Павић: Да ли су Србија и Српска руски савезници? Пре јесу него нису, али је неизвесно таман како и колико...

четвртак, 8. март 2018.

Павић: Да ли су Србија и Српска руски савезници? Пре јесу него нису, али је неизвесно таман како и колико...

Павић: Да ли су Србија и Српска руски савезници? Пре јесу него нису, али је неизвесно таман како и колико треба
ПИТАЊЕ НИЈЕ РЕТОРИЧКО – ПУТИН ОБЈАВИО ДА СУ СВИ САВЕЗНИЦИ РФ ПОД ЊЕНИМ НУКЛЕАРНИМ КИШОБРАНОМ

Руски лидер 1. марта у посланици Федералној скупштини објавио: „Било која употреба нуклеарног оружја против Русије или њених савезника, оружја кратког, средњег или било ког домета, биће сматрана нуклеарним нападом на ову земљу. Одмазда ће бити моментална, са свим пратећим последицама“
Путин није прецизирао јесте – које то земље спадају у руске „савезнике“ због којих би Русија била спремна да користи нуклеарно оружје, односно које то земље сада стоје под руским „нуклеарним кишобраном“. Наравно, таква „непрецизност“ је све само не случајна. Један од очигледних разлога је да се потенцијални агресори држе у неизвесности у вези тога које све то земље (не) могу некажњено да се нападају или да им се прети уништењем
Председник РФ више пута до сада се састао са председником Републике Српске Милорадом Додиком– иако по рангу није обавезан
Одупирање Србије и Републике Српске учлањењу у НАТО има непобитна вредност за Русију. Да није Србије и Републике Српске, цео простор бивше СФРЈ би већ био у НАТО или на ивици тога да буде увучен у НАТО, што би знатно олакшало посао овом опасном реликту Хладног рата да загосподари целим европским простором, до граница саме Русије
Пише: Александар ПАВИЋ

МОГЛО би се рећи да је одговор на наизглед реторичко питање – да ли су Србија и Српска руски савезници – после историјског говора који је председник Русије Владимир Путин одржао пред Федералном скупштином Руске Федерације 1. марта 2018. постало ствар од националног и стратешког значаја.

Прецизно, руски председник је изјавио да „Русија задржава право употребе нуклеарног оружја искључиво као одговор на нуклеарни напад, или напад другим врстама оружја за масовно уништење против наше земље или њених савезника“, као и да ће „било која употреба нуклеарног оружја против Русије или њених савезника, оружја кратког, средњег или било ког домета, бити сматрана нуклеарним нападом на ову земљу. Одмазда ће бити моментална, са свим пратећим последицама“.

Оно што руски председник није прецизирао јесте – које то земље спадају у руске „савезнике“ због којих би Русија била спремна да користи нуклеарно оружје, односно које то земље сада стоје под руским „нуклеарним кишобраном“.

Наравно, таква „непрецизност“ је све само не случајна.

Постоје два очигледна разлога за то: 1. да се потенцијални агресори држе у неизвесности у вези тога које све то земље (не) могу некажњено да се нападају или да им се прети уништењем, 2. да Русија може да задржи слободу процене и одлучивања кога, кад и где бранити а да своје планове или намере до краја не открива потенцијалним противницима, или их стави у искушење да тестирају или провоцирају Русију у временима или ситуацијама које за њу нису најповољније. О оним мање очигледним разлозима овде нећемо говорити.

Ипак, то не мора да значи да не треба пажљиво размотрити индиције које нас и наше (не)пријатеље могу навести на одређене закључке. Напротив. Дакле, хајде да размотримо – да ли се Србија и Република Српска могу сматрати савезницима Русије? Уз ограду да није неопходно, па чак ни пожељно доћи до непобитног одговора – управо из горе-наведених разлога. И још неких ненаведених.

Прво да видимо шта то тачно потпада под „оружје за масовно уништење“.

Генерално се под тим термином подразумева нуклеарно, биолошко, хемијско, радиолошко или друго оружје које може убије или озбиљно науди великом броју људи, или нанесе масовну штету људским или природним структурама, или биосфери.

Међутим, не постоји јединствена, општеприхваћена дефиниција. Тако се, на пример, бомба коју је користио Џохар Царнајев у терористичком нападу током Бостонског маратона 2013, а која је проузроковала смрт троје и тешко рањавање више од 200 људи, од стране америчког правосуђа оквалификована као „оружје за масовно уништење“. Према оптужници против Закаријаса Мусауиа, једног од оптужених за учешће у терористичком нападу на Светски трговински центар 11.9.2001. као „оружје за масовно уништење“ имао се сматрати и авион који се користи као пројектил или бомба. Коначно, што говори колико дефиниција овог појма може да буде широка, у свом Миленијунском извештају Генералној скупштини УН тадашњи Генерални секретар УН, Кофи Анан, изјавио је да се чак и лако наоружање може сматрати „оружјем за масовно уништење“ због броја жртава које односи сваке године, који врло често знатно превазилази број жртава страдалих од америчких атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки.

Дакле, ни овде се не можемо ухватити за чврсту дефиницију „оружја за масовно уништење“, с обзиром да је реч о распону од нуклеарних бомби до калашњикова, па чак и лакшег оружја. Очигледно је да је дијапазон малициозних акција које потенцијално потпадају под ту категорију доста широк. Још једна тема за размишљање за потенцијалне агресоре.

А сад да видимо који је степен сигурности с којом се може тврдити, или подозревати – зависно од угла посматрања – да су Србија и/или Српска руски „савезници“.

Поводом прославе Дана Русије у руској амбасади у Београду 10.6.2015. руски амбасадор Александар Чепурин изјавио је да су „Србија и Русија стратешки савезници у кључним питањима као што су Косово и Метохија, привредни развој и интереси ‘садашње и будуће’ Европе, те словенског и православног света“.

Током посете Београду у децембру 2015, руски министар иностраних послова Сергеј Лавров је, говорећи о руско-српским односима, изјавио: „Увек смо били савезници у тешким ситуацијама, а бићемо и даље“.

А поводом посете председника Србије Александра Вучића Москви и сусрета са Владимиром Путином у децембру 2017, члан Комитета Државне думе за међународне послове и заменик секретара Генералног савета владајуће Јединствене Русије, Сергеј Железњак, изјавио је: „Србија је стратешки савезник Русије на Балкану и то ће јачати, независно од унутарполитичких изборних процеса у нашим државама“.

Нема тако изричитих руских изјава када је реч о Републици Српској, али сама чињеница да се руски председник Путин више пута до сада састао са председником Републике Српске – иако по рангу није обавезан – говори много више од било којих речи. Још један важан знак односа Русије према Републици Српској је и награда Међународног Фонда јединства православног народа коју је 2014. председнику Српске уручио Патријарх московски и целе Русије Кирил, „јер је без обзира на притиске Запада успио да сачува Републику Српску и да заустави процес њеног укидања“.

Ово образложење само по себи довољно говори о томе колико је за Русију важно очување Републике Српске.

Русија је релативно скоро, тачније у јулу 2015. своје савезништво са Србијом, а и Републиком Српском, показала на делу када је уложила вето у Савету безбедности УН на британски предлог резолуције о Сребреници – на молбу тадашњег председника Србије, Томислава Николића.

С обзиром да је употреба вета у Савету безбедности ствар од глобалног значаја и да се не „троши“ без преке потребе – од руског вета на резолуцију о Сребреници па до краја фебруара 2018. укупно је у СБ УН уложено свега 10 вета – тај руски гест се засигурно може сматрати актом не само пријатељства, већ и искреног савезништва. Поготово имајући у виду да је, од тада, сваки вето који је Русија уложила, сама или у садејству са Кином, био поводом ситуације на Блиском истоку, где је Русија директно војно интервенисала на позив још једног свог савезника, Сирије, или Украјине, за коју је Русија нераскидиво везана историјским, етничким, верским, државним и родбинским коренима.

Наврх свега претходно наведеног стоји и непобитна вредност коју одупирање Србије и Републике Српске учлањењу у НАТО имају за Русију. Да није Србије и Републике Српске, цео простор бивше СФРЈ би већ био у НАТО или на ивици тога да буде увучен у НАТО, што би знатно олакшало посао овом опасном реликту Хладног рата да загосподари целим европским простором, до граница саме Русије. И више од тога – очувањем простора слободног од НАТО-милитаризације у самом средишту Европе, и Србија и Српска су одржале шансе да остатак Европе коначно дође памети, крене њиховим примером и почне да озбиљно разматра више пута изнесен руски предлог о колективној и недељивој безбедности на простору од „Ванкувера до Владивостока“ – или бар од Португала до руске тихоокеанске обале.

Јер, после Путиновог историјског говора, јасно је да је свет суочен са две главне могућности: новом трком у наоружању између две најмоћније нуклеарне силе или поновним седањем за преговарачки сто и новим отопљавањем руско-америчких односа, услед схватања да је „ђаво однео шалу“.

У светлу горе наведеног, какав би, дакле, могао да буде одговор на питање: да ли су Србија и Српска руски савезници? Укратко – постоје јаке индиције да је одговор позитиван, али и довољна доза неизвесности због које тај одговор не може да буде до краја изричит.

Таман како и колико треба.