четвртак, 14. децембар 2017.

Једанаест пута повећано насиље у породици у односу на прошлу годину?

Једанаест пута повећано насиље у породици у односу на прошлу годину?
Прошле године имали смо 7.244 пријаве насиља у породици, а у 5 месеци ове, од почетка примене Закона о спречавању насиља у породици, „разматрано је 17.000 случајева насиља“ изјавила је за РТС министарка правде Нела Кубуровић. То је 41.000 на годишњем нивоу, односно 5,7 пута више. Још већи је раскорак између броја подигнутих оптужница, односно изречених мера: прошле године их је било 2.533, а „од 1. јуна до 15. новембра ове године, полиција је изрекла укупно 10.504 хитне мере“ навео је министар унутрашњих послова др Небојша Стефановић. То је 28.000 на годишњем нивоу, односно 11 пута више! Питање које се може поставити је како је то могуће? Претпоставимо да прошле године нису пријављени сви случајеви, али да је пријављен само сваки десети је потпуно невероватно. Још драстичнија је разлика ако се подаци из ове упореде са 2007. годином: број пријава и оптужница је порастао 16 пута.

Зашто нам је овај нови закон био потребан, када се ефекат додатне заштите од насиља могао постићи и изменама и допунама кривичног закона којим је ова материја већ била обухваћена? Консултовањем података на сајту Републичког завода за статистику дошли смо до тога да је у периоду од 2004. до 2016. број пријава насиља у породици растао, као и проценат жена насилника, али је конверзија пријава у подигнуте оптужнице остао у последњих десет година на нивоу од просечно 2000 годишње. Значи, колико год се АЖЦ трудио да прикаже да насиља има све више и више, мотивишући жене да га пријављују и где га реално није било, није им успевало да то постигну кроз пораст броја оптужница. Зато су морале да знатно прошире дефиницију („акт физичког, сексуалног, психичког или економског насиља“), као и број категорија потенцијалних жртава („лица са којим се учинилац налази у садашњем или ранијем брачном или ванбрачном или партнерском односу или према лицу са којим је крвни сродник у правој линији, а у побочној линији до другог степена или са којим је сродник по тазбини до другог степена или коме је усвојитељ, усвојеник, храњеник или хранитељ или према другом лицу са којим живи или је живео у заједничком домаћинству“), и да изврше промену свести свих институција у ланцу (полиције, ЦСР и судства) кроз бројне и понављане семинаре сензитивности, у којима је недвосмислено, и ад инфинум понављано и утврђено да је „мушкарац насилник, а жена невина жртва“, што је позната феминистичка мантра од пре много деценија. Орвеловски, као и све друго везано уз поменуту идеологију, семинари сензитивности према „жртвама“ су претворени у тренинг „десензитивности“ према „учиниоцима“, тако да полиција улази у кућу са већ формираним предубеђењем ко је ко у сукобу.


(фото:Српски културни клуб)

