НЕСПОРАЗУМ, ГОСПОДО!

петак, 15. децембар 2017.

НЕСПОРАЗУМ, ГОСПОДО!

НЕСПОРАЗУМ, ГОСПОДО!
Те давне 1970.године моја се породица 15.јануара, у једном камиону, кроз снег, из вароши Косовска Витина, где смо се родиле сестра моја и брат (умро четири дана по рођењу, јер у Приштинском породилишту, у којем је начелница гинеколошко-акушерске клинике била злогласна докторка Мекули инкубатори нису радили за српску недоношчад!), у Теминић, Варварин, место које тада није имало целих хиљаду становника!

Отац ми је био секретар општине, где је упознао моју мајку, а затим је, захваљујући њој, завршио, уз двоје мале деце, Правни факултет у Београду и правосудни испит, те почео да ради као судија.
Посао га је скупо коштао, као и наследни породични таленат за истину, те је, избегавши замку у шиптарском осињаку Качаник, у којој је на његове очи избоден колега судија и пријатељ, а убрзо затим и после трагедије са трећим дететом, тако жељно чеканим Страхињом, преко ноћи пресекао и наредио мајци да се пакује.
Дошли смо, сами и другачији, из сасвим другог света у "Србију", како смо ми доле на југу звали север, преко Ибра.
УСПОМЕНЕ ИЗ "СРБИЈЕ"
Туга и сузе, усамљеност, дискриминација.
Мене и сестру прозваше у основној школи "Јован Курсула" Шифтарке.
У реду. Шифтарке.
Али, ми смо, усред снега, дошли у "Србију" управо бежећи од Шиптара и зулума!
То није имало смисла никоме објашњавати.
Србијанци су били бесни и охоли, пуни себе.
"Какав си ђак?" - пита ме учитељица у школи.
- Добар - нечујно одговарам, у претходном животу васпитавана да је скромност врлина.
"Зашто си рекла да си добра?" - с невероватним чуђењем ме пита одликаш из одељења. "Па, ти си најбоља! Ти све знаш!"
Ја сам била само добра.
Жељна књиге и знања.
То сам гледала у комшилуку, од Благојевића, који су имали четворо деце, такмичећи се са старијима да што више народних песама и прича чујем и научим, од чика Стојана, који је знао све и имао једно седморо деце (најстарију нисам знала, девојке су се поудавале у иностранству, а ја још нисам знала шта је то), од Стојковића, чија су сва деца завршила факултете, а унук му Милош данас секретарише у Хиландару!
Само на спрату на коме смо ми живели било је у четири породице 18 деце!
И то смо сmaтрали највећим богатством!
Само смо сестра и ја имале лопту. Делиле смо ту милост не размишљајући да ли ће нам се пробушити. наши су родитељи добро стајали и увек су, за разлику од комшија и дворишта, могли да нам већ сутрадан приуште нову.
Одевали су нас у Урошевцу или Скопљу и носиле смо идентичне дивне жуте капутиће од мохера, као и кожне чизме, да нам буде лепо и топло, а не да би се дувале.
И у дворишту наше зграде било је много, много деце. О, зар је деце икада много?
Тако смо сестра и ја одрастале.
И касније, као девојке, дочекиване радо у свакој кући, док су се наши вршњаци стидљиво крили од "господични".
Највише сам волела Шотиће који су живели крај реке. Никада нисам могла да пребројим колико је браће и сестара имала моја пегава другарица Олгица, али сам тако радо код ње од кукурузне тале правила штапиће за школу и јела са њима за столом, као прасе, гурајући се да сипам пасуљ, све оно што нисам смела кући. Колико сам само пута остала од јутра до мрака код њих, заневши се, обожавајући их! И колико сам само пута, сгледајући црквени зид на који смо се пели, сетила њиховог дворишта, гостопримства, купања...
Дођосмо ми у "Србију", дакле.
Једном, касније, кад сам већ била идол младих, што се каже, неприкосновена у школском знању, дакле, прихваћена, донекле, и кад смо играле ластиш са децом из других делова србијанске варошице Варварин, једна надобудна девојчица ме упита имам ли сестру. Озарила сам се: "Даааа!" и одмах је потражила међу осталом децом, навикнута да је будним оком пратим као старија сестра, погледом пуним милине.
- Ја јок! Да имам брата или сестру, па да се кад одрастемо делимо!
- Шта ти то значи? - нисам разумевала шта ми прича.
- Па кад родитељи помру, мени као јединици остаје све.
Никад нисам заборавила овај дан.
Опростите ми што сам "Србију" запамтила по Цеци. Девојчица се тако звала.
СТРАДАЛНИЦИ
Никада се и нигде нисам постидела места свог рођења. Увек сам га изговарала са посебним прокосом и поносом.
Увек сам сматрала Божјим провиђењем што сам рођена на Косову и Метохији.
Иако сам у родној Витини живела само до девете године, увек сам јој се радо враћала, док се могло.
Ми у Витини нисмо закључавали куће. Долазили смо једни код других без најаве. Комшија је био рођак. Ретко, само четвртком, кад је пазарни дан, па на пијацу сиђу из околних села, а дође и Тереза из Летнице, којом су се плашила деца, окретао се кључ у вратима. (Четвртком смо ми деца невољко и само по потреби излазили из кућа).
И увек сам и свугде одмах волела своје земљаке, били су ми некако најприснији. Сви су имали исту причу, нису отишли радо и с огромном раном су се сећали нашег заједничког завичаја.
И данас су код мене привилеговани.
Зато сам имала срца и за невољнике из Републике Српске Крајине и свих крајева одакле су силом отерани.
У средини у којој живим то ми се тешко праштало. Моја душа зна. Али, све има цену.
А онда су дошли моји.
Сва она србијанска повика на избеглице изелице Крајишнике и Босанце - који су "отели" све и "држе се к'о црева", тек се појачала кад су почели да пристижу Срби с Косова и Метохије. (Словенци, Хрвати и странци су, зачудо, увек примани као род најрођенији!)
Они су продали Косово, дошли с товаром пара, покуповали све и владају.
Не дружим се с таквима, мада их виђам, препознајем их.
Могла сам да се дружим, посредно су ме звали.
Могла сам свашта.
Бивала сам радије у привременим смештајима, код родбине и пријатеља, ако икако могу да им помогнем. Они су ми лечили душу. Делили са мном све чиме су, као традиционални српски сој, могли да ме послуже - задњом кашиком јела, последњим окрајком погаче.
Океан суза су ме коштали, и кад сам гледала да полако стају на ноге, продају, понижени, повређени и огорчени своја имања будзашто, немајући куд, само да изађу из колективних смештаја, поново на своје. Гледала сам их по пијацама и тезгама, сретала на улици и у превозу, па и на годишњим одморима, кад би им бивало боље.
Међу нама су бирани најгори, да би нас онда све узимали на зуб.
Ти најгори служе за пример "Косовара". Они су бахати, дрчни, сељобери и, углавном, неписмени, а не знају шта имају, и увек им отимања мало. Боду очи.
И овде је створена таква представа о "привремено исељенима" с Косова и Метохије.

Никада се не прича о гетима за Србе с Косова и Метохије по српским градовима, где тихо и вредно раде, куће се и гледају своја посла, бодући очи својим комшијама којима су уредно плаћене плацеве, ваљда, отели.
Стотине хиљада у таласима, који не воле ни да се сете својих мука по предграђима без струје и асфалта, чак ни завичаја, јер се мрак потискује у заборав да буде лакше и душа се не отвара тако лако.
Не бусају се они у груди уз песму "Видовдан", не разбацују се и не бордикују српским градовима. Они муче своју муку и гледају своја посла. И као да их нема. Као да су још једном у тој својој Србији жртвоване сенке. И има их на стотине хиљада.
Нису они Јоргованке и Одаловићи, ни народни посланици ћутолози, који само онда кад има партија напише - да не би погрешили падеж - проговоре дозирано коју о завичају, са којим као да никада нису имали ништа, као да су маховина. Нису. Али плаћају цех за све Веселиновиће, Зечевиће и Зековиће. Још једном на правди Бога. Ако чему, жртвовању су свикли.
Па ти сад, Србијо, добро отвори очи и види разлику.
Не греши се.
Ипак смо ми твоја деца.

Под утиском филма "Споразум"