Пролог
Већ дуже запажам извесну посусталост, клонулост, па и аутошовинизам у делу нашег народа.
Наш народ можда не спада у најобразованије у Европи. Али зар због тога према њему треба осећати гађење и презир? Ако се ко сматра образованијим, те стога супериорнијим, морао би да зна да супериорност обавезује. Ако је истинска, супериорност је позвање. Она се не гнуша инфериорности, већ је подиже колико год је у њеној моћи, и у свакој прилици. У супротном је умишљеност, уображеност, комплекс или нека тежа болест. А образованих је мало и у другим народима.
Ослушнимо ту реч „образовање“. Дакле, образовати се, изградити себе. Ослушнимо је још једном, она у свом корену носи и реч образ, реч која у нашем језику има и снажно симболично значење. Част, поштење, непоткупљивост, родољубље, спремност на жртву за идеал, особине су заиста образованог и оне га издвајају из гомиле псеудоинтелектуалаца.
Но, колико год је образован човек достојан поштовања, и необразован може имати мноштво квалитета због којих га можемо уважавати и волети. Па тако и наш народ, који је заиста по много чему достојан дивљења. Ако је тренутно и малодушан или можда опрезан, чак и сужених видика, не заборавимо стравичан притисак коме је већ четврт века изложен. И опстаје, и свој је дух очувао. И државу, како-тако. И не само кроз протеклих пар деценија. Не прође педесет година да неко не дође да нас опљачка. Зато је неумесно свако поређење са било којом земљом западне Европе. Све су то некадашње колонијалне силе подигнуте пљачком других народа. Неке су и читаве континенте опљачкале, а неке су и код нас добрано захватале и још увек захватају. Зато не допуштам да моју земљу зову банана државом. А кад то мој сународник чини искрено сам зачуђен.
*
Знање, историјска свест, самосвест
(први део)
Овде су помињани Албанци као позитиван пример тежње и остварења, захваљујући не знам каквим њиховим особинама. Требало би да знамо да никакве албанске тежње није било. Почетком двадесетог века они још не представљају оформљену нацију, немају никакав национални идентитет нити теже да га створе. Живе у етничким групама, изоловано, непомирљиво подељени крвном осветом и међусобним ратовима. Говоре двама врло различитим дијалектима, толико различитим да се међусобно једва разумеју. Немају стандардизован језик, немају писмо. Подсећам, у питању је почетак двадесетог века.
А онда одједном – изненадно национално освешћење. Само зато јер је инспирисано и обилно помагано геополитичким мотивима Аустро- Угарске. Циљ је сузбијање утицаја Србије и активно деловање Беча на подручју јужног Јадрана.
Дакле, никаквих ту заслуга Албанаца нема, осим ако не рачунамо жељу за отимањем туђег. Често се сетим разговора са старијим образованим Албанцем на тему наше заједничке историје и међусобних односа. Подвлачим да смо били на неутралној територији, никаква му опасност од мене није претила и није морао да ми подилази. А ево шта ми је, на питање како види Косово за 20, 30, 50 година, одговорио: „На туђој земљи се не прави кућа.“ Изненадио ме је овај одговор, и поразио истовремено. Један Албанац зна шта је туђе, а неки од нас склони су да се тако лако одрекну свога.
Тренутно стање не треба узимати као коначно, посебно не треба очајавати. Важно је не одрицати се свога, бити стрпљив и промишљен. Границе нису историјска константа, оне су флуидне, мењају се. Земља се увек може повратити. Оно што не смемо изгубити је језик. Како год границе биле исцртане, језик показује истинске габарите нашег национа. И још важније, има и своју метафизичку димензију. Најновија лингвистичка разматрања сматрају појам алатом мишљења, а појам је заправо део језика. Мењањем језика мења се и мишљење, а то је један од начина промене идентитета. Манипулација уметањем туђица, рецимо, делотворан је начин промене нашег мишљења, а мало је ко тога свестан и мало ко о томе уопште размишља.
У теми „Ћирилица“ наишао сам на такав немар према језику и писму, да ме је то саблазнило. Неко је чак рекао да ћемо за сто година ионако сви говорити енглески. То је пре свега нетачно, немогуће, али је запањујућа та помирљивост, недостатак борбености, ината, свести о нужности очувања језика. Вероватно добрим делом као последица незнања.
Наш језик је нарочит драгуљ међу језицима. Изузетно је стар. Једини живи језик који се може довести у везу са прастарим санскртом. Па упоредимо то са европским језицима који су настали између једанаестог и деветнестог века. А албански, како видимо, тек у двадесетом. Неки чак, не без разлога, тврде да српски језик ниjе људска творевина. Они који се баве темељним проучавањем нашег језика, посебно творбе речи и њихове етимологије, пронашли су невероватан, готово математички систем. (Не могу овде опширније јер би ме то одвукло од теме) А затим наше писмо, у коме се налази чак 23 графеме из 8000 година старог винчанског писма, те смо према томе ми једини његови баштиници.
Па онда календар – најстарији на свету, изузимајући мајански. Старији од кинеског и јеврејског. Ми бројимо 7524. годину! Нашим генима прошаран је земаљски шар. Наша хапло група распростире се од Индије (где и данас живи сто милиона људи са том групом) преко Крита, Хелма (Балкана), до Скандинавије, Шкотске и Португала. У Индији и данас има наших личних имена. Наши топоними и хидроними разасути су где и наши гени. У источној Немачкој, на пример, има их на десетине, стотине. Многи су измењени у покушају кривотворења историје, али доказа је још увек на претек. Помаљају се испод песка и траве, у камену, а камен не лаже.
Поред историје и археологије, обилно нам у разоткривању истине помажу и неке новије науке: палеолингвистика, компаративна лингвистика и генетика. Комбинујући их, добијамо непорециве доказе.
Сврха овог текста нису мегаломанске територијалне претензије на све крајеве и земље којима смо пролазили или у њима обитавали. Желим да се подсетимо да ми нисмо скоројевићи и не морамо, као они, да стрепимо над материјалним благом стеченим у само једној генерацији пљачком, отимачином и на ко зна које све прљаве и подле начине. Ми себи можемо да допустимо да се са аристократским немаром односимо према материјалном. Поседујемо прадедовске тапије. Сувише је доказа нашег дугог постојања на отетој нам земљи. Вратићемо је пре или касније. Али наше духовно благо не смемо да занемарујемо, ни на тренутак. То ће нас очувати!
Зашто све ово говорим? Зато што осећам да је наш губитак самопоуздања последица не само страховитог притиска каквом смо већ столећима изложени, него и големог незнања. Знање, а нарочито о старости и значају свога народа, враћа самопоуздање, подиже историјску свест.
Ми нисмо тиква без корена. Тај аутошовинизам који примећујем је синдром. Синдром којим признајемо да су постигли циљ. Да се санкцијама, уценама, бомбардовањима, кривотворењем догађаја и историје може сломити један народ. Надам се да у нама има још прадедовске крви и да им нећемо пружити то задовољство да нас посматрају скрхане и понизне. Човек и у поразу може остати достојанствен. Нема потребе да се посипамо пепелом. Да према себи самима осећамо презир и гађење.
Ко зна шта смо све као народ претурили преко главе. И ово ћемо. Али не ћутањем и чекањем! Ако сами не поставимо границе условљавањима и понижењима, друга страна ће, природно, сматрати да не постоје. И њена бахатост рашће до изопачености, до нашег потпуног моралног суноврата и физичког уништења.
*
Знање, историјска свест, самосвест
(други део)
Вратимо се Албанцима, само на кратко. Као што видимо, могуће је у мање од стотину година вештачки створити једну нацију. Али таквих примера има још, и драстичнијих, и за нас још болнијих, јер се откида живо ткиво једног народа, нашег народа, да би се стварали тобож нови. Процес који се одвија ту пред нашим очима, за нашег века. Како неко рече, каква је то нација кад сам ја старији од њеног имена. Да не будем погрешно схваћен, ми немамо инструмената да зауставимо ни жену која је решила да нас напусти, а камоли, заблуделог, брата рођенога. И овим не треба да се бавимо. Али не треба ни било чиме на себе навлачити њихову омразу. А наша испружена рука нека стоји у ваздуху, не морају сада да је прихвате, једном можда хоће. Накнадна памет свима нама ствара горку спознају да смо искоришћени, опљачкани и од моћне државе претворени у низ патуљастих, марионетских (не без наше лудости, али вољом сила које невидљивим нитима стварају суморну историју ове красне планете).
Истовремено, наша помирљивост не сме да значи одрицање од наше баштине, не из осионог истицања сопствене величине, већ ради стварања здравих и јасних односа, и ради истине. Првенствено, не смемо да се одричемо права на језик.
Европски лингвистички стандарди не признају могућност да два различита народа створе исти језик. Ова је ствар толико јасна да нам за њу и не треба наука, довољан је здрав разум. А нека браћа виде: или смо један народ, или они говоре туђим језиком. Ми, наравно, никога не можемо натерати да у својој држави језик којим говори зове како год хоће, али наши ставови по том питању морају бити јасни. Немачки језик је немачки и у Аустрији, енглески језик је енглески и у Аустралији и у Африци, па чак и моћне и често бахате САД имале су довољно пристојности да у то не дирају. Такође, Рашка никако не може бити Санџак, санџак је административна област у Отоманској империји. Ово није ситничавост, већ пример самопоштовања, као предуслова међусобног уважавања и поштовања.
Провиђење или прст судбине?! Док ово пишем, до мене стиже вест да је управо основано Удружење Срба исламске вероисповести. Циљ им је да окупе што више грађана Србије који се декларишу као Срби муслиманске вероисповести, као и ширење историјских чињеница о овој популацији. У програму је и сарадња са браћом Србима, ма које вероисповести били. Топло поздрављам повратак у братски загрљај. Сваку процену да је моја реакција исхитрена, одлучно одбијам. Много пута смо показали да немамо асимилаторског дара. Ова иницијатива је одлична, уз ограду да је тек почетак дугог пута изграђивања међусобних односа и враћања поверења.
Наши односи носе тежак терет заједничке прошлости. Много је братске крви проливено за туђ рачун. Раздвојени у неко друго, а ипак слично доба, носимо, и једни и други, на души тешке болове те дуге раздвојености. У драми Семјуела Бекета „Чекајући Годоа“ један јунак каже: „Отишао си!“, други одговара: „Пустио си ме да одем.“ Не поједностављујем и не аболирам. Мудрост овог дијалога тек је део наших међусобних односа. Али својих се грехова нећемо очистити оптужујући једни друге, и једни друге нагонећи на јавно покајање. Незрело је то и несврсисходно. Злочин можете починити у групи, али терет свога греха са њом не можете делити. Катарзу свак са собом и својом савешћу мора да проживи. И само пролазећи кроз ту капију можемо поћи на дуг пут. У помирење.
Прва два дела ове расправе заклапају једну тематску целину, којој ваља дати поенту. Столећима смо под притиском. Изложени пљачкама и разарању. Насилном и перфидном откидању делова нашег националног бића. Погромима. У последњем рату окупиран нам је део територије. Тај рат заправо није ни престајао, само је променио форму и од конвенционалног прерастао у специјални. На нашу несрећу већ неколико деценија имамо владаре недорасле времену. Инсталиран нам је систем који не штити наше националне интересе. Све ово донело је извесну клонулост.
Мој наум био је да летимичним пребирањем по нашој историји и културној баштини покренем на размишљање и, надам се, подигнем нашу самосвест. Зашто је то важно?
С обзиром на дугорочну германску политику „Drang nach Osten“ (продор на исток), ваљало је народу дуге и славне прошлости, који се испречио на истоку, фалсификовањем његове историје избрисати сећање и одузети самосвест. Тај процес започео је Берлинским конгресом 1878. године, али у мање организованој форми трајао је и пре тога. Многима није ишла у прилог наша историја. У сакаћењу нашег народа, духовном и физичком, осим германског, кроз историју узимали су учешћа и други народи. Зашто су германски народи то чинили тако истрајно, најупорније? Одговор можда треба тражити још од давних, античких времена када се германско царство у заглављима званичних докумената представљало као „Rex Germanorum populus Sclavorum“ (царство германско народ словенски!!!).
Сви заједно у једном су се преварили: ми своју самосвест, изгледа, преносимо архетипски.
*
Зашто не треба ћутати
(трећи део)
Поред свих недаћа које смо претурили преко главе, над нама се надвила још једна, притајена и подмукла. И највећа. Изложени смо монструозном социјалном инжењерингу. И други су народи, али ми смо затечени на коленима. Опустешене економије, разорене индустрије, уништеног аграра, осиромашеног грађанства… Рачунајући, ваљда, са нашом самосвешћу и непокорношћу, добро су нас припремили. У међувремену, инсталиран нам је политички систем у коме ће се једне те исте поданичке фигуре смењивати ротацијом. Изгласавају се све погубнији закони. Истина, срамна и црна, не износи се у јавност. Лаж је постала уобичајено средство. Ухваћени у лажи више и не демантују, нити се правдају. Медији су окупирани, на њима опстају само послушни медиокритети. Родољубе који са медија проговоре, склањају са јавне сцене.
Талас издаје запљуснуо је све наше институције. Ми, народ Србије, немамо се више на кога ослонити, осим на себе саме. Застрашени величином проблема, можемо да се одлучимо и на ћутање. И да будемо скувани као жаба.
Промишљен и одговоран човек не доноси пребрзо закључке ни о људима, ни о догађајима. Изнова и изнова промишља свој суд, излаже га сумњи, трага за додатним информацијама. Информација формира мишљење.
Хајде да још једном сви заједно промислимо. Поређаћу информације, не водећи сувише рачуна о приоритетима. Редни бројеви послужиће, углавном, прегледности ради. Размотримо, свако за себе, шта су наши владари чинили или нису, и шта су најавили да ће у будуће чинити. Да још једном проверимо, да не огрешимо душу, да ли наши владари раде против интереса народа и државе:
1) Наталитет. Национални приоритет. Наша демографска слика је поражавајућа. На ивици смо биолошког опстанка. Садашња Влада по овом питању није учинила ништа. Иначе, програм глобалистичке машинерије садржи и депопулацију људске врсте!!!
2) Заустављање исељавања наших грађана у иностранство. Приоритет. Резултат нула.
3) Запошљавање. Резултат занемарљив. Ствара се медијска помпа од 100 радних места док смо изгубили стотине хиљада. Пребогатим мултинационалним корпорацијама држава даје 7000 евра по радном месту, уместо да такву своту добију појединци за самозапошљавње. Приоритет – отварање малих породичних фирми, радњи и самозапошљавање у пољопривреди.
4) Сарадња са ММФ-ом, који другачије зову убица држава. Озбиљни економисти, светски и домаћи, тврде да је избацивање ММФ-а пут ка оздрављењу. Пред нама је више него очигледан пример Исланда.
5) Јачање војне моћи. Да ли је потребан коментар.
6) Споразум са НАТО-ом. Лаж, превара, издаја.
7) Пољопривреда. Ако је негде очигледан рад против интереса народа, онда је овде.
8) Просвета. Те лучоноше народа занемарене су и понижене. Већ потписани договори са министром се без пардона пренебрегавају. Наши уџбеници садрже афирмативне текстове о геј популацији и геј браковима, што није ништа друго до разарање традиционалних породичних вредности. Није у питању хомофобија, нити дискриминација – пропагирању таквих вредности једноставно није место у уџбеницима. А и сама геј популација и вредности које намеће инструмент су у рукама глобалистичке машинерије! Од идуће године, како чујем, деца ће из уџбеника учити и хрватску верзију Олује, како би стекла избалансиране ставове!!!
9) Здравство. Верујем да сви имамо искуства. Од корупције до пренатрпаних, непроветрених ходника и ужасних тоалета. На срећу има још лекара који нису заборавили на Хипократову заклетву. Да вас обрадујем – Влада је решила да окречи у здравству.
10) Породица. Темељно подривање породичних вредности. Задирање у породицу и њена унутрашња питања. Ово је такође у програму глобалистичке машинерије! Изгласавају се закони који имају привид бриге о деци, а суштински утерују несигурност и страх да би сваког часа неко могао да дође и да вам их одузме.
11) Присилна вакцинација. Није био довољан један закон о присилној вакцинацији, јер ваљда није довољно уплашио родитеље, те није дао ни финансијске резултате. Изгласан је нови, још репресивнији. Ако неко још увек не зна шта су вакцине: одличан извор прихода фармацеутских компанија и свих успутних посредника и пропагатора, али и средство за депопулацију људске врсте. У осамнаест западно-европских земаља вакцинација није обавезна. Изгледа да присила важи само за словенске земље. Овај закон је геноцид против сопственог народа. Родитеља деце тог узраста је мало. Они протестују, али треба им колико је год могуће помоћи.
12) Хемијски трагови. Запрашују нас као инсекте у сопственој држави. На милион пута постављена питања нико се од наших званичника не оглашава.
Претпостављам да је довољно. Ако смо способни да гледамо како нам присилно шприцају децу и унуке, како нам у школи дечаке уче да је педерастија нормална и здрава, а девојчице које још спавају са медом уче како се навлачи презерватив, нас газе, лажу, претварају у робље, довлаче приватну плаћеничку војску… Ако смо на све то способни да ћутимо и чекамо, онда заслужујемо и горе. И дочекаћемо.
Систем је тако огрезо, да је способан да изнедри само хуље. Личности које имају потенцијала, моралних, интелектуалних и других квалитета не можемо тражити на досадашњој политичкој сцени. Свој глас треба дати само људима неокаљаним, онима који последњих двадесетак година нису учествовали у политичком животу. Такви су сигурно ту међу нама, свако време има своје Обилиће. Треба их наћи. Како? Сигурно не седећи код својих кућа, ћутећи и чекајући.
*
Нисмо криви колико мислимо
(четврти део)
Суочавање са сопственом кривицом једини је могућ пут у здраву будућност. Али примање на плећа кривице које нема, сигуран је пут у болест.
Са свих страна оптуживани за великосрпство, за злочине и којих је било и којих није, сатанизовани, смањили смо се преко сваке мере. Поверовали смо и сами у ту пропаганду, и сада виримо из мишје рупе, безвољни. Тиме потврђујемо да специјални рат против нас добијају. Један од видова специјалног рата је и субверзивна пропаганда. Између осталог: уношење дезинформација које побуђују сумњу у сопствену вредност, разарање воље народа, напад на националне вредности непријатеља, стварање опозиционих странака (стварне или лажне опозиционе оријентације, према потреби), слабљење војне моћи противника… Препознајемо ли све ово? Предуслов да се одбранимо је да препознамо.
Једна од наших највећих кривица је наивност. Наивни смо били и ми и наша браћа којој је запело да имају своју државу, па сад имамо свако по једну малену, а и тако минијатурне оне нама суштински не припадају. Велико отрежњење се увелико дешава на свим странама. Да неко погрешно не схвати, не заговарам нову Југославију. Два пута смо се опекли и били искоришћени као прелазна фаза до стварања њихових држава. Ми смо своји на своме и не морамо да журимо. Време ће наметнути решења. Добре односе треба неговати, колико је у нашој моћи. Не нарушавајући своје интересе и достојанство. На мржњу не треба одговарати. Није се лако мирити са тим да су у организованом злочину крвнички убили 800.000 наших људи (број признат од међународних институција) и да су само у последњем рату 300.000 протерали, и да нас још мрзе. То је синдром конвертита. Ми не смемо да мрзимо, мржња мрачи ум, трује душу, замагљује видике.
Непорецива је истина да ми нисмо желели велику Србију. У априлу 1915. године нуђен нам је на потпис „Лондонски уговор“, по коме би у састав Србије ушли цела Босна и Херцеговина, јужна Далмација, Славонија, Срем, Бачка и северна Албанија. У то време већ су постојали договори о стварању државе јужних Словена. Своју браћу нисмо хтели да оставимо на цедилу. Па и деведесетих година прошлог века наш циљ није била велика Србија. Желели смо само да сачувамо своју највећу заблуду, Југославију. Ту смо земљу два пута својом крвљу стварали (само у темеље Краљевине СХС положено је милион двеста педесет хиљада српских жртава) и најприродније је било да је чувамо. У њој смо два пута својој браћи пружали уточиште, које су они схватали као привремено, како видимо. А могли смо и другачије. Да их раскомадамо са Мађарима, Аустријанцима, Италијанима, што би ови једва дочекали. Велик смо улог у ту државу положили и наш однос према њој одраз је тога улога. Уосталом, коме се у свету замера чување сопствене државе, осим Србима.
Међутим, Југославију је било немогуће сачувати, сувише је било крупних чинилаца који су у њеном распаду видели своје интересе, и никога ко би нама помогао да је сачувамо. Разбијање СФРЈ је договорено још 1977. године у Минхену. Бесмислено је оптуживати себе за нешто што није само од нас зависило и што није било могуће спречити.
*
Нисмо криви колико мислимо
(пети део)
Ратови се одувек воде пљачке ради, ако и постоје неки други разлози, геостратешки и слични. Прилика за пљачку се не пропушта.
Из држава са простора некадашње СФРЈ само у Аустрији je завршило 150 милијарди евра. Замислите каква је то инјекција за малену економију каква је aустријска. А замислите колико се тек нашег новца слило у касе других значајнијих фактора који су учествовали у демонтирању Југославије. И онда неко иде около и проглашава aустријску економију узором од кога треба да учимо, ми српски лењивци, који нећемо да радимо. Немачка је, такође, наш узор од кога треба да учимо! Протестантски народи, узор! Претварај Србе у протестанте!!!
Истина је да Немачка дугује 10 000 милијарди евра (тешко је нуле исписати, прегледније је овако). Француска, Шпанија, Португал, Италија и остали две, три, четири, осам хиљада милијарди евра, како ко. Британија исто неку невероватну своту.
И то су нама економије за углед и у то друштво хрлимо! Да не заборавим САД које дугују (спремите се!) 400.000 милијарди евра. У таквој САД 1% популације, она „елита“ на врху, држи у свом поседу 90% националног богатсва. Реч је о тешко оболелом, дубоко подељеном друштву. Стопа криминала је у сталном порасту. Затвори су препуњени. Сами полицајци признају да више немају моћи да контролишу криминал на улицама и да у будућим немирима, који су неминовни, неће моћи да стану у заштиту становништва. Број бескућника из године у годину расте. Итд. итд. Показатеља расула има колико хоћете. Говорим ово без и најмање насладе, једино желим да илуструјем каквом испирању мозга смо изложени.
„Кипарске паре“ су пронађене. Тачно се зна која је банка у питању и колика средства: српског новца 55 милијарди евра, словеначког 50, хрватског 47 и осталих република мање. Независни истраживачи из држава са подручја бивше СФРЈ све разоткрили. Сведочили пред Европском комисијом, и ништа. Банка преко ноћи ликвидирана.
СФРЈ је пре распада дуговала око 24 милијарде евра, мислим да толико отприлике сада дугује Србија. За економију ондашње СФРЈ то није била нека свота. Ми нисмо упропастили ту земљу задуживањем!) За Србију је та цифра мало озбиљнија, али погледајте друге, и из нашег окружења. Уосталом, не дају вам да не будете дужни. Постављају марионетске режиме и задужују. Сви смо ми изложени западној, лихварској цивилизацији. „Револуција“ у Румунији организована је, између осталог, и зато што је Чаушеску вратио све дугове и више није хтео да се задужује.
А ми по себи: Криви смо, земљу проћердали, све спискали!
*
Последњи је час
(шести, последњи део)
Кад нам неко каже: „Морате више радити, не радите довољно, радите па ћете имати“, морамо знати да је преварант који живи на нашој грбачи. Човек није теглећа марва, нити машина. Поред рада којим обезбеђује егзистенцију себи и својој породици, има и друге потребе. Осам сати рада, осам сати одмора, осам сати културног уздизања, овај једном остварен захтев је заборављен, људско друштво враћено је 150 година уназад. Ако за осам сати рада за нас не остаје лепа плата, значи да нас неко дебело поткрада – послодавац, држава или они лихвари из сенке. Најчешће сви заједно.
Ми нисмо у немаштини зато што смо нерадници. Подивљали капитализам претворио нас је у робље. Наша држава је још и опљачкана. Али ово о чему говорим није само наш проблем. Запослени западне Европе то исто осећају, а посебно они из САД-а, иако су из наше перспективе они у благостању. Уистину, сви су на две плате од банкрота, а раде ропски. То је један од начина да маса затупави, не остаје јој снаге ни за шта осим за испразну, лаку забаву. И онда с њима радите шта хоћете и обликујете их како хоћете. Упрегнете их и од њих направите дебилизоване потрошаче – идеалне грађане Новог светског поретка.
Устројство света са таквим називом увелико сами прокламују. Нема ту никакве теорије завере. Шездесет људи поседује 50% богатства читаве планете. То није само поседовање богатства, него и моћи. Можете ли да замислите колика је то и како неспутана моћ. Моћ каквој човек није дорастао, каква припада боговима, а не људима. А они већ генерацијама толиком моћи и толиким богатством располажу. Живот у изобиљу, без правих животних изазова, дегенерише. Са друге стране, свакодневна борба за егзистенцију изоштрава животне инстикте, опомиње, одржава нас здравим.
Можете ли да замислите како су удаљени од човека ти „људи“. Тешко да за њих представљамо ишта више од бедног инсекта. Такви разбијају државе и поигравају се нашим животима, мешетаре, изазивају светске економске кризе, ратове… То су творци корпоративног система који свима нама управља док се ми сатиремо у раду, у међунационалним трвењима, у ратовима, у самокритици, у самооптуживањима, не увиђајући суштину и праве узроке наше несреће и немаштине. То је систем који нас отуђује од наших породица, наше деце, наших вредности, нације, људскости… Поставља Мамона, бога новца као врховно божанство коме сви треба да се клањамо.
Још црњу будућност коју нам спремају, већ јавно представљају, више се и не труде да сакрију. Један, обраћајући се новинарима изјављује: „Све институције потребне за успостављање Новог светског поретка су већ ту, чуди ме да ви то не видите.“ Овако невероватна дрскост и цинизам могући су зато што ми то допуштамо. Врх те пирамиде моћи нама није на дохват, али њени пипци и до нас допиру и обухватају читаво друштво.
Овако гломазно и организовано устројство код многих изазива страх, толики да себи не желе да признају постојање тако нечега. Лакше им је да то именују теоријом завере. Ова линија мањег отпора је положај овце у тору на дан клања. Свака мисли: неће мене. А хоће, постигнута је добра цена и све овце иду под нож.
Треба знати да у овоме нисмо сами, све више људи, и других народа, свесно је опасности и разобличава ову пошаст. Буђење деснице у Европи није ништа друго до одговор на овај огроман проблем који се на читав људски род навалио. У неким европским државама већ успевају да уђу у парламент. Десница данас штити традиционалне вредности, националне вредности и особености, противи се бесмисленом и агресивном глобалистичком претапању свих народа у безобличну масу погодну за даљу обраду. Десницу данас не треба поистовећивати са оном некадашњом, прокаженом. Све се претумбало, ништа више није онако како изгледа. Зато морамо добро да посматрамо. Да ли вам демократија још увек представља оно што тај израз у основи значи?
Погледајте Европску унију. Кажу да у њој влада демократија. Уствари, то је фашистичка творевина. Пре но што негодујете, отворите речнике, подсетите се како одредницу фашизам дефинишу, и сами упоредите. Зар ЕУ није наднационална творевина која остварује супремацију над националним државама у њеном саставу? Зар њом не управља узак круг људи који представља руководство. Да ли је тачно да они нису мандате добили на демократским изборима, него су постављени из незнано ког центра моћи? Зар ЕУ не укида демократију, грађанска, политичка и национална права, слободе појединаца и појединих народа. Зар ЕУ свим својим народима не укида могућност самосталног опстанка (некима више!), уплићући се у националне економије и одређујући чиме ће се која бавити, како би трајно биле осакаћене и доведене у положај вечите међузависности? Ово је фашизам, господо. А будућност коју је Орвел предвидео, ми живимо!
И није само ЕУ – у свету настају или се планирају и друге сличне наднационалне државе. Међутим, истовремено расте један снажан свепланетарни покрет освешћених. Ми нисмо сами.
Како да се боримо? Ако смо спремни да потрошимо нешто слободног времена и енергије (а друго нам и не преостаје, јер биће прекасно), врло једноставно. Тако што ћемо, стално будни, своје владаре држати на оку и ако опазимо да не штите интересе нашег народа и државе други им мандат нећемо поверити. Ако су интереси озбиљно нарушени, љуљаћемо их још за првог и натерати да падну. Невероватно је са каквом лакоћом допуштамо друге мандате људима који их не заслужују, а неретко пристајемо и на узурпацију трећег и четвртог. Иако ово на нашем политичком врху није чест случај, у разним организацијама, удружењима, савезима, ова појава није ретка. А и у њих су инсталирани елитисти инструирани на којекаквим течајевима у земљи и ван ње. Захваћено је читаво наше друштво, све наше институције.
Заправо, елитизам је наша највећа бољка. То је приметио још, овде често помињани, Арчибалд Рајс. Пред други светски рат читава наша „елита“ била је у елитистичким тајним друштвима, тобоже филантропске оријентације. Сви ти филантропи су на време, још пре но што је запуцало, одлетели у Лондон. Ни један није остао да брани свој народ и државу, на било којој страни. Слично је и данас. Тајна друштва највећу експанзију доживљавају управо у Србији. Сви би хтели у елиту, каквим год пречицама, па макар за то морали да продају интерес сопственог народа. Премрежено је читаво наше друштво. Захваљујући томе остварују различите привилегије, имају проходност по друштвеној вертикали, остварују и различите друге интересе. Посматрајте пажљиво и видећете како они једни другима додељују значајне награде, признања, одличја. Кад у томе бивају разоткривени, своје критичаре називају обичним загађивачима. То је један од израза који користе за оних „прекобројних“ шест милијарди: загађивачи, изелице, бескорисне изелице.
Све ово од нашег друштва ствара баруштину, на чијој се површини нахватала одвратна смрдљива зелена скрама од које не можемо да продишемо. И ово је опасније од саме неспособности наших владара који, ако и сами бар формално не припадају овој елитистичкој дружини, сигурно је да су окружени, трпе утицаје или су изложени притисцима.
Кад процењујемо рад наших владара и имамо дилему, треба само једну ствар посматрати: да ли наши владари изграђују праведно друштво? Одговор на ово питање отвориће нам и друге увиде. А између не треба губити време, него успут чистити сав тај безобзирни накот који нам се на грбачу навалио. Хоћемо да почистимо своје двориште, ако сам добро схватио.
И да завршим:
„Разумете ли ме? Где нам је жеђ за слободом, где су бесни инстикти за животом, где је океан крваве јарости и жучи, где је разјапљена чељуст осветника, и труба и барјак јунака…“ (Исидора Секулић)
__________
Драган Тодоровић
март 2016.
 |
Драган Тодоровић: Подигнимо главу горе Ми нисмо тиква без корена. Тај аутошовинизам који примећујем је синдром. Синдром којим признајемо да су постигли циљ. Да се санкцијама, уценама, бомбардовањима, кривотворењем догађаја и историје мо… |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар