субота, 02. децембар 2017.

Најважније у Србији 2017 – нова борба за српску азбуку

Најважније у Србији 2017 – нова борба за српску азбуку
Браћо Срби, срамотно је да и даље крадемо туђе писмо, мислећи да је српско
Српска држава и српски лингвисти и даље без правог циља, неопходне тактике и примене европске и светске праксе у спасавању српског језика и писма
Нова борба за живот српске ћирилице заслуга је министра Владана Вукосављевића

Драгољуб Збиљић

После хиљадугодишњих забрана[1] српске азбуке (кад блаже, кад жешће), а после пиосебно жестоке забране српске ћирилице и наређшене њене замене хрватском абецедом (гајицом) међу Србима изван Србије и у Србији током окупације у Првом светском рату (1914-1918), а нарочито успешно оригиналним злочиначким подухватом комунистичке власти у Југославији и у Србији у време чувеног Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (1954) када је „мудра“ а неограничена било чиме и киме власт Јосипа Броза смишљено од готово стопостотног и већинског у целој Југославији српског писма ћирилице наметнула као далеко већинско писмо хрватску познату абецеду (гајицу) – Србима је, комбинацијом разних заблуда и насиља власти, Србима је толико „ослађена“ наметана хрватска латиница (посебно жестоко и време НДХ), да су, тобож добровољно усвојили то њима непријатељски наметано писмо као далеко већинско већ крајем седамдесетих година 20. века. Срби су тако сломљени тек од „домаће“ власти да у огромној већини уместо природне навике на своје писмо, прихватили навуику на њима смишљено наметнуто туђше писмо.
У том злочиначком подухвату „домаће“ комунистичке власти са злоупотребљеним српским лингвистима у замисли да Срби замене своје хиљадугодишње ћириличко писмо латиничким писмом успео је комбинујући чисто насиље преко југословенске и српске администрације која је бесомучно и нескривено форсирала хрватску абецеду широм Југославије и подједнако у Републицви Србији као делу Југославије..Тај успех и полатиничење Срба све до 90 одсто у јавној употреби српско(хрватско)г језика а такво је стање и данас.
Да није било појаве извесне слободе и нове српске власти после разбијања Југославије да спроведе уставну заштиту српске ћирилице после 1990. године, данас би, вероватно, цела Србија и сви Срби у њој и изван ње сви писали само хрватским писмом и вероватно би више мало ко знао да чита оно што је раније било објављено српским писмом.
Власт је најпре у Уставу из 1990. донела одредбу која је усвојена на рефрендуму, у којој је српска ћирилица добила јасну предност. И од тада, мада и нешто пре тога и пре тог Устава, нова власт је српску савршену ћирилицу вратила свуда у Србији у употребу макар у њеним ужим установама. Захваљујући властима ћирилица је у одредби Члана 10. новог Устава из 2006. добила статус јединог писма. У одредби службени језик и ћириличко писмо су добили статус какав је морао бити међу Србима увек. Међутим, српски лингвисти нису хтели да у струци и у Правопису српскога језика Матице српске прате уставну одредбу, јер су они схватили да једино они имају право да изиграју Устав, да Устав једино за њих не важи. И тако и зато у јавној употреби језика Срба и у Србији и изван Србије и данас је српска ћирилица у сиротињском проценту од тек десетак одсто.
И власт је опет ове године, на њеномм измаку започела нову бробу за ћирилицу, највише захваљујући Министарству културе и информисања с Владаном Вукосављевићем на челу. Могуће је да су на њих утицале хиљаде наших захтева из удружења за заштиту ћирилице да се она доведе у статус јединог српског писма, како је то било раније и како то јасно стоји у реченом Члану 10. Устава Србије.
И тако, срећом, већ неколико меесеци у Србији и међу Србима изван Србије (посебно у Републици Српској) води се јавна борба за српски језик и његово писмо ћирилицу. Ту борби започела је држава Србија од њеног осамостаљења од Југославије, тачније од времена када су „братски народи“ разбили Југославију уз помоћ страних сила по основи њихових циљева и интереса.
За Југославијом и данас жали доста Срба, али то су, углавном они Срби који још нису схватили да је та држава у старту била привремена категорија. Једини су Срби васпитавани да им је то трајна држава. Сви други су је у старту сматрали привременом творевином јер су у њој само привремено видели само своје интересе. Други их нису занимали, посебно не они (Срби) који су, зарад оснивања заједничке државе, најпре, у првом покушају, дали своју државност, а у другом покушају и своје краљевство. Једина је добра страна те новоосноване заједничке државе била та што су Срби тада први пут готово сви живели у једној држави. Други такву потребу нису имали, а прихватили су живот у новој држави само с једним циљем: да у будућносдти, у погодном тренутку, напусте „изјахану рагу“ и заснују своје чисте националне државе у којој ће Србе и друге мањине свести на безначајну бројку (ако треба и убијањем и/ли протеривањем Срба, што се понављало неколико пута).
Што се државе Југославије тиче, ту су се паметни Срби помирили у сазнању да је то мрачан и погубан период у историји Срба, а онај мањи део Срба који се с тим још није помирио, помириће се када, по Божјој вољи, напусте овај свет и однесу своје највеће заблуде са собом. И нека нова борба неких Срба за неку нову Југославију била би унапред осуђена на сигуран нови губитак, тада још трагичнији него овај губитак из нашег времена. Јер свако ново учење на својим грешкама све нас мора више коштати. Школа увек кошта а понављање је тек прескупо.

Духовни живот и идентитет чувају и Србију и Српство


Остала је Србима борба да стварају бољи живот и да сачувају себе пре свега духовно, јер без духовног очувања, борба за голи живот и материјално готово не значи ништа вредно.
У тој борби за голи живот, посебан циљ мора да буде очување и неговање српске културе, а у њој нарочито српског језика и његовог писма ћирилице. И та борба је почела онда када је изгубљена борба за Југославију. То је било крајем осамдесетих година 20. века. Борбу је почела српска држава, тј., разуме се, њене институције државе и политике. Нажалост, у тој борби било је нормално да предњаче и дају решења институције у којима се плаћено од народних пара води научностручна борба за српски језик и писмо. Нажалост, у тој борби српски лингвисти су се погрешно борили, па је испало да су они, у ствари, ту борбу ометали. Убацивали су само, како се и време „титославије/брозославије“ говорило, „клипове у точкове“.
Српски лингвисти нису хтели ни да се врати име српском језику. Друштво за српскохрватски језик није дало сагласност ни 1990. године да се заборави на промашен лингвистички пројекат „српскохрватски језик“, нити су хтели да промене име САНУ-овог Института за српскохрцватски језик. Тада је споменуто Друштво за српскохрватски језик дало званично саопђштење у коме су тврдили да у новом Уставу Србије из 1990. језик Срба треба да остане „српскохрватски језик“ и да у норми тога језика остане њихово чувено „богатство двоазбучја“ или два равноправна писма, свеједно што су видели да писма не могу бити равноправна. Они чак ни данас не схватају да су Хрвати још 1954. године, у време доношења Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику, мислили нормално на равноправност те врсте да Хрвати свој језик пишу само својим писмом, за њих сачињеној тзв. гајици, једним посебним латиничким писмом скрпљеним на основу опште латинице уз преузимање неких знакова из чешког и пољског латиничког писма. Реч је „пресликаном“ српском ћириличком писму, али не у потпуности, јер су три слова остала да се пишу са по два знака.

Држава остала без практичне помоћи плаћених лингвиста


Српски политичари су, ипак, већ 1991. године, с правом, увели поново назив српски језик, противно мишљењу српских лингвиста, чиме су, практично, лингвисте довели пред свршен чин и, опет противно вољи лингвиста, дали извесну предност српском писму ћирилици, али се нису усудили да, без воље лингвиста врате нормално решење питања српске ћирилице на једноазбучје, што је у решењу питања писма унисона пракса целе Евриопе и света у свим другуим језицима. Српска држава је, дакле, ипак нешто урадила за српски језик и његову ћирилицу. Лингвисти су били и остали у томе прави кочничари. Једино што су урадили јесте то да су формално на таблама институција и њихових кабинета исписали ћирилицом назив „српски језик“ и заменили су име Института за српскохрватски језик у Институт за српски језик. То је све што су лингвисти урадили декларативно. Па ни у томе нису одусталуи од сачињавања Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Тако је и данас: Институт за српски језик сачињава и даље речник непостојећег „српскохрватског језика“!
Када смо ми у српском друштву видели да од лингвиста нема никакве помоћи држави у стварној борби за српски језик и српско писмо (ћирилицу), сиротињски а стварно забринути за будућност свога језика и писма, основали смо Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001). У почетку смо придобили и укључили у бесолатни рад неке лингвисте (најпре универзитетске професоре Драгољуба Петровића и Мату Пижурицу, онда нам се сам прикључио часни човек проф. др Драго Ћупић, а проф. др Милош Ковачевић укључио се као наш лични пријатељ придобијен нашом формулацијом да је „Ћирилица српско писмо, а латиница писмо српског језика“. Тактички смо задржали и латиницу, јер је нисмо искључили латиничко писмо сматрајући само ћирилицу српским писмом, али смо хрватском језику оставили њихову латиницу, а због лингвистичке чињенице да су Хрвати преименовали онај језик који су прихватили од Вука Караџића, сматрали смо хрватскзу латиницу „писмом српског језика“, али с једином стварном мишљу да Срби треба свој језик да пишу само својим ћириличким писмом. Успело нам је да наша гледишта предочимо мр Браниславу Брборићу, који је био вишедеценијски радник у Министарству културе Србије, и он је, на срећу „Ћирилице“ схватио да смо ми у праву. Он ће касније бити једини познатији лингвиста који је од „расног“ заступника „богатства двоазбучја“ брзо схватио да се српска ћирилица може сачувати само у „суштинском једноазбучју“. Он је, једини од познатијих лингвиста, до сада објавио стручнонаучни рад „За суштинско једноазбучје“ (Нова Зора (бр. 5, мај 2005). Нажалост, те године смо га изгубили, неочекуивано рано умро је па није стигао да спасавању ћирилице помогне и у пракси. Да је он данас жив и да је у Министарству културе, готово да смо сигурни да би он од 2005. до данас спровео једноазбучје у Правопису српског језика и школству и школству. А то је једини могући практичан начин за враћање живота српском писму.
Споменути лингвисти (осим часног Д. Ћупића који је убрзо такођше преминуо, после смрти Б. Брборића убрзо су се сасвим искључили из рада „Ћирилице“ јер су схватили да ту за њих нема ни „хлеба“ ни признања од њихових колега који су сви, аутоматски, били на линији „равноправности писама“, уз понекада блага признања да ћирилици треба давати „предност“. Принцип је њихов био као један наслов у једним дневним новинама „Штитити ћирилицу, али не запостављати латиницу“. Где су то они научили, није нам јасно кад никада никоме у неком другом језику (рецимо енглеском) није пало на памет да кажу: „Штитити латиницу, али не запостављари ћирилицу“!

Светле у тами дела „Ћирилице“ (2001) и залагање Бранислава Брборића…


Ипак, иако је „Ћирилица“ углавном остали са средњошколским професорским снагама, она је успела да објави двадесетак књига у којима је толико убедљиво сасечено стручнонаучно мишљење српских лингвиста које је по ћирилицу показано као највеће штеточинство, незабележено до сада у историји светске лингвистике.
Захваљујући највише спомињаном Б. Брборићу, „Ћирилици“ је успело да народ у Уставу из 2006. у Члану 10. „прогура“ једину исправну одредбу да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“, наравно, без икаквог спомињања туђег писма у вези са српским језиком. Међутим, највише захваљујући српским лингвистима, та одредба је од лингвиста изиграна у Правопису српскога језика Матице српске из 2010. а у школству је остало да се и даље српски језик учи и представља на два писма. С таквим српским лингвистима и таквим школством српска азбука јавно није макла од својих десетак процената у коришћењу српског језика. Држава (узак круг државних институција) остала је још од осамдесетих година да углавном користи ћирилицу. Али, то у јавности није могло да преокрене смишљено наметнуту навику Србима да свој језик пишу туђим писмом. У тој борби за ћирилицу, чак су се појавили неки српски лингвисти и филолози (предводници русиста Р. Маројевић и књижевни критичар П. Милосављевић који су познату хрватску гајицу прозвали „српска латиница“; Милосављевић је чак, на основу фалсификованог репринт издања 1987. Првог српског буквара Вука Караџића пронашао да је то писмо саставио сам Вук, иако га је Вук жестоко критиковао) који су, и поред чињенице да су Срби у Србији први пут после забране ћирилице у окупацији у Првом светском рату, присвојили то хрватско писмо и прикључили га „српској културној баштини“. Они су чак ишли толико далеко да су тврдуили да ће, присвајањем тог туђег писма, „сачувати“ српски језик и дубровачку књижевност, као да се књижевност чува само писмом, а не језиком. Дубровачка књижевност је писана западном варијантом српског језика, а латиничко писмо у њој било је последица чињенице да су ти Срби католици били приморани напусте ћирилицу и да та дела пишу латиницом, чији је састав сличан данашњој хрватској латиници, али није подударан. Тако и Хрвати, када су прихватили вуковски српски језик, за њих је морало бити створено латиничко писмо, јер није било никакве шансе да Хрвати, као католици, вујковски српски пишу српском (православном) ћирилицом.

Већина лингвиста практични кочничари и данас


Ове (2017) године држава Србија (пре свега Министарство културе и информисања) започело је поново борбу за српски језик и ћирилицу. Опет без видније и практичније помоћи српских лингвиста иако их је Министарство културе позвало у помоћ. Нас из удружења за заштиту ћирилице овога пута нису звали, мислили су да је довољно да зову у помоћ стручњаке из Матице српске, САНУ-овог Института за српски језик и из Одбора за стандардизацију српског језика. И сачинили су с њима Предлог стратегије развоја културе Србије (наравно у Стратегији део „Неговање српског језика и ћирилице“) и Предлог закона о заштити ћирилице.
Ми смо из „Ћирилице“ (Нови Сад, 2001) једва успели (после више молби) да нас министар културе Владан Вукосављевић са сарадницима прими на разговор који је морао бити, због њихове „заузетости“, сведен на нешто више од пола сата.. Наишли смо на вербално разумевање и подршку, али смо остали у убеђењу да ћемо ми, на жалост ћирилице и нашу жалост, бити у праву. Очигледно, Министарство није добило ни сагласност ни подршку српских лингвиста да су џабе закони и вербалне подршке ћирилици, уз мало смањење пореза ако неко у писању српског језика користи српско писмо ћирилицу, ако се не учини преокрет у досадашњој државној и лингвистичкој погрешној и несврховитој борби за српску ћирилицу и њен сигуран опстанак међу Србима.. А тај неизбежан преокрет не може да значи ништа друго до угледање на општу европску и светску праксу у решавању питања писма као у свим другим језицима Европе и света, где нико не чува свој језик с домаћим писмом у статусу алтернативности: или своје или туђше писмо. Дакле, нигде не постоји могућност, осим код Срба, да се језик алтернативно пише двописмом, и својим и туђим писмом. Свуда је у Евриопиу и свету, једном језику и потребно и сасвим довољно једно писмо. Ко има своје писмо, никад га у писању свог језика не замењује туђим писмом.
Ту праксу и лингвистичку чињеницу нису српски лингвисти још предочуили српској држави, у овом случају Министарству културе. И министар и његови сарадници признали су нам да је то наше мишљење њима блиско и да нас подржавају у томе, али су нам „објаснили“ да се то не може одмах остварити, па зато предлажу да се у смањеном порезу „стимулише“ писање књига ћирилицом и штампање новина. У томе су се сагласили лингвисти верујући да је то сврсисходан начин за враћање живота готово већ протераном и замњеном српском писму ћирилици.

У Матици српској правописци и 2010. срамотно изиграли уставну одредбу о српском језику и писму у Члану 10. Устава Србије (2006)


Српски лингвисти су, дакле, главни кочничари и данас у борби за ћирилицу. А њихова објашњења су запањујућа: ако избацимо из норме српског језика хрватско писмо, „Хрвати ће нам узети језик“ (поново ће га узети(!), „узеће нам дубровачку књижевност“ (!). Према томе, за српске лингвисте, Хрвати нам ништа не могу „узети“ само ако то њихово латиничко писмо сматрамо „и српским“ и ако га обавезно задржимо у норми српског језика као алтернативно писмо. Српски лингвисти су толико неспремни да схвате да нема тог закона и те новчане стимулације због којих ће народ схватити које је његово писмо ако му то не објасниш и да ће већинску наметнуту навику на туђе писмо преко школе и администарције још у време Југославије сâм променити и вратити се већински свом писму.
Српски лингвисти као да су стварно појели на тоне бунике па сада и они говоре о потреби „борбе за ћирилицу“ мислећи да ће народ у себи преломити и сада изабрати своје писмо иако су га лингвисти својим прописима научили да је и то „српско писмо“. Уместо да објасне зашто је корисно да науче и знају да употребе то хрватско писмо, али да свој језик треба да пишу увек само својим писмом и да сачине правописну норму само на том писму. И да наведу у њему као хрватски правописци који су записали у њиховом Правопису: „Хрватски језик данас се пише латиницом“ (дакле, као у целој Европи и свету: једно писмо за један језик). Једном реченицом осигурали су у својој баштини оно што је, евентуално, до сада објављено ћирилицом: „Све оно што су Хрвати до сада објавили ћирилицом такође припада хрватској културној баштибни.“
Ми нисмо сигурни да српски лингвисти прате у свету макар оно што из лингвистике објављују Хрвати. Кад би пратили, ваљда би се на њих макар у решењу питања писма угледали, ако већ то не знају и не прате у европској и светској лингвистици. А ако то прате, несхватљиво је како да то, у вези с решењем питања писма, још не разумеју. Или, зашто неће да разумеју.

Закључак

Према свему укратко реченом, може и мора само једно да се закључи. Не зна се баш тачно да ли вољно или невољно, али и српска држава и српски стручњаци за језик и писмо чини се да су схватили да треба водити борбу за српски језик и српску азбуку, мада је очигледно да у тој борби они нити имају неопходног жара, нити имају нужан степен упорности нити сами верују да ће се нешто вредно постићи. Делују као да им је то само узгредан циљ, а нешто друго им је од тога важније на уму: државницима да чувају власт, а лингвистима[2] да уђу у трку за сигурну синекуру у Српској академији наука и уметности где научници једино имају сигуран живот у свом сиротом народу. Стога се може и мора закључити да и српска држава и српски лингвисти немају у томе ни јасан циљ ни тактику борбе. Нажалост, с таквим циљем и с таквом (несагласном с праксом у Европи и свету) тактиком у борби за српски језик и писмо ни језик ни писмо не могу бити на добитку. И, нажалост, само ће се наставити слабљење српске духовности и идентитета. Сиромаштво се не може тако победити. А све је ту, на дохват руке. Али и држава и лингвисти никако да се чврсто ухвате за циљ и за у Европи и свету проверену тактику у (о)чувању и српског језика и, поготово, српског писма ћирилице. Потребан је преокрет. Срби, а посебно њихове државне, научне и школске институције, треба да схвате да смо одавно отишли толико далеко у сиромашње и пропадање да без истинског преокрета по угледу на напредну праксу у свету не можемо ништа код себе поправити и свој живот и живот својих потомака осигурати. Срби не могу сачувати биолошки трајно своје животе, али ако не чувају свој језик и писмо како их сви други чувају, Срби не могу сачувати своје духовне животе и не могу сачувати трајање будућих генерација Срба.
Најзначајније у области духовности што се Србима догодило у овој 2017. години на залску јесте почетак нове ворбе за враћање српске азбуке. Браћо Срби, срамотно је да и даље крадемо туђе писмо, мислећи да је српско. Оно што од писма није никад сачињавано ни сачињено да буде српско нити може нити јесте српско. Схватимо да је „српска латиница“ смишљена лаж од лингвиста сербокроатиста да би Срби изгубили јдино своје истинско општесрпско писмо ну корист дуго наметан хрватске абецеде. Хрвати знају сами да чувају своје гајичко писмо и глупо је да ми њима „помажемо“ у чувању тог писма тако што ћемо га својатати и њиме своје писмо и даље замењивати.
[1] Видети већ богату литературу с доказима о томе у књигама, а једне од најновијих су и књиге: Драгољуб Збиљић и Дарко Ј. Ивановић, Ћирилицоцид (Ћирилица, Нови Сад, 2014) и Немања Видић и Драгољуб Збиљић, Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза (Ћирилица, Нови Сад, 2015).
[2] Треба се надати да је један од најбвећих живих српских стручњака за језик данас проф. др Милош Ковачевић имати снаге да ссрпску језичку струку преокрене у једином успешном правцу,а то је нормирање српскогг језика на (само) српском писму, како је то у пракси целога света, јер су у свету одавно схватили да је највећа глупост чувати свој језик на два писма и нормирањем другог, туђег писма као алтернативног за писање свога језика. Ту наду у српску лингвистику пружена нам је у једном излагању у Новом Саду на трибини о предложеном новом закону о заштити српског језика и ћирилице. Он није у основном излагању спомињао нормирање, тачније речено пренормирање српског језика спомињао, али је то јасно учинио одговарајући на питања када је спомињао погубност лоших правописних одредаба и посебно о нормирању два писма за један језик (српски), што на наш начин не постоји нигде више у Европи и у свету. Лингвистима српским морало би постати јасно да смо ћирилицу изгубили њиховом заслугом и учешћем својим у злочиначком подухвату против српске азбуке 1954. када је зачета и спровођена идеја о замени ћирилице, али не, као у окупацијама, преко забране ћирилице и наређене гајице, наго заобилазно, али врло усопешно манипулативно преко „равноправности ћирилице“ и кад се она зам,ени и преко светског уникатног изума српских лингвиста о „богатству двоазбучја“.

Најважније у Србији 2017 – нова борба за српску азбуку - Центар академске речи, Шабац
Браћо Срби, срамотно је да и даље крадемо туђе писмо, мислећи да је српско Српска држава и српски лингвисти и даље без правог циља, неопходне тактике и примене европске и светске праксе у спасавању српског језика и писма Нова борба за живот српске ћирилице заслуга је министра Владана Вукосављевића Драгољуб Збиљић После хиљадугодишњих …


from Нећу да потпишем уговор на латиници - Google+ Posts http://ift.tt/2khlqfU
via IFTTT

Нема коментара:

Постави коментар