У другој вести сазнајемо да је Радна група министарства правде за измене Кривичног закона (КЗ) у сталном заседању, и да је Аутономни женски центар (АЖЦ) покренуо кампању измене дефиниције кривичног дела силовања, тако да буде кажњив сваки чин сексуалне пенетрације ако је учињен над особом која није дала слободни пристанак за то. Како је АЖЦ аутор и надгледалац спровођења првопоменутог закона, јасно нам је како ће се дефиниције правних термина и у овом другом у недоглед проширивати да би се продуктивност АЖЦ-а у виду броја ухапшених мушкараца стално повећавала. У Америци данас морате од жене да тражите вербалну пристанак за сношај непосредно пред исти (Affirmative Consent), а ускоро и код нас ћете у кревет моћи да водите искључиво девојке које су пиле воћне и остале сокове, ако је попила и једно алкохолно пиће то ће бити квалификовано као силовање јер може да тврди да није била у стању да да пристанак.
Сезона лова на хетеросексуалне мушкарце је отворена, и неће се скоро завршити. Прогон ће бити обиман, правда слепа, а број лажно оптужених и санкционисаних огроман. Када би нам и остале индустријске гране радиле са продуктивношћу и ефикасношћу индустрије прогона хетеросексуалних мушкараца, Србија би била најуспешнија земља света. За лажне и неосноване оптужбе неће одговарати ниједна „жртва“, а животи и каријере многих мушкараца биће уништени. Кампања која је актуелна у свету (#MeToo) у којој жене мушкарце на положајима оптужују за сексуалну злоупотребу која се наводно догодила пре 30 и више година, није заобишла ни Доналда Трампа, ниједан мушкарац није заштићен, демонтажа патријархата је у пуном залету, како су феминисткиње још пре 50 година замислиле.
Први закон санкционише ожењене или мушкарце у вези, а овај други тиче се и млађих мушкараца који још увек нису у вези. Тиме се дијапазон шири на све сексуално активне мушкарце, од малолетника до пензионера, сем ако могу да докажу да су асексуални или импотентни. Хомосексуални, или мушки припадници неке трансродне групе (ако таквих има више од стотинак) тренутно неће бити под ударом овог закона јер су „угрожена“ мањина, па се на њих не односе закони усмерени против хетеросексуалних мушкараца. Жене ће такође бити поштеђене процесуирања, из истих разлога, а посебно јер је аутор измена, а свакако и будући надгледалац АЖЦ. Поменута невладина организација је себи приграбила ингеренције веће од свих институција које сада надгледа (полицију, Центре за социјални рад, судство), спроводи тренинге запослених у тим институцијама, прати спровођење закона и кажњавање оних који га се у институцијама не придржавају (мада таквих нема, дисциплина је војничка, и поступање по феминистичким принципима апсолутно).
А сада да погледамо горње из перспективе стручне критике, мада феминизам као догма то не допушта, и свако неслагање санкционише оптужбама за нетолеранцију и говор мржње. Професор кривичног права на новосадском правном факултету Бранислав Ристивојевић само пет дана након почетка примене Закона о спречавању насиља у породици у свом чланку износи 10 заблуда о њему и квалификује га као насиље над породицом (http://ift.tt/2sM7auH). Новина је и удаљавања насилника из стана, забрана контакта и приласка жртви, као и тренинзи и надгледање примене од стране АЖЦ-а. Што нису 10 година успели са старим законом, успели су одмах са новим. Тако се планира и за силовање, сексуално узнемиравање, и све остале сексуалне квалификације које ће преписати од сестринских организација и западних правосуђа. Не помаже ни што критичари предложених измена указују да је нетачно да неће одговарати за силовање онај ко напије или да омамљујуце таблете, јер је у важећем КЗ, чланом 112 став 12 прописано да се под силом подразумева и хипноза и омамљујуце средство дато са циљем да се онемогући отпор жртве. Намера АЖЦ-а је да се дефиниције максимално прошире, па да је скоро сваки сексуални контак, чак и само миловање, случај погодан за процесуирање, јер жена накнадно може тврдити да није дала пристанак. Повећан број пријава, привођења, процесуирања и затварања развиће индустрију хипертрофиране полиције, судства и адвокатуре, градње нових затвора и њихово обезбеђивање, психотерапију и обавезне ре-едукације за окривљене, као и приватизацију поменутих делатности, па ће за пет година сваки пети мушкарац бити „ангажован“ у њој било као субјекат или објекат.
Очеви после развода широм света су обесправљени, старатељство над децом се додељује искључиво мајкама, сем ако су незаинтересоване или крајње неподобне, трећина их потом то злоупотребљава да би се светиле бившим партнерима ометајући их да виђају децу. Решењу тог проблема се не види крај, јер армије професионалаца (адвоката, социјалних радника, психотерапеута) узимају добре хонораре, и стога они који би требали и могли да раде на исправљању стања, заправо нису заинтересовани за његову промену. Деца не виђају очеве, одрастају у једнородитељским породицама са мајкама, а касније у свом животу настављају овај образац, јер нису научили како се одржава породица са оба родитеља. Држава и институције сдушно помажу овом тренду разбијања породице, кроз пристрасност Центара за социјални рад и судства којима доминира феминистичка идеологија и тренинг. Стање у Србији је следеће: близу 100.000 очева који НЕВОЉНО не виђају своју децу, а када томе додамо број деце, бака и дека и ближе родбине са очеве стране које против своје воље не виђају унуке, долазимо до бројке од скоро пола милиона оштећених особа (или 7% популације).
На зближавање младих свакако неће позитивно утицати свакодневна повика о силовању и насиљу у породици, испаде породица најнебезбедније место, па ко би је онда стварао. Боље да ми сви дигнемо глас против лажних душебрижница у НВО и институцијама којима оне доминирају, да нам не плаше омладину надуваним причама. Такође, који ће се мушкарац одлучити на брак или ванбрачну везу са рођењем деце, ако се зна да након њеног раскида, а данас се то дешава много чешће и лакше него раније, жена добија све, а мушкарац излази из стана „у кошуљи“, са обавезом плаћања алиментације до судњег дана, уз веома неизвесну могућност виђања сопствене деце. Да не причамо да за време брака или везе више не сме ни повисити глас на жену, јер и на саму помисао да она доживи страх, интервентна бригада долази и одводи га из стана, на неодређено дуг период. Са оваквим законима и психозом страха предвиђам да ће се сваке године рађати све мање деце, док их уопште и буде. Док се ово феминистичко дивљање не заустави, док се не каже да је било доста притисака и новца добијеног од ЕУ, УН и Сороша за спровођење „родне“ (не)равноправности и „заштите жена“, ниједна стимулациона мера Владе Србије неће зауставити демографски пад.
Хоће ли Славица Ђукић-Дејановић и Зорана Михајловић решити демографски проблем Србије? Просудите сами.

Михаило Алић/Српски културни клуб

Једанаест пута повећано насиље у породици у односу на прошлу годину?
Прошле године имали смо 7.244 пријаве насиља у породици, а у 5 месеци ове, од почетка примене Закона о спречавању насиља у породици, „разматрано је 17.000


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар