Постоји разлог што се већ месецима не бавим ликом и делом Olyksandrа Vuchychа.
Такозвани премијер такозване државе – која се службено зове Србија, иако би квислиншки култ који њом управља у име Атлантске Империје највише волео да то једнога дана више не буде случај – по сопственом признању је потрчко и послушник Империје. Понаша се као ситни пијачар који оно мало државе коју је зајахао распродаје у бесцење. Апсолутно не верујем да се у њему крије неки архистратег или макијавелијански мајстор, који ће некаквим премудрим махинацијама иза сцене да надмудри белосветске барабе, господаре рата и пљачке који нам свима раде о глави (а да све буде још горе, и о души).
Јер Vuchych није суштина нашег проблема, већ само његов симптом.
Могло би се рећи да је ово што се дешава свуда око нас, од берзанских малверзација од којих застаје дах до таласа миграната који почиње да подсећа на велику сеобу са краја антике, у ствари већ један светски рат, који се одвија другим средствима јер је и најусијанијим главама јасно да у атомском сукобу нема победника. Атлантска Империја, тј. САД и њени вазали, чак врло отворено говоре о светској доминацији и начинима како да је остваре и задрже.
Где смо ту ми? Место Срба у врлом новом свету Империје најбоље се може предвидети по изјавама и понашању култа њених послушника. За њих је ма каква Србија превелика, а једини добар Србин – бивши. То што своју замисао не морају да остваре искључиво физичком ликвидацијом, већ би чак радије да то ураде душевном, тако што ће се Срби сами преобразити у сопствени архинегатив (по шаблонима чији нас примери нажалост окружују), није никаква утеха. Напротив.
Друштво са јаким вредностима, родбинским везама и високим степеном националне солидарности не би имало од чега да страхује у таквим околностима. Нажалост, то друштво више нисмо ми. Волео бих да јесмо. Верујем да смо некада били. Хтео бих да то опет будемо. Али хајде да се не лажемо, кад нас други већ толико и тако безочно лажу.
Трачак наде у целој тој причи је да је препород могућ. Колико год се Империја трудила да убије сваку наду, да поквари, преобрати или поткупи свакога ко је некад привлачио незадовољнике националном причом да би потом постао острашћени култиста, отпор апсолутно није безнадежан или осуђен на пропаст. Осим ако није заробљеник матрице увезене из саме Империје, је ли.
На сопственој кожи смо осетили како се народни бес лако може преусмерити и изманипулисати у подршку квислиншким култистима. Чињеница да се не диже „кука и мотика“ иако је свака мера већ давно превршена не упућује толико на кукавичлук и безнађе Срба (мада је то утисак који империјална пропаганда жели да подржи) већ и на одређену дозу мудрости ветерана једног рата који траје ево већ генерацију. Лако је изаћи на улицу. Проблем је шта после тога.
За успех било какве борбе најважније је одредити циљ. Из циља онда произилазе средства, тактика, кадрови, и сви други аспекти борбе. Ако је наш циљ „да нас не дирају превише“, онда не чуди што је борба овако јалова. Рекао сам небројено пута, рећи ћу и опет: тај вам избор просто није на располагању, баш као ни Лазару ономад пред Муратовом ордијом. Хтели ми то или не хтели, суочени смо са егзистенцијалним сукобом, у којем победа значи опстанак а пораз нестанак или (још горе) преображај у сопствену антитезу.
Није реално ни тражити неки modus vivendi са Империјом. Она нема пријатеље или партнере – реч коју, иначе, руски званичници користе са апсолутном иронијом – него само слуге и жртве. С тим да је, по оној чувеној реченици Хенрија Кисинџера, још некако и могуће преживети ово друго, док је оно прво гарантовано убитачно.
Заједничка црта онима који су опстали, упркос страдањима, је што су остали непоколебљиви. А сви, апсолутно сви који су са Империјом покушали да се нагоде, једног дана би се пробудили у Жутом Октобру, Мајдану или крвавом „арапском пролећу“.
Може ли једно друштво – разбијено, обесмишљено, деморализовано и озверено до прага пропасти – да устукне пред амбисом и ту пропаст избегне? Може. Најбољи и најближи пример је Русија деведесетих и њен малтене чудотворни опоравак после 15 година родољубиве власти. Довољно је погледати готово плебисцитарну подршку руководству у политици отпора Атлантистима, спрам апсолутно маргиналне подршке тзв. либералима и тамошњем квислиншком култу, који је деведесетих разарао земљу баш као што њихови пандани у Србији раде од Жутог Октобра наовамо. Тај однос снага, међутим, није настао преко ноћи, нити је резултат пуког надахнућа порукама власти, већ одраз културног обрасца који је враћен у живот годинама марљивог рада и прегалаштва. Другим речима, Руси су изградили логистику слободе, па су зато данас слободни.
Србија данас има углавном само логистику ропства. Из те логистике може да настане једино Vuchych или Друг Бота, а Путин тешко или никако. Зато Србија тренутно није у стању да се понаша као Путинова Русија. Али да би опстала на дуже стазе, мора.
Шта да се ради?
Да би дошло до промене политике, мора доћи до промене власти – не само људи на власти, него и политичке концепције Жутог Октобра, са безграничним подаништвом према Империји и суровим презиром према сопству. Док не постоји истински алтернативна политичка опција, жутооктобарски поредак ће се наставити.
Нешто што сам научио у дугом изгнанству је да је политика низводно од културе. Нису НАТО бомбе припремиле терен за Жути Октобар, већ тепих-бомбардовање „забавом“ и пропагандом о бољем животу и „нормалности“ подаништва. Ако понудите народу културне вредности које нуде излаз из безнађа, политичка подршка ће доћи малтене сама од себе. А ако сте паралелно с тим градили политичку логистику, онда ће процес бити још бржи и делотворнији.
Имајте на уму да је ово рат за душе, а не само за гласове или за земљу; да је у том рату најважнији лични избор човека да се бори за слободу и опстанак (или за ропство и нестанак), и да је тај избор кључ победе или пораза. Када се определите за слободу – јер вама и пишем, овим другима нисам занимљив – потражите оне који већ раде на изградњи њене логистике. Знам да ти људи постоје и да раде тихо, далеко од очију квислиншког култа. Нађите их. Помозите им, да бисте помогли себи. И увек и у свакој прилици будите људи, јер је крајњи циљ душмана да вас претворе у звери.
Ако то урадите, шта год друго будете чинили, не можете изгубити. А без тога, ма шта да урадите, не можете победити.
| Небојша Малић: Како до слободе |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар