Обучавање наказа

уторак, 19. децембар 2017.

Обучавање наказа

Обучавање наказа
Драгослав Дедовић.

Норберт Винер је предвидео да ће компјутеризација друштва довести до масовне незапослености. Али политичка каста и даље понавља неолибералну мантру: Дигитализација, дигитализација изнад свега..

Данашње друштво још увек дефинише појединца на основу његовог успеха у свету рада. А успех се дефинише по количини новца и обиму моћи управљања другима. Истовремено политичка каста папагајски понавља шаманску формулу неолибералне идеологије: Дигитализација, дигитализација изнад свега.

При томе се не ради ни о чему другом него о остварењу предвиђања оца кибернетике Норберта Винера који је пре тачно 70 година рекао да ће компјутеризација друштва довести до масовне незапослености.

Тако ће будућност и најсоцијалнијег западног модела, који се с правом или не, приказује као узоран, пре свега са становишта мање незапослености него у неразвијенијим деловима света, бити одлучен на основу способности решавања овог чвора: Kако да се све мање посла расподели на све више људи? Друкчије речено, како да се заустави ерозија средње класе, некада поносног носиоца укупног друштвеног развоја?

Kакво је стање сада?

Мањи део образованих староседелаца се још увек успешно пентра радним, друштвеним и политичким хијерархијама и доспева у свој капиталистички Елдорадо. А већи део је присиљен да дахће на узици временски ограничених уговора, љубазних садистичких шефова и стратешких идиотизама биг босова. Мало ко од њих је на своје место у пирамидалној структури великих фирми доспео на основу класичних протестантских врлина – радиности, самопожртвовања, тачности или - честитости. Успех је све више плод готово криминалне енергије лактања, подметања, сплеткарења, политичког мешетарења и –бруталности која добија високоцинични сјај, јер се никада не презентује као таква.

Ти људи су уљудни. Они ће узбуђеним радницима који псују јер их отпуштају рећи да им је заиста жао. Kазаће да разумеју њихову фрустрацију. Али не желе да разговарају тим тоном. Они су култивисани. У својој бити су и са кантовског и са религиозног и са хуманистичког етичког становишта – морална чудовишта.

Међутим, нису они успешни зато што су такви, већ су такви зато што су успешни.

Проблем великих система који управљају приступом раду јесте структуралне природе. Ти системи немају приоритетни циљ да најбоље и најспособније поставе на кључна места, како би њихове вештине осигурале одрживи развој. Напротив, игра са неписаним правилима системски је постављена тако да људи који покажу морални интегритет и социјалне скрупуле – морају бити спречени у напредовању. Послушни осредњаци, приглупи десетари у рату послодаваца против човека, много су пожељнији профили.

Главни циљ је подривање утицаја организованог отпора бруталној структури те претварање запослених у понекад солидно плаћену, али уплашену и послушну масу. Људима које можеш егзистенцијално уценити можеш и манипулисати. Еуфемистички се то назива флексибилизација.

На пример, функционерка кадровске службе која усплахиреном раднику каже да он у себи има нечег претећег није до краја свесна да се не понаша као људско биће већ као отровна бодља неолибералног монструма. Неко ко се узбуди због своје егзистенцијалне угрожености бива означен као претња за особу која га у име дехуманизованог система избацује на улицу. Он би, према седативној култури опхођења у таквим ситуацијама, требало да проћаска са својим тлачитељима са осмехом на лицу. Немачка омиљена узречица за такве ситуације јесте – направити добру пируету у подмуклој игри. Остати цоол када те неко поспе фекалијама.

Иза реченица „не желимо разговарати тим оптужујућим тоном“ не крије се само лична духовна беда некога ко са позиција моћи кињи немоћног, већ се, поближе осмотрено, укупна порука показује као парафраза једне од основних идеолошких мантри данашњег света: Јак појединац ће, ако се довољно потруди, увек бити успешан. Сам си ковач своје среће. Дакле, ако ниси успео онда и не вредиш.

Тим идеолошким захватом се свака одговорност за неуспех пребацује на појединца, мада управо њега најчешће лична самовоља удружена са системским цинизмом спречавају да постане и остане успешан.

Трагична судбина појединца јесте према проповедницима доминантног вредносног поретка усидрена у његовом карактеру, а не у девијантном систему.

Солидарност је дезавуисана као комунистички мит, а конзум је пут у једини стварни рај.

На тај начин свет рада постаје машина за деформисање људских карактера. Са ретким изузецима, деформације постају све веће са повећањем обима моћи.

Пред морално здравим појединцем се појављује дилема: Швејковски погнути главу да не би био прождеран или радити свој посао не прелазећи границу повреде људског достојанства и елементарног поштења.

Изабере ли ово друго, можда се може надати привременој заштити непосредних шефова, уколико се и они одлуче да иду уз длаку цинизму система. Но, ни такви шефови, а све их је мање, не опстају дуго ту где јесу. Kада их систем скрајне онда се појединац више не може ослонити ни на кога – ни на ослабљене синдикате ни на радничке савете који обављају мимикрију партиципације у одлучивању ни на адвокате који узимају велике хонораре да би својим угроженим клијентима објаснили како свако ко плати има приступ праву, али не и правди. Препуштен је системским злодусима који ће га или уподобити или избљуњути.

Вратимо се великој слици – свет глобализованог рада из орловске перспективе изгледа као добро организовани мравињак. Мрав који умисли да је хуман рад могућ и да је живот мимо мравињака једнако важан као онај у њему могу рачунати са инстиктивним бесом свих осталих мрава. Њихов циљ није да се остваре. Мада измрцварени радом, они се свакодневно изнова труде да запоседну стартну позицију која им омогућава најбржи приступ ресурсима. А стражари пред пуним магацинима јесу њихови послодавци.

Боље речено, мраволики људи учиниће све да на леђа натоваре нови хипермодерни телевизор или паметни телефон, да ишколују дете како би оно једном стало пред врата магацина као чувар, који пропушта мраве, а не као мрав. Биће солидарни са свима који им помажу да потрошачки плен натоваре на леђа. А згазиће свакога ко им у томе засмета.

Има ли у таквом свету наде? Има. Амерички економ Џереми Рифкин је 2005. Написао књигу „Kрај рада“. Укратко, он радикализује тезу Норбета Винера, тврдећи да ће дигитализација довести до потпуног нестанка људског рада.

Све ће обављати паметне машине.

За све који се дефинишу искључиво на основу опсега моћи и ресурса које су уграбили прљавом конкурентском утакмицом у пословним хијерархијама то је прави кошмар. За све друге то можда може бити утеха - са нестанком људског рада нестао би и глобални полигон за регрутовање и обучавање моралних наказа.

DW