Остоја Симетић: Да ли може да постоји поштена странка

петак, 22. децембар 2017.

Остоја Симетић: Да ли може да постоји поштена странка

Остоја Симетић: Да ли може да постоји поштена странка
Одговор на насловно питање jе лак. Не може. Свакако, не као целина. Нарочито не у овом тренутку кад нема изграђеног културног обрасца, а друштво, у великом броју, чине искварени појединци. Странке, нажалост, не одређују њихови програми и начела, колико људи који њима управљају. Макијавели тврди да постоје народи који су, од реда, толико искварени, да више не могу морално да се обнове и следствено, пропадају. Држава им нестаје.

Два су велика проблема страначког система:

Странка може да инструмемтализује државу па да њен монопол за силу злоупотреби, готово сасвим легално, за остваривање личних интереса својих функционера.
За фукционисање странака је неопходно јако много новца, а оне не могу да га зараде.
1. Кад су људи у странкама схватили да запоседањем власти могу да разреше бројне проблеме, пре свега материјалне природе, запопљавајући себе, родбину и пријатеље у јавни сектор, те набацујући својим клијентима послове са истим (популарни тендери), у неповрат је отишла нада да би се иједна већина, било које партије, могла понашати поштено. Када, по основу страначке припадности, заседнете у неку фотељу, на располагању вам је моћ да одлучујете како се и на шта троше буџети, ко се запошљава, а ко добија отказ, ко и где службено путује, од кога купити спајалице, а од кога службене аутомобиле. То је скопчано с нелегалним токовима новца. Тада, они који су увек били на маргини, откривају живот. Једу, пију, имају жене, добре ципеле, кошуље које не тару кожу, позивнице за гала вечере, ваучере за летовања и зимовања, те још много другог, што им удахњује нову младост и чини да се осећају као да пију нектар, а једу амброзију.

У странкама, наравно, постоје поштени појединци и групе, али они никада неће моћи да већини наметну такав однос према јавним ресурсима, јер глад увег надилази етику. Цитираћу једног бившег покрајинског и градског функционера: „Ја сам сиромашан и морам да се обогатим. Свако ко каже да му је интерес државе или интерес странке испред личног интереса, мој је непријатељ, јер ми угрожава егзистенцију“. Шта ово значи? Просто је. Онај ко би да се политиком бави из вере у идеју и неке вредности, а не (или не само) да би пунио џепове, биће сметња лукративним пословима мог саговорника и као такав, мета за политички одстрел, те свој вирус честитости неће моћи да прошири кроз организацију, јер ће се већина грабежљибаца и пођоњених образа удружити и сузбити га. Barbarus hic ego sum quia non intelligor illis, што рече прогнани Овидије.

Кад већина народа гледа да од политике, за свој глас уграби хиљаду динара или врећу свињских папака и кожуре, не можемо очекивати да се, из тог народа, у странке регрутују сами анђели. Не, тамо иду још опаснији, јер су у својој покварености предузимљиви, вредни и амбициозни. Партије тако, уместо сервис бирача, постају сервисом својих врхушки, који „уласком у посед“ државних полуга моћи, преусмеравају јавне ресурсе у приватне забране.

Један други функционер, потоњи директор јавног предузећа које ама баш никакве везе нема с његовом дипломом историчара, рече на једном сасатанку: „На републичким изборима спреман сам да радим за странку 100%, али на локалним хоћу да одмах знам шта је моје. Ово зато што је прошли пут било и оних који су радили мање, а заградили су више од мене. Е, па сад хоћу да знам, шта ћу ја заградити, ако дођемо на власт.“

Мислите да га је ова јавно изречена логика и обзнањена мотивација коштала положаја? Размислите поново.

Чак ни председник неке партије, да је и најбољи човек на свету, не може да учини да се и остатак његове организације тако понаша и мисли. Може му се десити, рецимо, да му шеф највећег градског одбора буде неко ко покушава да се богати преузимањем државног монопола, а раднике у својој фирми исплаћује нелегално, у кешу и страној валути. Тако је, зато што су они најгори и најпокваренији истовремено и најмотивисанији да се домогну политичке моћи, јер им она мирише материјалним богатством. Та арома шири им ноздрве као тркачким коњима пред дерби. Онај ко би хтео да се политиком бави, поред свог посла, у намери да заједници, кроз своју странку, понуди стечена знања и искуство, неизоставно долази у клинч с овим другима, гладнима пара и утицаја. Ти потоњи, политички „успех“ схватају као услов свог опстанка, па су спремни на сваку гадост, од увреда и сплеткарења, преко лажи и оговарања до физичког обрачунавања. То им је, уз бројчану надмоћ, огромна, ненадокнадива предност у овом систему партијског организовања. Они се међусобно осете, повезују се и групишу, знајући којим су се послом ту сакупили, па све ове првопоменуте, лагано истискују, игноришу и на крају, отерају. Неки од њих чак поверују да су сасвим исправни, да су привилегије које уживају потпуно заслужене, те да је скроз нормално да их заимају. Други се, опет, граде чистунцима и човекољупцима, да би на патетику задобили поверење маса, све време свесно лажући и мислећи само о сопственом ћару.

Остоја Симетић
Ако и претекне когод од честитих људи на високим положајима, долази у позицију да говори и обећава нешто у шта верује, али што не зависи од њега, већ од гмизаваца и глодара накоћених у мрачним лагумима свих странака, који имају стварну моћ. Тако тај, поштени, стручни и добри човек бива потрошен, исмејан и одбачен, па се из политике повуче, окрене се сопственом свету, а државу и нас, народ, препушта олошу против кога није имао снаге да се избори, а ми нисмо хтели и смели да му помогнемо.

2. Да чак, којим случајем, нека партија буде листом састављена од најчаснијих и најстручнијих људи једног народа, појављује се проблем назначен под редним бројем два – паре. Да бисте били озбиљна политичка организација морате имати чланство и ресурсе помоћу којих то чланство шири идеје странке. Обичан човек, најчешће уопште нема представу колико је свега нужно да би једна странка функционисала. То није занемарљив фактор партијског живота и рада, напротив. Морате имати просторије, за које плаћате рачуне (телефон, вода, струја, смеће, обезбеђење, грејање, интернет, ТВ…), запосленог техничког секретара, намештај, рачунаре, телефон, телевизор, аутомобил(е). У свакој општини у Србији, пријатељи! У свакој. Треба стално одржавати добре односе са новинарима и медијима уопште, како бисте у њима били што заступљенији.

Када наступи кампања, тек тада се узјахује тигар. То су лудачки трошкови. Медијске секунде удвоструче цену, а наплаћују се и гостовања у најнебитнијим радиотелевизијским прчварницама, док она код емитера с националном фреквенцијом достижу цифре које ремете сан. О плакатима, билбордима, интернет промоцији, штандовима и другим видовим плаћене политичке пропаганде да и не говоримо. Дакле, све кошта стравично много, а странке ништа не зарађују. Сем чланарина, и буџетских трансфера, немају приходе. То, наравно, није довољно. Ако нема пара, нема ни присуства у јавности, а тиме ни популарности нити гласова. Дакле, паре се морају намаћи. Од кога? Од онога ко има и хоће да да. А тај и тражи. Шта тражи? Услуге, кад се дође на власт. Већ је самим тим аранжманом, поштење странке као организма – искључено. Може странка да функционише, тј. вегетира као дебатни клуб, рецимо бивша Српска либерална странка покојног Николе Милошевића и Косте Чавошког, али без изгледа да добије ни неколико стотина гласова.

Но, ако политичка партија има праву амбицију да дође на власт и спроведе свој програм, она мора да компромитује сопствену честитост обраћајући се тајкунима или још горе – странцима, за финансијску помоћ, те да, кад за то дође време, исте обештети, да ли кроз уносне послове или, за оне који су се намиривали са страног корита, кроз националну велеиздају.

Епилог: све странке у нашој земљи, а вероватно и у остатку света, имају путера на глави, те служе, првенствено стицању моћи и богатства својих руководилаца.

Слободан Јовановић је рекао да је неделотворно усавршавање друштвених установа које попуњавају искварени људи, без културног обрасца, јер ће их они, јамачно злоупотребити, саображавајући њихове послове сопственим интересима. Нема тако доброг закона који вешт махер није у стању да изигра и злоупотреби. Дакле, нужан је рад на успостављању културног обрасца, али је он мукотрпан, а крај тог посла је потпуно неизвестан. Ако бисмо се, пак решили, да га успостављамо, не би требало предалеко тражити идеје, оне су ту, у Новом завету.

Међукорак, по мени делотворан, био би или укидање странака или њихово делимично обеснаживање кроз увођење горњег дома скупштине у који би кандидате предлагала искључиво стручна тела попут лекарских, адвокатских и инжињерских комора, удружења земљорадника, занатлија, економиста и новинара, савези уметника, индустријалаца, спортиста итд. Ни то, наравно, није гаранција безгрешности тако изабраних делегата, али би бар донекле осигурало њихову стручност и макар нешто независнији положај у односу на владу, тј. шефа странке која њоме доминира.

Подела власти није заиста могућа, када шеф партије има сву моћ и само његовом милошћу, медиокритети, па чак и од њих нижи организми, чине скуштину, министарства, управне одборе и менаџменте јавних предузећа и установа. То је султански принцип. Свилен гајтан ако и најмање не послушаш падишаха.

Кроз мој предлог, обезбедили бисмо, колико толико, да у законодавну власт уђе један број оптимата, којима лични понос због стручних квалификација и изграђене каријере не би допуштао да бедно шене пред носиоцем партијске власти. И то је неки почетак. Овако, попут кртица, стално ријемо земљу ка већим и већим дубинама сопствене пропасти.

Сваког петка, за вас пише Остоја Симетић.