Како су данска Саксо банка и Карл Вајнберг, један од водећих њујоршких економских аналитичара, потврдили исправност препоруке владике бачког Иринеја Буловића у вези са унутрашњим дијалогом о Косову и Метохији
Упркос топлој препоруци потпредседнице Владе Србије и владајуће странке Зоране Михајловић да ућути, Српска православна црква наставила је, хвала Богу, да даје свој допринос унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији. Узгред буди речено, кад већ споменусмо потпредседницу Михајловић, а како да је не споменемо када је то заслужила, сасвим је занимљиво да исту врсту савета она није имала за, рецимо, Иницијативу младих за људска права која тврди да је „основа званичне политике Србије према Косову и даље скројена по мери одбране крваве политике режима Слободана Милошевића“, и уз то тражи да у основи дијалога пре свега буде „признање одговорности државе Србије за ратне злочине почињене на Косову“. Но можда то селективно дељење савета и није толико недоследно као што изгледа, већ је веома доследно уверењима Зоране Михајловић; нисмо још заборавили, а и нећемо, да је она ономад подржала британску резолуцију у Савету безбедности Уједињених нација против драгоценог производа „крваве политике режима Слободана Милошевића“, против Републике Српске, и питање је само уз чију се подршку она обраћа нашој јавности и цркви. Пошто је потпуно јасно чије интересе заступа, а ти интереси нису српски.
ПРЕПОРУКА ИРИНЕЈА БУЛОВИЋА Елем, епископ бачки Иринеј Буловић, портпарол Српске православне цркве, скромно констатујући да „никада једна група људи, било која – политичка, научна, уметничка – не може увек са сигурношћу тврдити да изражава став већине… Ни ми, епископи, то не можемо тврдити чак ни за вернике, а камоли за народ у целини“, те да се стога „сваки покушај решења – било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију – мора заснивати на ставу већине народа. Немогуће је доношење радикалне одлуке као што је, на пример, промена устава, ни прелажење преко ’црвених линија’, а да иза тога не стоји већина. Таква решења не би била животно одржива“, разложно дакле констатовавши све ово што смо цитирали, епископ бачки Иринеј показао је и зашто су Зорана Михајловић и њени инспиратори пожелели да га ућуткају.
Рекао је, наиме, да је његово апсолутно уверење да ће став у СПЦ бити јединствен, и да неће бити за даље уступке о питању Косова и Метохије, него за сваки напор да се оно сачува као део српске државе.
Уз изузетно важну и потпуно тачну напомену коју ћемо ускоро и прокоментарисати: „Ми смо свесни да неки модус вивенди треба изнети. Треба да се иде на компромис на терену, али да он никада не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђење. Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен…“
И још је епископ бачки приметио и да се „на светској сцени ситуација променила“ и да је „знатно повољнија него пре 15 или 20 година, јер Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку. Једноставно, мора да преговара. Зато би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше.“
Шта је, дакле, наше када је реч о Косову и Метохији? При чему подразумевамо да је и даље наше, јер да није наше, не би га од нас ни тражили. Заправо, у томе је управо и суштина: све оно што су могли да (нам) у отимању Косова и Метохије ураде без нашег пристанка, већ су нам урадили 1999. и 2008. године. Даље од тога они не могу јер једноставно немају шта више, а све после тога, ма колико било оглашавано као победа или макар допринос миру и помирењу, од прихватања Еулекса до Првог бриселског споразума, представљало је искључиво српско попуштање у правцу испуњења одредаба Ахтисаријевог плана и даље изградње независне косовске државе, то јест представљало је наш рад на изградњи творевине која без наше сарадње и не може да буде изграђена. Другим речима, ако ћемо већ говорити о реалности као што нам се често сугерише да бисмо под том сугестијом пристали на тоталну предају, реалност је и да без активног српског пристанка нема независне косовске државе у правом смислу те речи, будући да смо онај део реалности, да Београд неће владати Малишевом или Јуником или Србицом, ми већ прихватили. И у том смислу је владика Иринеј Буловић потпуно у праву: наш део компромиса ми смо већ испунили. И све, било шта заправо, преко овога представљало би прелазак црвене линије коју прописују и наш устав и сва наша историја захваљујући којој, као народ, и даље постојимо…
ПЕТРОЈУАН УМЕСТО ПЕТРОДОЛАРА Владика бачки сасвим је исправно приметио и да се „на светској сцени ситуација променила“ и да Запад више не може оно што је могао, те да „би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше“… При чему су тенденције такве да несумњиво иду у корист нашег интереса.
Већ смо на овим страницама скренули пажњу на вест да ће Кина – највећи светски увозник нафте, претекла је Америку још пре неколико година и сада јој даље одмиче – нафту ускоро почети да плаћа, уместо досад неизбежним америчким доларима, својим јуанима који ће имати златну подлогу, уз контекст који се састоји у чињеници да такозвани петродолар, као једино средство за плаћање нафте, представља темељ његове глобалне доминације. Отуда и не чуди што је најаву златног петројуана угледна јапанска „Никеи азијска ревија“ протумачила као почетак успостављања новог светског поретка, много независнијег у односу на амерички притисак него што је то сада случај, а и сада је тај притисак слабији него што је био.
О оваквој перспективи све озбиљније се говори и у самој Америци. Гостујући ових дана на ТВ мрежи „Си-Ен-Би-Си“, један од најпризнатијих тамошњих економских коментатора Карл Вајнберг указао је да ће Кина, као „највећи увозник нафте на планети“, неминовно постати и „најдоминантнији глобални играч“ на том пољу. Због тога, каже Вајнберг, „верујем да се ближи време плаћања нафте у јуанима, и чим Саудијци на то пристану – а Кинези ће их на то натерати – онда ће и остатак тржишта нафте учинити исто“. Штавише, прогнозира Вајнберг чије економске прогнозе се редовно појављују у „Њујорк тајмсу“, „Волстрит џорналу“, „Тајму“… па га вреди саслушати пажљиво, то ће се догодити кроз само годину-две.
„Си-Ен-Би-Си“ подсећа и да Саудијска Арабија своју нафту не наплаћује у доларима (којима онда купује америчке државне обвезнице, што Америци и омогућава бесконачно штампање новца и безобзирни раст дуга) зато што је то природна нужност, већ на основу споразума који је краљ Фејсал постигао с председником САД Ричардом Никсоном 1974. године. Што ће рећи да би споразум могао и да се промени, па с тим у вези „Си-Ен-Би-Си“ и указује да „Кина увози све више и више нафте од земаља широм света, а идеја да ту нафту мора да плати доларима постаје све иритантнија за Пекинг. Током последњих година Кина појачава притисак на Саудијску Арабију око валуте коју ће користити у трговини, и у склопу тога Ријад све мање нафте продаје Пекингу“.
И није Вајнберг једини. У одвојеном прилогу, „Си-Ен-Би-Си“ преноси и прогнозу данске Саксо банке која заправо одлази и корак даље, наводећи да би „комбинација геополитичких притисака могла да означи крај америчког долара као резервне светске валуте“, а први међу тим геополитичким притисцима (друга два су Северна Кореја и удаљавање Европске уније од САД) јесте „текући раст Кине која заузима све истакнутију улогу у глобалној трговини и финансијама“.
Да резимирамо овај део приче: петројуан постао је претња петродолару и пре него што је стартовао, стартоваће ускоро, а процеси у којима живимо толико су неумитни да би само неки катаклизмични догађај могао да спречи ову валутну смену. Нестанком (или смањењем) потребе за доларима као јединим средством за куповину нафте смањује се и глобална потреба за доларом, самим тим слаби и моћ долара, а тиме и Америке као светског полицајца. Можемо ли да пожелимо повољнији развој ситуације?
ЖУРБА И ОДУГОВЛАЧЕЊЕ Имајући у виду овакву перспективу, која се можда може успорити, али се не може зауставити, постаје јаснија и љутња Приштине на Европску унију и њени захтеви да се у дијалог с Београдом, што пре и што непосредније, укључе и Американци.
Пре свега треба приметити да овакве љутње, и оваквих захтева, није било у време склапања Првог бриселског споразума.
Чиме је у међувремену Европска унија наљутила своје косовско недоношче са звездицом и фуснотом? Истина је да Брисел одуговлачи с визном либерализацијом па би љутња Приштине и тиме могла да буде објашњена, а опет, истина је и да је Приштини много више стало до сопствене државе него до укидања виза, а сопствену државу неће добити ако Србија на то не пристане. Што нас враћа назад на притисак Европске уније на Србију да на то пристане, па отуда и љутња Хашима Тачија због тога што ЕУ не може да Србију притисне довољно, и довољно брзо. „Европска унија нема приступ према Косову какав заслужујемо“, одговорио је пре неколико дана Тачи на питање „Дојче велеа“ о Европској унији као посреднику у бриселском дијалогу. „Њен приступ је дискриминаторски и према Косову и према будућности Косова, тако да захтевамо да се такав приступ ЕУ драстично промени“, додао је, и поновио захтев да се у процес укључе и Американци.
Све у свему, да не дужимо, очигледно незадовољни недовољном ефикасношћу Европске уније, уз то свесни да само амерички притисак на Србију може да им помогне, а и то само ако уследи довољно брзо и довољно снажно јер им време цури упоредо с будућношћу петродолара, косовски Албанци сад призивају Вашингтон у помоћ.
ОДГОВОР СРБИЈЕ? Какав ће бити одговор Србије на ове захтеве? Тај ће одговор умногоме наговестити и пројектовани исход унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, оног дијалога у коме би Зорана Михајловић да не чује глас наше цркве, а не смета јој глас Иницијативе младих за људска права.
„Што се нас тиче, ЕУ је главни посредник. Бивше власти на челу са Тадићем и Јеремићем прихватиле су да се ова тема измести из УН. Иако поштујемо улогу САД, свака промена формата дијалога захтевала би одговор и пристанак Србије“, намерно је, у недавном интервјуу „Новостима“, недоречен остао председник Србије Александар Вучић.
Истом приликом он је открио и да је „реално да са предлогом за Косово изађемо у марту следеће године“. И да ће то „бити решење које захтева болне компромисе са обе стране и које ће бити нападнуто са свих страна“. Нешто раније, а у сличном тону, рекао је и „имаћемо стрпљења да саслушамо све, а онда ћемо бити храбри да кренемо одважно с неким предлогом који ћемо представити нашем народу“.
Најава болних компромиса и одважних предлога не буди нимало веселе, а још мање утешне асоцијације, и могла би да значи да ће период до марта 2018. бити искоришћен за пословично кување жабе, односно за психолошку припрему јавности за пристанак на улазак Косова у Уједињене нације који би онда био оправдан као успех утолико што смо, ето, успели да се изборимо против захтева да и формално признамо независност Косова.
С друге стране, међутим, не можемо а да поново не нагласимо значај нашег (успешног) супротстављања уласку Косова у Унеско, и пре две године и сада. Ако ћемо, наиме, да се сагласимо с уласком Косова у Уједињене нације, зашто бисмо спречавали његов улазак у Унеско када би уласком у УН Косово свеједно ушло и у Унеско? При чему нам логика не дозвољава да се сложимо с тврдњом (претпоставком, заправо, која може, али не мора да буде тачна) појединих коментатора да је ове године Косово одустало од уласка у Унеско зато што зна да ће се Србија ускоро сагласити с његовим уласком у УН. Да је, уосталом, тако, зашто би ове године, као што јесу, жестоко лобирали за свој улазак у Унеско, и зашто би онако славодобитно тврдили, као што је тврдио Беџет Пацоли недавно у Њујорку, да су обезбедили довољан број гласова, излажући се ризику да прођу како су и прошли, и то уочи локалних избора када им је оваква брука понајмање потребна? Тако да смо склонији мишљењу да унапред, и до танчина, утврђеног сценарија ипак нема, па би отуда онај мартовски рок за завршетак унутрашњег дијалога могао да буде схваћен и као својеврсна куповина времена, такорећи у ишчекивању петројуана и свих последица које ће он произвести, тим пре што је и сам тај дијалог покренут пошто је Брисел најавио да дијалог прелази у нову фазу, па је и самим тиме нова фаза донекле пролонгирана.
А опет, постојање овакве могућности, ма колико бодрило дух, не представља и гаранцију да Београд неће учинити оно што му прижељкују Приштина, Брисел и Вашингтон и њихови овдашњи гласноговорници у виду Иницијативе младих за људска права и Зоране Михајловић. У крајњој линији, једно је сигурно: послушамо ли њих, а не владику Иринеја Буловића, боље од онога што ће нам се у том случају догодити, самоубиствено напуштање онога што је наше упркос све повољнијим глобалним околностима, нисмо ни заслужили…
Нишко питање
Српска влада и даље се не изјашњава о имунитету за Руско-српски хуманитарни центар у Нишу. А после отворене америчке наредбе да му имунитет не доделимо иако смо се на то обавезали и самим споразумом о оснивању центра и законом који је тим поводом усвојен у нашој скупштини, уследио је и јавни позив Русије да, у обостраном интересу, коначно испунимо оно што смо и договорили. Ако се притиском на Србију може назвати позив да учинимо оно што нам је у интересу уместо онога што нам није у интересу, онда је оваква врста притиска сасвим добродошла.
Руски амбасадор у Београд Александар Чепурин, елем, приликом састанка са српским председником Александром Вучићем овог уторка „истакао је потребу да се, због обима посла, што пре реши статус Руско-српског хуманитарног центра у Нишу“.
Вучић је на то, како стоји у саопштењу, узвратио да ће „Србија, у складу са политиком независности и војне неутралности, даље развијати добре односе са Русијом, у обостраном интересу“, што ће рећи да је поново изостало јасно да или не.
Можда смо непоправљиви оптимисти, али долазак руског министра одбране Сергеја Шојгуа овог петка у Београд, те постављање чувеног Виктора Гуљевича на место директора нишког центра а сада и долазак главног оперативца за акције претраживања и спасавања Олега Ганијева на место његовог заменика, требало би да представљају знаке да нишки центар неће бити угашен, а најављено је да ће бити угашен ако не добије обећани имунитет.
| О кувању жабе и куповини времена Како су данска Саксо банка и Карл Вајнберг, један од водећих њујоршких економских аналитичара, потврдили исправност препоруке владике бачког Иринеја Буловића у вези са унутрашњим дијалогом о Косову и |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар