Овај кратки филм је, по речима аутора текста, настао (практично, без буџета) пре пар година, на тему ОПОМЕНЕ поштованог др Арчибалда Рајса и ПОМИЛОВАЊА Десанке Максимовић, „усмереним према свему најбољем и најгорем у нашем народном карактеру“ 2011. године. У филму се стално, ритмично смењује „ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ!“ и „ОПТУЖУЈЕМ!“, а на „рачун и у славу две сасвим различите врсте (и групе) Срба“…
*
По милости Божјој и благослову свих српских хероја и светитеља, ја, доктор Арчибалд Рајс: Тражим помиловање за српска војничка гробља, усамљена, без суза и без хлада, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка. Тражим помиловање за војничка гробља где свака парцела под конац стоји ко војска у чети, за изгинуле у рату поворке којих се само мајке сећају (надајући им се до свог самртног часа). Тражим помиловање за војничка гробља у час вечерњи, за њихову подземну и надземну тишину…
А оптужујем ваше ратне профитере, трговце и политичаре, оне који су за време рата стављали песак у брашно и таквог га испоручивали војницима што су се борили и гинули за вашу слободу, оптужујем оне који су због оваквог греха према вама преко ноћи постали богати и свемоћни милионери. Оптужујем оне који ни најмањим поменом нису сачували сећање на жртву оних који су вас ослободили!
И тражим помиловање за српског сељака што ниче и умире као трава, у заборав из заборава, што је своје цркве и манастире вековима склањао под земљу или у дивље планинске кланце, далеко од турских освајачких путева. Тражим помиловање за српске хајдуке који беху духовни оци оних који су остварили повлачење преко Албаније, што су бранили и одбранили Цер и Јадар, Рудник и Колубару, Кајмакчалан и Добро поље. Тражим помиловање за оне чију су минулу величину опевали гуслари који су били ваша савест. Тражим помиловање за оне српске мученике што су на Крф стизали тек као људске сенке и од којих су многи на вечној стражи у морским дубинама. Тражим помиловање за вашу народну душу која је сачињена од ликова ваших легендарних јунака, чији вас примери надахњују на беспримерно херојство…
И оптужујем вашу интелигенцију чија се љубомора и завист добро слажу са њиховом зачуђујућом површношћу. Оптужујем одрођене, искварене и корумпиране интелектуалце, загледане само у своју личну корист, славу и добре положаје, то жариште трулежи и искварености. Оптужујем вашу културну елиту што је постала горда, сујетна и завидљива, без оних лепих својстава вашег родољубивог народа. Оптужујем све оне међу вама што клече пред новцем, сеју међусобни раздор и „част“ сматрају непознатом вредношћу на берзи интелигенције!
И тражим помиловање за српске ратне инвалиде, који су овде, на улицама ваше веселе и добро расположене, тек ослобођене престонице умирали од глади и срамоте. Тражим помиловање за заборављене, издане и ражаловане официре који нису штедели своју крв и здравље да бисте ви били слободни. Тражим помиловање за оне који су ме, без иједне речи, својим примером убедили да постанем ваш сународник, поносни Србин швајцарског порекла…
И оптужујем све оне који су учинили да чак и ја, али и сви ваши пријатељи, Европа и читав свет изгубе поверење у ваше надљудске врлине којима смо се сви дивили у данима наше велике, заједничке победе!
Ја нисам Бог. Само је он моћан толико да прашта. Нисам ни краљ, ни жртва која се свети, осветник који враћа жаоку за жаоку, срам за срам, нож на срцу за нож на срцу. Нисам ја судија. Њима је у руке закон дат, да суде, ни џелат који сече, веша и каменује.
Ја сам само ваш обичан саборац, друг из рова, из оних великих дана.
Ја само сведочим истину, а она нека суди!
Ја сам само обичан сведок свега што се заиста збило и оног што се, нажалост, никада неће збити – а требало је и морало је.
Ја сам само сведок српске величине и вашег страшног пада, доктор Арчибалд Рајс из Лозане и с Кајмакчалана (са коте две хиљаде пет стотина двадест пет), Швајцарац по рођењу, човек по опредељењу и Србин по слободном избору свог срца – оног истог срца које су украли и однели из урне у коју је било положено, тамо далеко.
И ја од Бога и људи тражим помиловање – за читав род српски, за све потомке Александрових дивјунака што својим грудима отворише врата отаџбине и остадоше, вечно, на њеном прагу.
*Колумна Драгослава Бокана из ПРЕСС-а
*
НАПОМЕНА: У филму су кориштене фотографије из личног албума др Арчибалда Рајса из колекције Предрага Р.Миловановића, фотографије из личне архиве Душана М.Бабца, инсерти из филма Заветна жеља Живојина Здравковића, литургијску песму ТЕБЕ ПОЈЕМ пева Дивна Љубојевић. Наратор је Петар Стругар, монтажу филма урадио је Михаило Радосављевић, а текст и режију потписује Драгослав Бокан.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар