао на аеродрому, пред одлазак у Хаг.

Највећу петљу је показао Шешељ, Праљаков земљак и могући сународник, а није се обрукао ни Слободан, као што рекох. Али, све је то далеко од херојства. Ми смо, на Србе мислим, снизили границу херојства, да не бисмо без хероја остали. Не видимо више разлику између Обилића, Синђелића, Драгутина Гавриловића и Тепића на једној, и Младића, Павковића и Лазаревића на другој страни. Од оних првих, нико није имао излазну стратегију, нити збрињавање породице и пензију.

После двадесетак година тупљења да је храброст све распродати џабе, да је предаја Косова врхунац хероизма, да је ћутање кад несерећа погоди комшију, или рођака, израз достојанства, изгубили смо шифрарник за етички кодекс. Највећи живи српски херој данас је Александар Вучић који, да има троја уста, сва би их користио да себе хвали и који нагони медије да га у звезде куну због храбрости да прода и преда све. Да ми, међутим, као народ, нисмо изгубили етички код, то би било немоуће. Чак се и „херој“ Шешељ угиба пред овим новим херојем нације, а када би неко притиснуо српске генерале, наше велике хероје из 90-тих, да се изјасне о Вучићу, уопште не сумњам да би му ускликнули с љубављу. Херој Лазаревић је већ давао неке изјаве у том правцу.

Наши хероји су служили Слобу и Радована, док су служили. Кад се серва окренула, пољубили су у дупе Ђинђића, али код европејаца те форе нису пролазиле-чак их је „Препоштени“ (мислим на Коштуницу) присиљавао да се предају Хагу. Да се не лажемо: генерали, који су данас у служби, само услед недостатка ратова нису проглашени за хероје нације, а своје кичмице сагибају пред Вулином. Ни ови пре њих нису били бољи. Наши хероји су, 5. октобра, мирно гледали пуч, дакле нарушавање уставног поретка, мислећи да имају чврсту нагодбу са петооктобарцима. Ту су кикснули, те су провели по десетак година по бајбоканама, не због херојства, него због лоше нагодбе. Било би интересантно направити списак локација на којима се налазе куће и станови хероја и њихове деце, као и колике су им принадлежности и видела би се тачна мера хероизма.

Праљак је био богат човек, али му то није било важније од дигнитета. Наши хероји могу да живе без дигнитета, али не и без станова, кућа и пензија.

Хероји нашег доба су они момци са Кошара и пилоти који су полетели у кантама на НАТО авионе, јер они нису имали договор са властодршцима о збрињавању породица и приходима после рата. Зато кажем да је херојство у гесту. Нема јуче, нема сутра – све је сабијено у једну тачку, у један тренутак; нема рачунања последица и бенефита.

Да ли су наши „хероји“ били добри официри? Наравно да јесу – били су школовани, нису под буквом бирани за арамбаше. Радили су свој посао и коректно га одрадили. Сетимо се, међутим, дигнитета (чак и релативног сиромаштва) војводе Мишића, који се супротстављао и претпостављенима и Круни, а да није за жену и децу припремио локацију на Дедињу, Кошутњаку или Врачару, нити макар пристојну пензију.

Провалија зјапи између хероја и „хероја“ и на то нас је Праљак подсетио. Не само да Срби више не рађају хероје, него више немају разумевања ни за туђ херојски гест. Прва наша реакција на друштвеним мрежама је била: зашто се убио, кад би изашао на слободу за месец дана и кад је пун к’о брод? Да у човеку има нешто више од тога, да се не живи само у егзистенцијалном, него и симбличком свету, сасвим смо заборавили. После тога су кренуле теорије завере, које су само другачији одговор истих карактера на питање: зашто би се убио неко ко је богат као Крез?

Праљак је изразио, својом погибијом, симбол: он није крив па – следствено томе, ни његов народ није крив. Остали хрватски официри нису имали петљу за велики гест, као ни наши „хероји“ али, ето, Праљак јесте. У великим симболима – а то су Срби заборавили – нема богатства, нема добара, нема калкулација, постоји само етичка порука. Данас још влада конфузија и у Хрватској, али не треба имати сумњу: за неколико година, Хрвати ће, на Праљаковој погибији, изградити мит и коначно постати нација. Ми ћемо, дотле, разграђивати и оне елементе нације (или народа, да овде не улазим у теоријске разлике и тумачења) које имамо.

Као што каже Пубилије Сир: „Стара слава бледи, ако нема нове“.


Насловна – Доминик Русо, „Сумрак идола“

Милан Миленковић: Хероји и „хероји“ | Милан Миленковић


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар