Један од наших неправедно најзапостављенијих владара свакако је деспот Ђурађ Бранковић. Без сваке сумње он је истовремено наш и најтрагичнији и најбогатији владар којег смо икада имали. Рођен је око 1375. године, а умро је 24. децембра 1456. Као деспот владао је Србијом од 1427. године, па све до своје смрти. Дакле, скоро 30 година. Отац му је чувени Вук Бранковић, а мајка Мара ћерка кнеза Лазара.
Његов рођени ујак, деспот Стефан Лазаревић, није имао сопствене деце, те је за наследника одредио баш свог сестрића Ђурађа Бранковића, претходно га посинивши. На самрти последње речи су му биле: ”По Ђурађа, по Ђурађа.”
Иако су до тада Лазаревићи и Бранковићи непрестано били у омрази и оружаним сукобима, деспот Стефан је избором Ђурађа за свог наследника хтео да обједини снаге и једних и других како би заштитио и сачувао и државу и народ. Том његовом избору су, без сваке сумње, допринеле и до тада већ доказане Ђурађеве личне способности као и његова памет, храброст, образовање, култура и изглед.
У то време, почетком 15. века, Србија се налазила између чекића и наковња, између Турске и Угарске. Турској агресији на Европу није се супротставила само Угарска, већ су снаге које је предводио угарски краљ више личиле на удружене хришћанске снаге, на крсташе, јер су уз папин благослов у њима били и Немци и Чеси и Пољаци, као и непосредно угрожени Срби и Власи. Тако је, на пример, Жигмунд, то јест Сигисмунд I , последњи изданак луксембуршке династије, истовремено био и угарско-хрватски краљ и чешки краљ и немачки цар.
Српски владари морали су да воде политику на ивици ножа, да ”ходају по жици”, јер су истовремено били у вазалском односу и према турском султану и према угарском краљу. Такође су морали да се опредељују и у честим унутрашњим борбама за власт и у Турској и у Угарској.
У том сукобу светова, деспот Ђурађ располагао је са релативно малом војном снагом, али је имао једно друго моћно оружје, а то је новац. Никада у својој историји, ни пре, ни после тога, Србија није била богатија држава. Годишњи приходи деспота Ђурађа Бранковића само од рудника код Новог Брда износили су од 120.000 па до 200.000 дуката, а они су чинили само 1/3 укупних прихода деспотовине. Буџет деспотовине био је не много мањи од буџета у то време највећих европских држава. То огромно богатство Србије деспот Ђурађ је користио, поред осталог, као што је, на пример, да за две године, од 1428. па до 1430. године, сазида смедеревску тврђаву, на чему би му и данашњи грађевинари позавидели, и за подмићивање битних људи, што се тиче судбине српске деспотовине на тадашњој међународној политичкој сцени.
Дакле, управљајући Србијом између две тадашње супер силе које су скоро непрестано биле у међусобном непријатељству и налазећи се у вазалном односу у према једнима и према другима деспот Ђурађ је трошио огромна новчана средства како би заштитио и себе и своју многобројну породицу, из два брака имао је 4 сина и 3 ћерке, и Деспотовину и њено становништво. На његову личну несрећу, време ће да покаже да парама не може да се заврши сваки посао, да оне нису свемогуће.
Иначе, и једна и друга војска, и турска и угарска (крсташка), кад год би прелазиле преко земље Србије исто су се понашале, то јест пљачкале су, робиле и убијале становништво.
Како се ратна срећа окретала час на једну, час на другу страну, тако се и Деспот окретао час према једнима,час према другима, те је због своје дуготрајне владавине изгубио поверење и код једних и код других. Чак је у једном тренутку морао да бежи и од једних и од других, те је преко Сења и Венеције побегао у Зету у којој је један њен део и даље признавао његову врховну власт. Склонио се најпре у Бар, па затим у Будву и на крају у Дубровник. Ускоро је успео да се помири са угарским краљем, те се вратио у Угарску, а затим и у своју Деспотовину.
Дакле, хтео не хтео, деспот Ђурађ је час водио проугарску, час протурску политику и то све у зависности од сопствене процене која је страна у том тренутку била јача, те му на крају нико није веровао. Поред стратешких и геополитичких разлога, свакако је у његовим одлукама било много и субјективних, личник разлога, мржње, освете, сујете, сплетки и сличног. И ту није било доследности. Данас највећи пријатељи сутра би постајали непријатељи, а прекосутра поново пријатељи и тако у недоглед, а све у зависности од тренутне ситуације и зарад остваривања сопствених, личних интереса. Једноставно, такво је то време било и све утицајне људе тога доба ”красиле” су исте, то јест заједничке карактеристике.
Тако је, на пример, после велике тродневне битке између хришћанске и турске војске на Косовом Пољу 1448. године, у којој деспот Ђурађ није хтео да учествује, јер би тиме погазио склопљени мир са Султаном, која се завршила турском победом због издаје Влаха, којима су за награду Турци вратили оружје, а затим их све побили под изговором да је нечасно убити ненаоружаног непријатеља, главнокомандујући хришћанске војске, угарски губернатор Јањош Хуњади, бежао је преко српске земље, али је од деспотових људи заробљен у ваљевској Подгорини, од господара те области Стефана Белимужевића, те је одведен код Деспота у Смедерево. Деспот Ђурађ је од Хуњадија тражио да му плати велику одштету јер је војска коју је он предводио док је ишла преко Србије ка Косовом Пољу, чинила велика зверства и пљачке, пустошила земљу, односно понашала се као да пролази кроз непријатељску територију. Ствар је на крају изглађена, Јањоша је као талац заменио његов син Ладислав, који је на крају и сам пуштен, али је остало записано да је папа Никола V издао булу 1450. године, у којој је деспота Ђурађа прогласио за ”непоштена, нечовечна, неразборита и недостојна.”
Исти тај Ладислав Хуњади је на превару, и то као свог госта, убио у Београду 1456. године грофа Урлиха II Цељског, иначе деспотовог зета, јер је за њега била удата деспотова ћерка Катарина (Кантакузина). Поново су у питању били лични интереси, а у овом случају борба за место главнокомандујућег угарске војске.
Очигледно је да деспот Ђурађ Бранковић није био изузетак, није се ни мало разликовао од других утицајних људи тога времена и чак је од већине њих био и бољи. Све што њему може да се замери односило се и на све друге. Тако је, на пример, 1444. године, после пораза у битки код Варне, Јањош Хуњади приликом свог повратка био заробљен од стране влашког владара Влада Дракуле.
Оно по чему се деспот Ђурађ разликовао од других у том суровом и беспоштеном времену били су његово образовање и култура из којих је и проистицала његова приврженост православљу. У том сукобу католика и муслимана, измеђе којих су се нашли православци, ови последњи трпели су огромне притиске и једних и других да се одрекну своје и да прихвате њихову веру. Нису само Турци вршили притиске на православне да прихвате муслиманску веру, већ су исто то чинили и Угри и њихови савезници и то уз Папин благослов да пређу у католичанство. Прецизније речено, турски притисци су били грубљи, примитивнији, док су притисци католика били кудикамо суптилнији, подмуклији, покваренији, према свим православнима од Цариграда па све до Београда.
Тако је, на пример, 1455. године на сабору у месту Рабу у Угарској фрањевац Иван Капистран ”наговарао и молио деспота да се са свим својим народом сједини с римокатоличком црквом. Ђурађ му одговори: Ја сам деведесет година живео у свом уверењу које су ми улили у душу моји преци, те сам ја код свог народа (мада несрећан) увек био сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле – када би ме видели да сам се изменио – да сам због старости излапео и да сам (како прост пук вели) подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим предања својих предака.” (Мавро Орбин)
Крајем следеће 1456. године умро је српски деспот Ђурађ Бранковић.
Питање наследника деспотског престола решено је још 10 година раније, односно 1446. године, од када је најмлађи Ђурађев син Лазар понео титулу деспота, те је као сувладар помагао свом оцу у вођењу државних послова. Два старија деспотова сина Гргур и Стефан, иако су били живи, сматрало се да не могу да управљају деспотовином јер су, као турски таоци, а по наређењу султана Мурата II, иначе деспотовог зета, јер је за њега била удата деспотова ћерка Мара, ослепљени у затвору у граду Токату у Малој Азији још 1441. године. Најстарији деспотов син из првог брака Тодор, преминуо је као тринаестогодишњак 1428. године.
На српску несрећу, деспот Лазар Бранковић владао је деспотовином тек годину дана, јер је изненада умро 20. јануара 1458. године. Из брака са византијском принцезом Јеленом Палеолог оставио је за собом три ћерке: Марију (Мару), Ирину и Милицу.
Сада се питање наследства деспотског трона појавило као веома сложено и компликовано како због специфичне ситуације у породици Бранковић, тако и због најразличитијих и крајње супростављених спољних утицаја, међу којима су доминирали турски и угарски, а које су заступали поједини представници политичке елите у земљи.
Као привремено, соломонске, средње решење створено је намесништво од три члана које су сачињавали деспотица Јелена, слепи Стефан Бранковић (слепи Гргур Бранковић био је у то време у Турској), и војни заповедник деспотовине, велики челник Михајло Анђеловић. Прво двоје је предводило проугарску струју, док је велики челник предводио протурску струју којој је несумњиво припадао и Гргур.
Михајлов рођени брат је још као дете ухваћен код Новог Брда од Турака и добио је име Махмуд (Анђеловић). Због својих изузетних способности, када је порастао догурао је до положаја беглербега Румелије (европске Турске) и до титуле везира.
Са своје пак стране, деспотица Јелена, иначе веома непопуларна код народа, покушавала је на све могуће начине да титулу деспота задржи за своју породицу, иако им она није припадала, јер не само да је она имала само женску децу, већ су јој оба девера, иако слепа, били живи. Гргур је већ имао двадесетогодишњег, додуше ванбрачног, сина Вука, касније чувеног јунака, у народу познатог као Змај Огњени, док нико није могао да гарантује да се и Стефан неће једнога дана оженити и имати мушке потомке. То се ускоро и догодило. Наиме, већ 1460. године Стефан се оженио са Ангелином Комнин и из тог брака добио два сина: Ђорђа и Јована и ћерку Марију. Сва тројица ће касније један за другим да носе титулу српског деспота. Прво Вук од 1459. па до 1485, па затим Ђорђе од 1486. до 1496, па онда Јован од 1494. до 1502. године.
Но, вратимо се ми у 1458. годину, док је на власти било тројно намесништво. У том тренутку, када је власт била слаба, разједињена, позавађана и супротстављена, појављује се, као што то у историји често бива, нова државотворна снага за коју су сви одавно заборавили да постоји, а то је НАРОД.
Одмах по смрти деспота Лазара Бранковића пронео се глас да је он непосредно пред своју смрт одлучио да Деспотовину преда папском легату, односно да је стави под католички утицај. Те гласине, веома вешто програмиране, толико су биле јако да је на основу њих чак тадашњи римски папа Каликст III објавио 14. марта 1458. године булу којом је српску деспотовину ставио под своју заштиту. Ради њеног спровођења у дело, у Београду се убрзо појавио кардинал Карвајал. Сва та дешавања толико су узнемирила и озлоједила становништво деспотовине да је на крају, због његове побуне, кардинал побегао једва извукавши живу главу.
Ни протурска струја није мировала. Такође, марта месеца 1458. године, њен предводник, велики челник Михајло Анђеловић пустио је једну турску чету у град Смедерево и они чак истакнуше турску заставу на кули изнад градске капије. Када је то видео згранути и огорчени народ поново ступа на историјску позорницу, подиже побуну и сви Турци у граду беху побијени. Михајла Анђеловића ухапшеног и свезаног протераше у Угарску где је бачен у тамницу.
После тих догађања, слепи Стефан Бранковић би признат за српског деспота.
Али, удовица деспотица Јелена и даље се није предавала, није мировала, већ је упорно и на сваки начин гледала да титулу деспота задржи за своју породицу. То је покушала да уради на следећи начин.
Своју најстарију, тада дванаестогодишњу ћерку Марију (Мару) удаје за Стефана, сина босанског краља Томаша. Њихово венчање обављено је 21. марта 1459. године у Смедереву. После тога и на основу тога Стефан Томашевић би проглашен за српског деспота.
Једна раја, а два господара, нит је било, нит је могло бити, те је слепи деспот Стефан Бранковић, плашећи се за сопствени живот, 08. априла напустио земљу и отишао код своје сестре Кантакузине.
Иако је остварила свој циљ, ни деспотица Јелена није рачунала на став народа који се за само годину дана већ два пута побунио. Нова власт у Смедереву била је код њега веома непопуларна. У народу је владало мишљење да је нови Деспот узурпатор власти, да му она не припада, те да је он наметнут споља, са угарске стране за деспота. Поред тога, он је био католик, што народу никако није било по вољи. Такође, у народу је још увек било веома свеже сећање на напад војске босанског краља Томаша на Деспотовину претходне године, одмах по смрти деспота Лазара Бранковића. Тада је краљ Томаш освојио Сребреницу и још 11 градова у источној Босни који су од давнина припадали српској држави.
Док је из дана у дан незадовољство народа расло, истовремено се и огромна турска војска приближавала Смедереву. Незадовољан, нејединствен и чак супротстављен са влашћу, народ по трећи пут диже побуну и без борбе предаје кључеве града султану Мехмеду II.
Узурпаторима власти у Смедереву, деспотици Јелени са њеним ћеркама и деспоту Стефану Томашевићу Султан је великодушно дозволио да напусте град са све својим благом. Вероватно му је било довољно то што је тако моћну тврђаву, као што је била смедеревска, освојио без борбе. Несумњиво је био свестан да су они својим поступцима проузроковали да се град преда без борбе, иако нису водили протурску већ проугарску политику.
Са своје пак стране српски народ је својом побуном и предајом Смедерева Турцима показао да ће пре да трпи на власти своје нескриване непријатеље, него своје лажне пријатеље. Да пре бира ропство у којем ће и даље да буду Срби, него лажну слободу у којој више неће бити Срби. Да предност даје животу, па макар и ропском у којем ће и даље да буду оно што јесу, него животу у којем ће бити оно што нису, то јест животу који за њих као Србе у ствари представља смрт.
Ове три побуне српског народа за мање од годину и по дана на фатастичан начин нам указују на један веома битан, од прворазредног значаја, чинилац у животу сваког народа, а који нарочито долази до изражаја у временима у којима је његова власт у држави слаба или неспособна или нелегитимна или издајничка или ненародна или неправедна или корумпирана, а то је колективна свест једног народа.
Може власт да буде и оваква и онаква и свакаква, а у нашем случају и турска и угарска, и муслиманска и католичка (много векова касније, чак и атеистичка), али без обзира на све то постоји нешто што је константно, непроменљиво, тврђе и од најтврђег дијаманта, а то је колективна свест народа. Српско ослобођење после 500 година од стране и непријатељске власти то несумњиво потврђује. Све то су одувек знали најмоћнији завојевачи на кугли земаљској и кад год би освојили неки народ, знали су да је њихова победа привремена, макар трајала и хиљаду година, све докле год је колективна свест окупираног народа жива и непромењена и прво што би урадили по освајању, и некада, а богами и сада, био је напад на колективну свест тога народа. Свесни су да нису победници све дотле докле њу не промене у складу са својим интересима. И та прича ће непрестано да се понавља докле год је људског рода. Сви они народи који буду сачували, одбанили своју колективну свест постојаће и даље без обзира на снагу завојевача, док они који то не успеју – нестаће тј. престаће да постоје, тј. изумреће.
Сви ми, припадници српског народа, треба да будемо веома поносни на то што припадамо народу са невероватно јаком колективном свешћу. Можда она проистиче и из неких наших других особености, као што су, на пример, наша тврдоглавост или наш инат, али у сваком случају, напади свих наших освајача, непријатеља на њу, не само да је нису слабили, већ су је, супротно од тога, јачали. Можда је томе допринео и геополитички положај српског народа између немила и недрага?
Међутим, све напред речено нас не ослобађа од обавезе да и ми данас по сваку цену бранимо свест нашег народа од покушаја наших непријатеља да је мењају, јер је тим њиховим нападима на њу угрожен и сам опстанак српског народа.
Дакле, ни један народ не може да буде побеђен и уништен све дотле докле му је колективна свест жива и непромењена. Може да буде само окупиран.
На крају, не могу а да не споменем да су у светским научним круговима пре II Светског рата као доказ да је Хомер могао да спева епове Илијаду и Одисеју 500 година после Тројанског рата, управо послужили српски гуслари који су такође после више од 500 година и даље певали о Косовском боју, те су их западњачки научници тражили по балканским забитима и снимали тадашњим филмским камерама.
| АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КОЛЕКТИВНА СВЕСТ НАРОДА | Српски културни клуб Један од наших неправедно најзапостављенијих владара свакако је деспот Ђурађ Бранковић. Без сваке сумње он је истовремено наш и најтрагичнији и најбогатији владар којег смо икада имали. Рођен је око 1375. године, а умро је 24. децембра 1456. Као деспот владао је Србијом од 1427. године, ... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар