среда, 07. март 2018.

Западњак и идолослужитељ или Раскринкани Шешељ

Западњак и идолослужитељ или Раскринкани Шешељ
у Мишљења 7. марта 2018. 1 Коментар

Медијска (магијска) Србија у којој живимо почива на свудаприсутном богобораштву, разврату, самовољи, идолопоклонству и велеиздајничком одрицању од Светосавског и Косовског завета. То је посткосовска грађанистичка Србија европских вредности: Србија без државности и српског народа, без Косова и Метохије, Србија без Тројичног Бога.

Један од секуларних кумова христогонитељне Србије могао би бити и Војислав Шешељ.

Војислав Шешељ је према очевом презимену и телесном пореклу Латин (колико нам је познато на српској земљи не постоји православно српско презиме Шешељ), који ће касније бити крштен у православном манастиру Завала, епархије Захумско-херцеговачке. Ипак, обема овим чињеницама Шешељ није дозволио да му одреде национални идентитет.

У духу миленијумске произвођачке идентитетске политике западног света, Шешељ се изјашњава као херцеговачки Србин, не због Свете тајне крштења и свете тајне миропомазања у Светосавској Цркви Христовој којом га је Господ удостојио, већ због имагинарног родослова! За овај свој опсенарски наратив Шешељ добија писано и запечаћено уверење САНУ: да је Србин за стално.

Шешељ је Рођен у Сарајеву (1954). Тамо усваја дијалекатске говорне праксе у којима се слова ч и ћ, односно слова џ и ђ, не разликују. Овако дубока језичка неправилност није својствена православним Србима, поготово не онима из Источне Херцеговине. Шешељ у строгом смислу, ни дан данас не говори стандардним српским језиком, већ чаршијским дијалектом са великом акценатским потешкоћама и прескромним речничким фондом, јер је више књига написао, него што је прочитао.

Широки сарајевски монетарни менталитет, западњачки идолослужитељни култ воље за моћ и богозаборавног сујетног знања, чине свецелу садржину Шешељевог националног и верског идентитета.

Као син жељезничара, преамбициозни члан КПЈ, млади Шешељ се саморазара маштајући о титулама и каријерама, без здравих радних навика, образујући се без Божјег образа класицима марксистичко-лењинистичке непобожне литературе. Такав Шешељ паралисан гомилом световног знања и информација, опијен сопственом радозналом памећу, са меморијском вољом Стендаловог Жилијена Сорела, са образом Гогољевог Павла Ивановича Чичикова и апсурдном теологијом Достојевсковог Кирилова, прерано и пребрзо стиче титулу магистра (из области тзв. опште-народне одбране) потом и доктора наука [из правних наука]. На Сарајевском Универзитету Шешељ је пре свега научио да говори и да пише о нечитаном.

Не кусајући ништа од Цркве, не примајући ништа од благодатног квасца Светих Јеванђеља, Светих Отаца и Светих тајни, неоцрковљени Војислав Шешељ нечистог живљења остаје по унутарњем хабитусу типичан западни интелектуалац протестантског духовног настројења: посветовњачени сујетник жедан фаустовског идеолошког такмичења и воље за моћ. Тако млади Шешељ под шифром „Магистар” постаје сарадник Југословенске службе, јер му ништа туђе није страно.

Београдска академска и научноистраживачка средина никад није прихватила искомплексираног и умишљеног лаика са докторатом, компетентног за познање свих друштвено-хуманистичких и свих природних наука на евросекуларним основама.

Самоуки геније Шешељ остаје омиљени интелектуалац неакадемских људи средње стручне спреме са неповезаним радним стажом, и повлашћени телесни мислилац свих самоуких. Шешељ је доктор туђих, некрштених наука, и професор без континуитета универзитетске каријере.

Шешељ изопачено зазире од политичке и духовне конкуренције. И као самољубиви интелектуалац не трпи постојање Тројичног Бога, плашећи се чињенице да такав Бог уопште постоји!

Корен свих Шешељевих промашаја, самообмана, злоупотреба или манипулација, јесте његово идолопоклоничко српство постављено изнад Свете Литурије и Српске Православне Цркве. То је трбухозборно српство крсних слава и кумова, рођендана и положајника, некрштених народних обичаја и печењара. Шешељ је, истина, носилац ордена СПЦ, ордена који су добили и колеге из земаљске Србије Ивица Дачић, Александар Вулин, Велимир Илић; трилатерална менаџерка страних интереса у Србији, Зорана Михајловић; спортиста Новак Ђоковић…

Као извањац, цео свој, стихијама света уморни и натоварени живот, Шешељ са сарајевским инстиктом западног Херцеговца ревностно презире Жичку, Светосавску Србију Праве Вере, а протестантски педантно игнорише или негира Светитеље и Свето Предање Цркве од Истока. Шешељ је својевремено позивао Српску православну Цркву да се политички огласи, тек када се региструје као политичка странка.

За Шешеља је Србија, оно што је Србија била за Зорана Ђинђића и што је још увек за Александра Вучића: правно лице и добит; туђина која омугућава прескакање степеница и страначке аквизицијске комбинације; медијско опсенарство; буџетски статус; властохлепље; престонички сајам књига…

Осим у Хагу у којем се саможртвено држао херојски, Шешељ „на слободи” никад, и ни у чему научном није био ни први, ни најбољи. А толико је желео. Тако, рецимо, Јован И. Деретић, премда родословни херцеговачки Србин, мотивисан америчким синекурама и сопственим самообманама, конзистентније сведочи реалност српског научног идолопоклонства и верског паганизма и од самог Војислава Шешеља.

Из презира према Светитељима који му као непокајаном човеку нису ни доступни, нити разумљиви, поникла је његова ничеовска потчињеност демону противречја. Шешељ је аутор многобројних духовно болесних медијских и идеолошких патената својствених западњачкој концепцији српства: инсталирао је међу Србе култ медијског простачког свезнања, отац је патриотизма без богољубља и човекољубља, родоначелник је марксистичко-републиканског четништва, један је од покретача русофилије без Богочовека, Пресвете Богородице и Светог Георгија, преузима предузеће чији је оснивач Радмило Богдановић, које се бави политичким услугама, прометом и пропагандом за потребе сваке власти, за ефективу.

Најзападнији Шешељев идеолошки производ не представљају ни његове богозаборавне књиге, ни његова странка, већ идолопоклонички кадрови. У време ово, Шешељ је један од успешнијих манипулатора и произвођача обезбоженог среброљубивог полусвета без праве вере и без професије.

После финансијско-безбедносне западне подршке, настала је хипнотизерска странка финансијских Срба, коју је почетним политичким медиокритетима опремио управо Војислав Шешељ. Јавно-комунално запослени обезбожени радикал у сусрету са новцем, постаје још безбожнији национални европејац (напредњак). А напредњаку је све дозвољено: да шизоидно расцепљен седи на две западне столице пишући истовремено ћирилицом и латиницом; да зарад стабилности западног Балкана страначки ради на потпуној десуверенизацији окупиране државе Србије; да пропагира здравље деце живом затрованим вакцинама; да сведочи породични дух сатанске параде содомита; да афирмише демонску просвету и одузимање деце од родитеља; да указује на хомосексуално правоверје Ане Брнабић, да подржава свесрпску народну душу новосадског exit-a и ђавопоклону промену Богом одређеног људског пола …

Свим плодовима Шешељевих идолопоклонстава и манипулација највише се духовно затровао сам Шешељ.

Његов политички син на власти у Србији главни је западни менаџер дефинитивног раскосовљавања петооктобарске Србије, који се унутар медија лавовски, јеленски и зајечарски бори за интересе грађана.

И док председник Србије прелашћено верује да Александар Вучић одолева свим западним притисцима потписивањем противуставних Бриселских и НАТО споразума и склапањем коалиција са арбанашким ратним злочинцима, хонорарни сарадник Шешељ себе убеђује да је могуће истовремено служити блеризованом, клинтонизованом, меркелизованом и монтенегризованом господар Вучићу и српској држави! Осим новца, као да се назире и дубља душевно-емотивна повезаност две радикално патолошке природе. У ширем смислу, Вучић је поновљени Шешељ, јер је шешељевски настрано преиспуњен осећањем искључивости, супарништва, зависти и сујете! И шешељевски болесно не трпи политичку конкуренцију, за коју би волео да ни физички, ни формално-правно не постоји! Вучић се шешељевски самоуништава противречним маштањем да је и изван медија могуће истовремено бити вечно мртви издајник и вечно живи заточеник Косовског завета. Шешељ га у томе разуме, јер је и он фаустовски мењао Српски завет са Богом Цркве, за мамонизам монетарног завета са Велијаром и Вучићем, уверавајући себе да је интелектуално, научно или идеолошки остао веран српском народу!

Али, нема Заветног Српства без Христа и Цркве Његове.

Све што су богоусиновљени Свети Срби вековима жртвовањем градили и стварали, то ововремени обезбожени Срби раскивају, разграђују и раздају, не признајући себи да је бити власт у Србији као пријатељ или као човек Запада, болест са високим степеном смртног исхода.

Евроатланска христоборачка Србија, плод је освете несветих над Светима.

Без обзира шта океан таме и несмирења у телу Војислава Шешеља буде сам о себи изговарао или мислио, у богочовечанској светлости Српскога завета са Оваплоћеним и Васкрслим Богочовеком, Шешељ се показује као историјски западњак и идолослужитељни житејски среброљубац без страха Божијег, увек на услузи властохлепној слави људској.

Стомакоугађање, медијска магија, скрибоманија или идеологија национализма српских новчаница не могу превазићи онтолошки ужас Шешељеве естрадне егзистенције без Бога.

Јер, само је Цар Небески, Дух Свети Утешитељ.

Павле Ботић- Редакција/Српски културни клуб

Западњак и идолослужитељ или Раскринкани Шешељ
Медијска (магијска) Србија у којој живимо почива на свудаприсутном богобораштву, разврату, самовољи, идолопоклонству и велеиздајничком одрицању од Светосавског и Косовског завета. То је посткосовска грађанистичка Србија европских вредности: Србија без државности и српског народа, без Косова и Метохије, Србија без


from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости

Нема коментара:

Постави коментар