Знаш, кажу, ако не гласаш добијеш владу какву заслужујеш. Да, али ако гласаш никада не добијаш резултате које очекујеш. (Е.А. E.A. Bucchianeri, Brushstrokes of a Gadfl, y/Досадна као мува, 2011)
Kако створити претпоставке да се на наредним парламентарним изборима савлада Српска напредна странка? Два су предуслова.
Прво, сви актуелни опозициони лидери би требало да се у што скоријем року повуку са челних позиција својих странака/покрета. Порука ових београдских избора је јасна: и Ђилас и Шапић и Радуловић и Шутановац (са Тадићем и Живковићем) су забележили лоше резултате и њихов останак на водећим позицијама озбиљно нарушава кредибилитет опозиције, сада и убудуће.
Ђилас је, као лидер коалиције са Јанковићем и Јеремићем (и још неколико мањих странака), освојио чак 120.000 гласова мање него што су Јанковић и Јеремић освојили у Београду пре годину дана, на председничким изборима (око 160.000 наспрам око 280.000 гласова освојених 2017). Овај резултат показује да Ђиласов ангажман уноси негативан политички капитал у коалиције, потврђујући оно што смо видели када је предводио листу Демократске странке 2014: он не може озбиљније да угрози Вучића. Ако искрено жели смену овог режима, Ђилас томе може да допринесе уступањем организационих и финансијских ресурса опозицији, а никако не стајањем на њено чело. Он је то покушао два пута након 2012. и оба пута био убедљиво поражен – опозиционим бирачима није до губљења још четири године живота како би се уверили да ће и после трећег покушаја добити сличан резултат.
Шапић је пре две године, након освојених 33% гласова на општинским изборима на Новом Београду, обновио мандат председника те општине. Међутим, за две године успео је да изгуби трећину те подршке (сада је освојио око 22% гласова на Новом Београду). Иако су му на почетку кампање истраживања прогнозирала око 15% подршке, Шапић је на крају добио нешто мање од 9% гласова. Не само да није остварио циљ да постане градоначелник, него је и изгубио легитимитет да даље управља општином Нови Београд. Упркос интерпретацији дела медија и аналитичара да је Шапић позитивно изненађење, он је један од губитника ових избора.
Радуловић би као председник ЂБ требало да сноси одговорност за лош резултат – други у низу (око 1,4% на председничким и око 3,9% у коалицији са Дверима на београдским изборима). Јавна комуникација – често свађалачка и са дозом агресије – иритирала је део ЂБ и неопредељених бирача; слично важи за стратегију напада на Шапића и серије напада на остале опозиционе (или „опозиционе“) лидере. Без промена у комуникацији са бирачима, ЂБ тешко може да опстане као релевантан политички фактор.
Kоначно, излишно је образлагати зашто је Шутановац већ током изборне вечери требало да поднесе оставку на функцију Председника ДС-а, и зашто би и Живковић и Тадић требало да се повуку из политике.
Одласком тренутних лидера опозиционих партија отворио би се пут изналажењу некомпромитоване, идеално – нестраначке личности, способне да предводи нову уједињену опозицију. Такву личност би требало тражити међу оствареним научницима, спортистима или уметницима, који имају препознатљивост али и интересовање и осећај за политику. У идеалном случају, оваква личност би имала „доказани патриотизам“, али и челичну отпорност на евентуалне кампање које би покушале да је прикажу као неког ко има нечасне намере у политици. Тако би се не само повећале шансе да се придобију нови бирачи, већ би се створила прилика за озбиљно укрупњавање опозиције. Са тренутним лидерима, ово је тешко оствариво због међусобних сукоба, а чак и да је оствариво, овакво укрупњавање би изгледало неуверљиво значајном броју бирача због историје узајамних оптуживања за недемократско понашање и злоупотребу државних ресурса.
Друга претпоставка да се режим порази на наредним парламентарним изборима јесте промена метода политичке борбе. За почетак, опозиција би требало да напусти републички парламент. Увелико се испоставило да њено присуство и рад у парламенту не само да не доносе резултате, већ штете опозиционој борби тако што легитимишу недемократски политички поредак. Kада се парламент испразни од (истинске) опозиције, Српска напредна странка биће директно суочена са бирачима, без могућности да одвлачи пажњу оркестрираним медијским кампањама које се надовезују на дебате и дешавања у скупштини. Ово би помогло да се међу бирачима боље оголи одговорност Српске напредне странке за тренутно лоше стање у држави.
Опозициони посланици не би требало да верификују своје мандате ни у Београду. Ако су градски избори били покрадени и недемократски, онда опозиционе листе не би смеле да буду део парламента који је настао на изборном насиљу и крађи. Њихова борба за Београд би свакако била ефикаснија ако би се водила ванпарламентарним путем, слично ономе што је Не давимо Београд радио до сада.
Постоји још једна претпоставка победе над владајућим режимом: опозиција не би смела да излази ни на какве изборе док се не остваре услови равноправне медијске заступљености и контроле бирачког списка. Ово подразумева заступљеност у медијима 50% : 50% (власт наспрам опозиције), годину дана пре и током саме изборне кампање; као и паритетну контролу бирачких спискова (минимум годину дана пред одржавање избора). Све док се не испуне ова два услова, опозиција нипошто не би смела да размишља о учешћу на изборима (укључујући и евентуалне ванредне парламентарне изборе који би били расписани на јесен). Свако убеђивање бирача да је „сада ипак могуће“ је чиста илузија. Још почетком 2016. Оља Бећковић је поставила питање зашто опозициони лидери учествују на унапред режираним и изгубљеним изборима. Од тада смо имали три изборна циклуса – парламентарне, председничке и локалне изборе у Београду (и још неким општинама) – коју су потврдили да учешће опозиције на нерегуларним изборима само додатно ојачава власт Српске напредне странке. Сваки наредни избори под нерегуларним условима ће бити корак даље ка аутократском једнопартијском систему.
Сумирано, да би се овај режим савладао на наредним парламентарним изборима, сви лидери опозиције који су водили изборне листе на овим београдским изборима би требало да поднесу оставке. Наредна опозициона листа би требало да буде уједињена, на челу са некомпромитованом, нестраначком личношћу. До наредних избора, све опозиционе странке би требало да напусте републички парламент, да одбију да верификују мандате у скупштини града Београда и да ванпарламентарним – мирним и ненасилним – путем крену у делегитимизацију режима. Ако власт не обезбеди равноправну заступљеност у медијима и паритетну контролу бирачких спискова, опозиција би требало да дâ привилегију режиму да се такмичи са самим собом и да тако осваја 100% гласова – од 25%-30% изашлих бирача. Таква власт би се врло брзо суочила са кризом легитимитета – у Србији и ван ње.
Наравно, могуће је да тренутни опозициони лидери имају личне калкулације и вероватно ће нас неки од њих опет убеђивати како је без радикалних персоналних и тактичких промена могуће сменити овај режим. Овај пут, међутим, опозициони активисти и бирачи би требало да преузму иницијативу супротстављајући се таквим покушајима. Успех опозиције на наредним парламентарним изборима зависиће пре свега од тога у којој мери ће опозициони бирачи успети да изврше притисак на тренутне опозиционе лидере да се склоне и не учествују на нерегуларним изборима. Ако тренутни опозициони лидери опет успеју да их убеде да учествују у унапред изгубљеним биткама – биће то грешка опозиционих бирача, а не опозиционих лидера.
* Превари ме једном – ти си крив. Превари ме двапут – ја сам крив
Peščanik
-----------------------------
Конструкциона грешка
Жељко Цвијановић
То што личи на стратешку грешку либералне опозиције заправо је „конструкциона грешка“. Наиме, они не могу другачије
1.
Ламент, бес или ликовање – а баш то троје ове недеље доминира у описима судбине Вучићеве опозиције у Београду – нису тле на коме рађају разумни закључци. На пример такви да изборни бродолом либералне прозападне опозиције није могао бити, како углас тврди већина овдашњих познавалаца, тек резултат Вучићеве надмоћи у изборним алатима – иако је то, без сумње, појачало неуспех његових противника.
Није, дакле, кључ опозиционог неуспеха био у погрешно изабраној стратегији нити у Вучићевој супериорности у медијском пољу. Његов тријумф догодио се у политичком пољу, све остало само га је појачало. А то ће рећи да је он, неупоредиво успешније од противника, умео да хармонизује своје политичке циљеве и средства са духом времена. Сложимо ли се да је баш у томе либерална опозиција била екстремно неуспешна, брзо ћемо доћи и до закључка да ни њен избор стратегије не може бити случајна грешка. Јер Вучићеви противници нису бирали своју стратегију, него преузели једину за коју знају, са којом су, на крају, током деценија живели и своје изборне успехе. Хоћу да кажем следеће: погрешна изборна стратегија опозиције није било случајно гажење мине, већ крупна „конструкциона грешка“, стара таман колико и либерална опозиција у Србији, а то ће рећи скоро 30 година.
2.
Уосталом, хајде да бацимо мало светла на ту стратегију. Кад Вук Јеремић говори о Вучићевој власти као најкриминалнијој у Србији икад или кад Драган Ђилас, попут Соње Бисерко, запенушано сведочи о фашизму у Београду или кад сви заједно одбијају да прихвате резултат избора на којима су потучени до ногу, наричући о повратку 90-тих, јасно је да је реч о стратегији преписаној из тог времена. Сатанизацијом Милошевића и његове власти настојало се поларизовати и мобилисати српско друштво. Тешко да би та стратегија и тад дала резултат да је врло драстично нису подупрле западне силе, после чега је Србија заиста постала подељено друштво, што је био предуслов крупне друштвене дестабилизације и на крају разорне петооктобарске експлозије.
Други елемент изборне стратегије Ђиласа, Јеремића и другова преузет је из досовске транзиционе ере нултих година. Пошто су се велика петооктобарска обећања исцрпела већ за годину дана, „хит“ су постале утешне награде – предизборна обећања о финансијским бенефицијама (повећању пензија, бесплатним вртићима и градском превозу, социјалним давањима). Врхунац је овај пут било обећање Драгана Шутановца културним радницима, иначе традиционалним клијентима његове странке, да ће висину својих буџета моћи сами да одређују. Свима, дакле, према потребама, до мере да се у неком моменту осетило колико тој политици недостаје велики мештар Млађан Динкић са својим обећањем о „хиљаду евра бесплатних акција“, што је пресудило да 2008. године коалиција Бориса Тадића победи на парламентарним изборима.
3.
Те компоненте опозиционе изборне стратегије – обе са прљавом водом просипајући и дете – следиле су из кључног начела те политичке групације. Реч је о томе да она ослонац за преузимање власти по правилу није тражила у бирачком телу, већ у западним силама. И, заиста, никада та групација или њени делови – ни 2000, ни 2004, ни 2008. није преузела власт без кључне подршке странаца. Изостанак те подршке је и био разлог зашто није на београдским изборима 2018. озбиљно рачунала са преузимањем власти. Уместо избора за власт у Београду, за Ђиласа и екипу ово су били избори за „следећу власт“, односно за прво место у опозицији, одакле би се, по аутоматизму, дошло на власт у пројектованом часу кад Вучићу бирачи и странци окрену леђа.
Истини за вољу, и парламентарни избори 2016. и председнички прошле године били су, што се либералне опозиције тиче, избори за „следећу власт“. Пре две године чинило се да је најизгледнија „следећа власт“ Саша Радуловић, кога после само годину дана на председничким изборима више није било нигде, када је искочио Саша Јанковић. Још годину посла тога, рејтинг Јанковића и његовог покрета десетоструко је мањи од његовог резултата на председничким изборима. Изненађујућу нестабилност у борби за „следећу власт“ покушава да искористи Ђилас, који се неколико година раније повукао из политике. Иако је његов резултат на београдским изборима сведочио о готово преполовљеном броју гласова за либералну опозицију, и то на месту које је њихова база, јасно је да Ђилас није незадовољан и да сад себе види у улози предводника опозиције, односно „следеће власти“.
4.
Управо то је био разлог зашто је Вук Јеремић после избора на којима је његова коалиција потучена до ногу сијао од задовољства јер је, каже, „створена нова реалност“, односно „други пол наспрам СНС, а не само ‘опозициони пигмеји’“. Да ли је Јеремић у праву, односно да ли је Ђилас стабилно засео на место „нове власти“?
Пре одговора на ово питање, застанимо на час на случају Вука Јеремића као парадигме конструкционе грешке у либералној опозицији. Захваљујући томе што је био искључен из ДС пре краха те странке, затим у медијима ствараном утиску да разуме националну политику и захваљујући међународној каријери, нико није имао бољу полазну позицију од њега да угрози Вучића. Вук је, међутим, погрешио баш на сваком месту на коме је могао: иако у старту није морао да се правда за свој жути стаж, он је чинио све супротно – да буде идентификован са својом бившом странком. У часу кад су многи очекивали да виде шта је његов политички пртљаг који је донео из белог света, у коме се кувају крупне промене, Вукова политика изгледала је као да су га по паду Цветковићеве владе закопали у земљу и извадили пет година касније. Његова Народна странка била је и остала само бледа слика народњаштва, иза које су се криле конструкционе грешке целе српске прозападне опозиције: да не преза од изазивања друштвеног раскола да би преузела власт, да по сваку цену жели да анимира западне силе да арбитрирају у избору власти и да је мимо њега прошло све што се у светској политици десило последњих година.
5.
Па ипак, оцена Јеремића, према којој је он због конструкционе грешке прокоцкао шансу да израсте у аутентичног политичког лидера, не значи да он обавезно није у праву и да није формиран фронт против Вучића, односно да Ђилас и Јаремић неће бити „следећа власт“.
Процена о томе, међутим, неће зависити од тога хоће ли Ђилас и екипа створити „озбиљну политичку организацију“, како му се већ данима сугерише, и хоће ли успети да добаци до озбиљног политичког програма. Ништа од тога неће се десити, либерална опозиција не добацује до те висине управо због оне старе конструкционе грешке. Уместо тога, њих ће будућој власти препоручивати старо уверење да им власт припада по свим природним и другим законима, као и њихово уверење да се време разумевања западних сила за Вучића неумитно приближава свом крају.
Београдска кампања прозападне опозиције баш зато није показала ништа ново у односу на њихову кампању из, рецимо, 2012. године. Они и даље умеју да причају са странцима, али не умеју са Србима, за разлику од данашње власти – Вучића, па и Дачића – која је морала да научи да прича са странцима да би постала власт, али због тога није престала да прича са Србима.
6.
Све то значи да је позиција Ђиласа, Јеремића и Јанковића као „будуће власти“ потпуно неодржива у контексту иоле нормалних политичких прилика. Тај повратак, међутим, могућ је у контексту могуће дестрабилизације, ненормалних прилика, где би страни фактор био мотивисан за учешће на изборима барем колико 2008. ако већ не као 2000. године.
Отуда повратак либералне опозиције на власт не би био само, благо речено, чин политичке регресије, него је до тога могуће доћи само уз крупну дестабилизацију, још крупније ризике и довођења ствари на саму ивицу. И то је прави каузалитет који чини срце наше „конструкционе грешке“: можда би Ђилас и другови радије били конструктивнији у опозицији, пристојнији и мање агресивни и бахати. Можда би, али кеч је у томе што њих на власт враћају само проблеми, ломови и преврати. Па зашто их онда не би производили? Ради се, дакле, о томе да Ђилас и друштво не бирају своје погрешне и опасне политичке стратегије. Уместо тога, те стратегије давно су изабрале своје носиоце, и ту помоћи нема.
Нови Стандард
 |
Београдски изборни цумани- два погледа |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар