Др Милан Парошки
Саборни избор патријарха и владара на државном сабору све српске земље – правило је које је поштовано чак и у временима када владарске куће Немањића, Лазаревића и Бранковића, нису више биле у могућности да позивом сазивају Рашански и српски Државни сабор
Изменом Устава СПЦ, 1957. године, и расколом у Цркви, поделом на тзв. федералну и расколничку Српску цркву, Цркву старог и новог Устава – саборни избор патријарха СПЦ , бива успостављен на новим уставним правилима. По њима, бирани су блаженопочивши патријарси Герман и Павле. Без посебне саборне и канонске одлуке, штампана је Библија, молитвеници и сви други текстови Српске цркве, у последњој четвртини двадесетог века. А на том новом српском, канонски анатемисаном језику и писму Вука Караџића, још увек је анатема изречена од стране сремскокарловачког митрополита Стефана (Стратимировића), од 1790. до 1836. године
Први архиепископ Жичке архиепископије Свети Сава (1219 – 1233. године), није био оснивач ни једног манастира у Рашкој. Држава Рашка је била суверена и саборна. Изван Државног Сабора нису доношене било какве значајније политичке одлуке,[1] нити је владар мимо Сабора, издавао повеље манастирима. Рашки владар, а не архиепископ, који је по Христовом лику хиротонисан, оснивао је манастире. „Одвајање цркве од државе“ тековина је Француске револуције, 1789. године, и није се дотицала Рашке и српске државе, све до југословенског уједињења и победе комунизма у XX веку.[2] Архиепископ је уређивао унутрашњи живот Цркве, писао манастирске типике и друга црквена и књижевна дела. Пре устоличења за архиепископа, нужно је морао обезбедити признање Васељенске хришћанске цркве.
Овај акт, о самосталном избору српског архиепископа на Државном сабору Рашке краљевине – због изузетног значаја чина – избора архиепископа за канонску одбрану аутокефалије – користи Свети Сава, 1233. Године. Највећи српски светитељ, са Рашким краљем Радославом и целокупним Државним сабором, бира Арсенија Сремца за новог Архиепископа српске земље.* Овим чином, односно генијалним канонско – дипломатским подухватом Светог Саве, обједињена је Ћирило-методска Архиепископија са Балатона (867. л.г), са новопризнатом од Никејског цара и патријарха – Жичком Рашком Архиепископијом Светог Саве.
САБОРНИ ИЗБОР ПАТРИЈАРХА
Саборни избор патријарха и владара на државном сабору све српске земље – правило је које је поштовано чак и у временима када владарске куће Немањића, Лазаревића и Бранковића, нису више биле у могућности да позивом сазивају Рашански и српски Државни сабор.
Саборни избори патријараха Српске православне цркве, по обнови Пећке патријаршије 1557. године, реликт је државне саборности Краљевине Рашке и Царевине српске, а историјске констатације о очуваној традицији саборног избора патријараха СПЦ, говоре следеће:
„Под Турцима, српски је патријарх као духовни, а затим и као нека врста световног вође, бирао Сабор коме су присуствовали епископи и игумани као представници Цркве, док су попови и угледни представници српског народа били световни представници. Након избора патријарха избор је у Цариграду потврђивао султан. Обзиром да Срби нису имали своје државе, а тиме ни свога владара, повремено је патријарх окупљао најугледније представнике Цркве и народа на саборовање. Турци нису благонаклоно гледали на ове активности својих поданика, па су забрањивали зборове или саборе, али су српски представници, они најугледнији, користили сваку прилику па су се повремено састајали приликом сеоских слава, вашара и значајних црквених празника.“[3]
СЛОБОДА И ЦРКВЕНОСТ РАШАНА, ПОНОВО У ПАНОНИЈИ
Захваљујући Арсенију III Чарнојевићу и Београдском сабору 1690. године[4], изузетним привилегијама обезбеђеним за Србе од светоримског цара Леополда I, саборна правила државног сабора све српске земље – обезбеђена су и у новом царству, у континуитету и поново у Панонији, односно на свим територијама и у историјским краљевствима: Далмацији, Славонији, Угарској…, које насељавају у континуитету Раци и Срби. Слободан црквени живот, литургија на српско-словенском, ћирилометодском и светосавском језику, за Православну Српску цркву у Светоримском царству Леополда Првог Хазбуршког и свих његових наследника – обезбеђена је Привилегијама и Саборним актом, који и дан данас чува Дворски ратни архив у Бечу.
После тристагодишњег слободног живота Српске цркве у Хазбуршком царству, Панонији и Војводству Србији, после првог светског рата, пропасти Хазбуршког и других европских царстава – стварањем Краљевине Југославије, дошло је до уједињења Сремско Карловачке Патријаршије, са свим митрополијама српске цркве у једну Помесну Саборну и Апостолску Цркву, десило се канонско пресељење седишта Архиепископије из Паноније, поново у Пећ. Проширена је Београдска митрополија на Београдско-карловачку, а јединствен српско-словенски, ћирилометодски и светосавски језик је, био и остао, једини канонски литургијски језик. С тим, што су од средине осамнаестог века, коришћене поред рукописних српско-словенских и штампане црквено-словенске књиге из Кијева. Тиме је продужен век јединственог словенског литургијског језика.
Такође, са уједињењем југословенских земаља, баш као у време Светог Саве, омогућено је да на црквено-народном сабору, свих српских земаља, без посебног признања Рима или Цариграда – буде биран српски патријарх. Ова фантастична тековина саборног избора, основна је одлика српске црквености и духовности и данас.
САБОРНОСТ И САБОРНИ ЖИВОТ ЦРКВЕ
Са каквим трудом саборни избор архиепископа и владара је спровођен, најбоље сведочи историјски пример избора патријарха Никодима, у време владавине светог краља Милутина, о чему сведочи, баш као и о функцији државног сабора у избору патријарха и владара „Историја српског права у Немањићкој држави“ проф. др Теодора Тарановског.[5] Најзначајнији историчар српске саборности и државног права, проф. др Теодор Тарановски, врло сликовито описује избор патријарха у време највишег узлета Рашке државе, код краља Милутина:
„У време успостављене јединствене владавине краља Милутина (1316-1321) спадају сабори, који су били одржани после смрти архиепископа Саве III (умро у јулу 1316 г.) ради избора новог архиепископа. О томе се код Архиепископа СПЦ Данила, идентичним језиком какав је био и литургијски језик у Цркви, прича овако: „и сабрав вас сабор отачаствија си, всечастније епископи и игумени и чрнце и великославније властели, изискује (краљ Стефан Урош) таковааго мужа не јединају, но и тришти, и за все годиште, и многаја попеченија о том имеје“ (Даничић, Животи, 152), и тек након свих тих напора избор је пао на хиландарског игумана Никодима.[6]
Ни силнијег владара, ни саборнијег избора Патријарха све српске земље!? Нити ритмичкијег и подложнијег појању – литургијског језика и писмености, веома разумљивог и у двадесет првом веку! Овај изузетан историјски извор о саборности, писмености и духовности, пример је који сведочи да је наук Светог Василија Великог: да се предање вере не мења и не тумачи изнова – основно правило не само у литургијском већ и у много ширем, друштвеном и саборном животу Српске православне цркве и Српског народа. Целокупна историја и култура изграђени су захваљујући култу и саборној пракси Српске Светосавске Цркве. Односно, свеукупне тековине самосталног државног живота Рашана и Срба, биле су плод борбе светородне династије Немањића, најпре, Св. Симеона Мироточивог, Св. Саве, Првовенчаног православним венцем, Св. Краља Стефана и свих потоњих владара, ове династије, али и Св. кнеза Лазара и свих Светих Бранковића, Св. деспота Стефана,Максима, Јована, мајке им Св. Aнгелине Кршедолске. Потоњег деспота. Св. Стевана Штиљановића. Најпосле кнежева, обновитеља слободне Државе Србије у деветнаестом веку Милоша и Михајла и из исте династије, миропомазаних краљева Милана и Александра Обреновића, ортодоксних и светосавских владара са најчвршћим настојањима и законском, градитељском и политичком праксом, да се у неодвојивој Цркви и Држави Србији, до 1903. године, канонски ваљано, доносе најважније одлуке у животу Србије и Српске Цркве.
Сви житијни текстови, Доментијана, Теодосија, Данила Другог, али и Св. Краља Стефана и Светог Саве,[7] сведоче о саборном животу Цркве, историјским догађајима, а што је за овај рад веома значајно – сви текстови који потичу из мирског живота Рашана и Срба, од раног средњег, па до деветнаестог века и ћирилометодских житијних текстова, житија и литургијских текстова посвећених њиховим ученицима светитељима: Св. Науму, например, или Горазду, писани су на идентичном језику као и Библија и посебно Четворојеванђеља, Псалтир и све друге црквене рукописне и ране штампане књиге, у Цетињској или Тршанској штампарији…
* * *
Изменом Устава СПЦ, 1957. године, и расколом у Цркви, поделом на тзв. федералну и расколничку Српску цркву, Цркву старог и новог Устава – саборни избор патријарха СПЦ , бива успостављен на новим уставним правилима. По њима, бирани су блаженопочивши патријарси Герман и Павле. Без посебне саборне и канонске одлуке, штампана је Библија, молитвеници и сви други текстови Српске цркве, у последњој четвртини двадесетог века. А на том новом српском, канонски анатемисаном језику и писму Вука Караџића, још увек је анатема, изречена од стране сремскокарловачког митрополита Стефана (Стратимировића), од 1790. до 1836. године.
[1] Др Милан Парошки, Докторски рад – Идеја саборности и државотворни сабори у српској политичкој традицији, ФПН Београд, 2011.
[2] Др Милан Парошки, Сораби су презали ирвасе, Бесконачан, отворен скуп, Бога Сунца – Ра, Feedback consulting & New media production, Нови Сад, 2015.
[3] Даница за 2011, Исто, стр. 191-192.
[4] Стефан Чакић, Велика сеоба Срба 1689/90 и Патријарх Арсеније III Црнојевић, Прометеј, Нови Сад, 1990.
[5] Др Теодор Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1931.
[6] Др Теодор Тарановски, Исто, стр. 171.
[7] Димитрије Богдановић, Старе српске биографије, Просвета, Београд, 1968.
| ЦРКВЕНОСТ И НАУКА СВЕТОГ САВЕ - Центар академске речи, Шабац Др Милан Парошки Саборни избор патријарха и владара на државном сабору све српске земље – правило је које је поштовано чак и у временима када владарске куће Немањића, Лазаревића и Бранковића, нису више биле у могућности да позивом сазивају Рашански и српски Државни сабор Изменом Устава СПЦ, 1957. године, и расколом у … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар