петак, 16. март 2018.

Живадин Јовановић: чини се да ,,Мичелов пакет“ много тежи и ,,богатији“ од најављеног

Живадин Јовановић: чини се да ,,Мичелов пакет“ много тежи и ,,богатији“ од најављеног
,,Председник Александар Вучић је поступио добро када се на конференцији за штампу са високим америчким дипломатским представником Весом Мичелом позвао на Кумановски споразум као доказ да Приштина нема право да формира своју војску јер на Косову може бити присутан само КФОР. Било би јако добро да се сви наши званичници и дипломате позивају на Резолуцију СБ УН 1244, Повељу УН и друге принципе међународних односа, на којима почива цела архитектура међународних односа у свету“. Ово је, поред осталог, рекао Живадин Јовановић, учествујући данас у ,,Јутарњем програму“ телевизије ,,Хепи“.

Јовановић сматра да није сасвим јасно какав је ,,пакет“ Србији донео помоћник америчког ДС Вес Мичел. То једино зна Председник Вучић. Уочи Мичелове посете Београду, ,,Вечерње новости“ су најавиле ,,Весов пакет“ од 4 тачке: Прво, да Заједница српских општина (ЗСО) добије ,,унапређена“ овлашћена и појачане надлежности у здравству, просвети и култури; друго, да ће спровођење надлежности ЗСО надгледати потпредседник приштинске Владе из редова Срба; треће, да Београд треба да омогући улазак Приштине у међународне организације, а пре свега у ОУН; и четврто, да се Србији гарантује пријем у ЕУ, подршка САД на међународном плану и у економском развоју. Све ово су познате старе ,,понуде“, са доста „појачивача укуса“ и ,,конструктивних празнина“ – сматра Јовановић. Вес Мичел је демантовао најављени ,,пакет“ као шпекулацију. То, сматра Јовановић, не значи да неког ,,пакета“, уопште није било.

Имајући у виду шта је речено на конференцији за штампу председника Вучића и помоћника ДС Веса Мичела, као и све што је јуче и данас ,,процурило“ у медијима, Јовановић је рекао да му се чини да је ,,Мичелов пакет“ много тежи и ,,богатији“ од најављеног. По Јовановићу, ,,Мичелов пакет“ садржи:

Прво, тражење сагласности Србије за чланство Приштине у УН јер је то услов међународног субјективитета и признање нове државе;

Друго, формирање војске Приштине против чега нико нема права вета;

Треће, САД види Србију унутар ЕУ, али и у ,,Евроатлантским интергацијама“, што у преводу значи – чланство Србије у НАТО.

Четврто, од Србије се очекује напуштање политике војне неутралности;

Пето, удаљавање Србије од Русије, а то предпоставља низ конкретних потеза;

Шесто, ,,унапређене надлежности“ ЗСО, што је рециклирана стара ,,понуда“, коју је Србија скупо ,,платила“ пре пет година када је тзв. Бриселским споразумом прихватила повлачење својих државних институција са Севера Покрајине. ЗСО, коликогод представљала потенцијални добитак за Сребе у Покрајини, не сме да буде прихваћена као замена за статус Косова и Метохије какав је утврђен Резолуцијом Савета безбедности 1244;

Седмо, директно укључивања САД у преговарачки процес у Бриселу, као израз незадовољства досадашњим током процеса, па и улоге ЕУ;

Осмо, САД очекују да Србија утиче на Републику Српску, како би одустала од противљења ,,Мапи пута“ за чланство БиХ у НАТО-у;

Девето, ,,шири договор“ о свему покренутом постићи до краја 2018, а не до краја 2019, како су бар до сада наговештавали високи представници ЕУ;

Десето, за сарадњу и испоруке Србије по свим наведеним захтевима, САД обећавају своју и међународну подршку на европском путу, наравно, уз испуњавање реформи, подршку економском развоју, охрабривање америчких и других инвестиција, веће запошљавање, плате и читаву листу свега лепог што се колоквијално зове – бољи живот.

Јовановић сматра да амерички захтеви и акције на Балкану и према Србији не могу да се разумеју другачије него као део геополитичке експанзије на Исток и директне конфронтације са Русијом. Та конфронтација се појачава, она објашњава и порекло растућих америчких притисака на Србију.

Део америчке стратегије, која је обелодањена на самиту НАТО априла 1999. године у Вашингтону, јесте – мања Србија и слабљење српског народа као политичког фактора на Балкану. Зато, није случајно што са турнејом Веса Мичела на Балкану, коинцидира изјава команданта НАТО за Европу, генерала Кертиса Скапаротија у Америчком Конгресу – да су Србија и српски народ највећи проблем на Балкану.

На упадицу водитеља да је Запад увек подржавао српске противнике, а да се не сећа подршке Србији, Јовановић је рекао да би за Србију била огромна позитивна промена када би Запад, како се то каже, био бар «статусно неутралан». Поменуо је подршку Кине која маја 1992. године није гласала за санкције против ондашње Југославије. Он је мишљења да се политика САД не мења са променама администрација зато што су они који, заиста, одлучују углавном увек исти, а то су – војно-индустријски комплекс, Волстрит, безбедносне структуре и разни вашингтонски лобији. Становници Беле куће балансирају као на жици настојећи да нађу и заступају резултанту интереса тих моћних лобија. Главни утицај на политику САД већ дуже времена врши војно-индустријски комплекс који оцењује да му је у интересу глобално заоштравање.

Подсећајући на антологијско питање славног српског историчара, академика Чедомира Попова приликом сведочења у поступку против покојног Слободана Милошевића у Хашком трибуналу: Господо, реците колико Србија треба да буде мала да не би била велика, Јовановић је, рекао да би, имајући у виду шта се све од Србије данас захтева, а шта јој се обећава за пристастанак на отимање Косова и Метохије, то питање преформулисао тако да гласи: Господо, реците колико Србија треба да буде мала да би се у њој живело боље?

Он је подсетио на америчку оцену да се Србија налази на линији ватре и нагласио да је то такође одраз растуће конфронтације САД према Русији. Што се Србије тиче, она је увек била против пожара и махања ватром, залагала се и наставља да се бори за мир како на Балкану тако и у Европи и свету. Мир и развој а не ватре су трајно опредељење и интерес Србије. За такву политику, рекао је Јовановић, Србија треба да се бори на ширем европском и светском плану, да тражи подршку од земаља као што су Русија, Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка да не одустаје од неутралности.Таква политика је српска традиција и српско опредељење данас. Он је подсетио да су преговори за окончање агресије НАТО, тог првог рата у Европи после Другог светског рата, вођени под бомбама и ракетама, били тешки али свеобухватни и по садржају и по учесницима. И поред свих неопростивих грешака бившег руског председника Јељцина, Русија је у тим преговорима имала незаменљиву улогу. Коначно, оружана агресија је заустављена. Тадашњи пакет о миру, у чијем дефинисању су учествовале највеће силе тога доба, чланице Контакт групе, члчанице Г-8, лидери САД, Русије, Немачке, Велике Британије, Француске, Италије и други, све сталне чланице СБ УН, ЕУ и други, обухвата:

Прво, Споразум Милошевић-Ахтисари-Черномирдин од 3. јуна 1999. године, који је прихватила Народна скупштина Србије;

Друго, Војно-технички споразум, познат као Кумановски споразум, закључен 9. јуна 1999. године, у Куманову;

Треће, Резолуцију Савета безбедности 1244 од 10. јуна 1999. године.

На тај начин, тадашњој српској и југословенској Влади гарантован је суверенитет и територијални интегритет земље, а статус широке аутономије за Косово и Метохију у оквиру Србије (СРЈ). Ако је у условима пирамидално уређеног униполарног светског поретка, у коме су САД биле беспоговорни заповедник, наше тадашње државно руководство добило гаранције најдоговорнијег органа за мир и безбедност на планети – СБ УН, како онда објаснити очекивање САД да би неко данас, у условима мултиполарног светског поретка и демократских тенденција у глобалним односима, могао ићи испод тих гаранција?

Јовановић је изразио уверење да се једино у истом формату у коме је постигнут мир после агресије НАТО 1999., може доћи до уравнотеженог компромисног и одрживог решења за питање статуса Косова и Метохије. То практично значи, да у процес решавања треба да се укључи Савет безбедности, укључујући Русију и Кину. Све друге одлуке, осим одлука СБ УН, су необавезног, саветодавног карактера. Без таквог принципијелног и правно заснованог става, нагласио је, тешко је очекивати стабилност и мир, олакшавање положаја будућих генерација, а далеко је извесније гомилања конфликтног потенцијала, тензија и сукоба.

Оно чему теже САД и западни центри моћи то је да Србија данас – упркос свим жртвама и разарањима којима је била изложена кршењем елементарних норми међународних односа, насупрот споразумима и одлукама најодговорнијих међународних органа – добровољно прихвати капитулацију и отимање дела неотуђиве државне територије. Запад је свестан да без Србије не може исцртати нове међународне границе, нити створити нову државу на њеној сувереној територији, без њеног изричитог пристанка. Тек тај пристанак Србије ослобађа Запад било какве одговорности, ослобађа Европску унију великог бремена унутрашњег нејединства и олакшава војну експанзију НАТО на Исток. Отуда сви притисце, претње и уцене.

Одговарајући на питање водитеља Миломира Марића о тактици наступања Запада, Јовановић је рекао да Запад не мења своју стратегију према Балкану и Србији, да се чува директних и грубих захтева. Кадгод нешто траже, радије ће рећи да они „охрабрују Србију“ да учини то и то и онда наређају шта траже. Подсећа на недавну изјаву немачке канцеларке Ангеле Меркел у Берлину топком посете председника Александра Вучића, када је новинарима одговорила да Србија и Председник Вучић знају шта треба да ураде и да она нема намеру да им саветује, поготову, не јавно. То је пуна истина, истиче Јовановић – јер све што Немачка, сагласно својим геополитичким итересима, има да каже већ су пре ње, прецизно и јавно рекли, садашњи немачки амбасадор у Београду Дитман, да Немачка очекује пристанак Србије за чланство Приштине у ОУН, министар Дитман, да Косово никада више неће бити део Србије, немачки парламентарци са познатом листом својих, готово ултимативних захтева, као и претходни немачки амбасадори Хассел и Цобел, да је боље да се Србија одрекне Косова јер ће без тога бити суочена са захтевима за отцепљење Војводине, Санџака. Итд. Заиста, шта је после свега тога остало нејасно Србији и њеном председнику Вучићу да би Меркелова требало тражи или објашњава!?

Зна се да Запад до сада није испунио никаква обећања или правне обавезе према Србији, ни из резолуције СБ Ун 1244, ни из тзв. Бриселског споразума – подсећа Јовановић и пита: На основу чега Србија данас треба да поверује у нова обећања, у нове правне обавезе других страна, коликогод их било?

На крају, Јовановић је приметио да је Вес Мичел кренуо на турнеју по Балкану по овлашћењу и инструкцијама једног шефа – Рекса Тилерсона, али већ првог дана посете Београду у Вашингтопну је добио новог шефа – Мајка Помпеја, коме ће поднети извештај о резултатима турнеје и своје препоруке. Да му неће бити сасвим једноставно, можда показује и детаљ да је на конференцији за штампу прочитао унапред припремљену и вероватно унапред усаглашену изјаву, што је легитимно, али и детаљ који се ретко уочава када је реч о обраћањима америчких представника медијима.

Ако је тачно, како је и сам Мичел изјавио у Београду, да се америчка политика према Балкану и Србији неће мењати, може се претпоставити да ће се нови шеф Стејт департмента, бар у стилу, ако не у садржини, разликовати од свог претходника. На боље или на лошије, остаје да се види. (ТВ Хепи, 15. март 2018., Јутарњи програм, водитељ Миломир Марић).

Живадин Јовановић: чини се да ,,Мичелов пакет“ много тежи и ,,богатији“ од најављеног – Аналитички форум
Председник Александар Вучић је поступио добро када се на конференцији за штампу са високим америчким дипломатским представником Весом Мичелом позвао на Кумановски споразум као доказ да Приштина нема право да формира своју војску јер на Косову може бити присутан ...


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар