Др Милан Парошки
Заиста би требало да буде објашњено зашто је источна теологија и западно католичко нереформисано, пре и после расколно хришћанство – ни на који начин нису прихватиле знатно старију од Христовог рођења – политичку науку и филозофију
Могуће је, да је политикологија као наука, не сарађујући са ортодоксном теологијом, сама по себи – „промашила тему“
Нужно се уочава потреба да се напише и популарише ортодоксна политичка теорија, мисао и наука о политици, помесним ортодоксним црквама и националним сувереним државама Истока
…“18 и бићу вам отац,
и ви ћете мени синови и кћери бити,
говори Господ свемоћни.“
Свето Писмо/Библија
Како измирити античку политичку мисао, оклеветаног Аристотела и Платоново дело, са православном вером и политичком науком? Христова молитва : „Оче наш…“ и за нас је једина наука о Богу Оцу, као што је и учење апостола Павла о родитељској и божанској природи „Бога Оца, сведржитеља творца неба и земље“. На исти начин, неспорна је чињеница, да и дан данас, на трећини сувог копна, Земљине кугле, и 7524. године, од настанка света, по црквеном – Јулијанском календару, односно, 2015. године, од рођења Сина божијег Исуса Христа – опстају помесне, источно – православне, хришћанске цркве, верујући народ и државе… Апостолска мисао и наука о вери на истоку, и у XXI веку, опстала је, између осталог, захваљујући ексклузивизму теолошке науке.
Аксиом овог нашег расправљања је, пак, да теоцентризам и политцентризам, нити се могу супротставити, нити међусобно оспоравати. Баш као што класична грчка филозофија, па и политичке науке у античком Риму и Грчкој, никако нису могле бити, ни пророчки, супротстављене Христу као Богочовеку, „рођеном а не створеном“. Сукоб политикологије са теологијом, вековима је била ненаучна конструкција. И ко је крив? Зар је теологија, по ексклузивитету своје науке и по својој хиљадугодишњој пракси – крива што је оспоравала право на постојање било које друге научне дисциплине…? Или је кривица зачета у старијој по настанку – политикологији, која је у XIX, XX, па и XXI веку иницирана француском револуцијом – постала крајње лаицизирана наука.
Заиста би требало да буде објашњено зашто је источна теологија и западно католичко нереформисано, пре и после расколно хришћанство – ни на који начин нису прихватиле знатно старију од Христовог рођења – политичку науку и филозофију.
Политичка наука је утемељена на прехришћанским знањима и Аристотеловој дијалектичкој методи.[1] И у овом разматрању и генерално испоштована је чињеница да је политикологија као наука, различита по времену настанка и предмету свог интересовања од теологије. И да она није суштински супротстављена Откровењу, Васкрсењу и објави христове науке и Цркве. У овом тексту заступљен је постулат, да је политикологија у односу на теологију „невина“. Јер политичка наука, веома подмлађена у трећем миленијуму хришћанства, није се огрешила о теологију. Али и код изрицања овакве констатације сумња постоји: могуће је, да политикологија као наука, не сарађујући са ортодоксном теологијом, сама по себи – „промашила тему“.
Политичка наука, утемељена у античкој филозофији, демократској пракси Периклове Атине, заснована на Аристотеловој дијалектици и Платоновој идеалној држави, историјски гледано – непрепознавањем још не рођеног Богочовека – сама по себи је, искључивала гносеолошки спор са ортодоксном теологијом. Да ли је због своје верске индиферентности – политичка наука тематски застранила, као наука о људском друштву и политичким процесима у њему? И да ли је дефинитивно превидела да је верник, слободни грађанин, био и остао политички човек? Ортодоксни верник такође. Људско хришћанско друштво је политичко друштво![2] Део глобалног светског и демократског поретка. О свему овоме, политичка наука је „ћутала“ у вековима…!?
Историјски дискурс, оправдано, иницира другачије разумевање чак и самог јубилеја – 1700 – годишњице Миланског едикта. Њиме је цар целокупног Римског царства, Константин Велики, хришћанску веру и Цркву, увео у римски Пантеон и легализовао хришћане чак и у највишем политичком, владајућем телу – Римском сенату.
Почевши од саме појаве легалног, јавно практикованог хришћанства, вера је неспорно постала сазнајни метод за политичку науку. Стога, хиљадуседамстогодишњица легалног хришћанства, обавезује политикологију, да за свој предмет истраживања, коначно прихвати хришћанску религију.[3]
ПОЛИТИКОЛОГИЈА И ЊЕНО БЕГСТВО ОД ТЕОЛОГИЈЕ
Апостол Павле, канониста хришћанства и ортодоксије, политичком науком се није бавио. Осим ако његове посланице Римљанима, Коринћанима, Галатима, Ефесима…, не доживљавамо као политичке поуке!? Јер Павле заиста учи и поучава, али његова се наука тиче искључиво црквеног живота, вере у Бога Оца и „слободе које имамо у Исусу Христу“[4]. И никако се не односе на политичку теорију и праксу античког, нити будућег времена. Јер апостол Павле, учи[5] и изриче искључиво верске, фундаменталне, хришћанске поруке и поуке, како о Цркви, тако и о хришћанском моралу. Ни у ком спису не расправљајући о политичким правима или интересима слободног (политичког) грађанства. Уосталом, Христос је спас свакоме и свима, независно од његове сталешке припадности!
Павлова апостолска црква, I века, је црква дванаесторице, па затим седамдесеторице апостола, који као савременици сведоче о Христовом животу и делима Христовим, Распећу и Васкрсењу, што најчешће апостоли чине својим светачким подвигом и жртвом. Тиме су миленијумски и васељенски, укрепили Христову веру као светоназор и сазнајни метод теолошке науке.
Објавом Христове божанске природе на Тавору, Тајном вечером и изговореном молитвом Богу Оцу: „Оче наш, иже јеси на небесјах…“ и Васкрсењем Христовим – утемељена је вера као једини и искључиви сазнајни метод о Богу и људском друштву. О природи Бога Оца, сина Божијег и Духа светога, који је после Првог Васељенског сабора у Никеји, 325. године, и Другог Васељенског сабора у Цариграду, 381. године: „једносушан са Оцем, од кога исходи и заједно се са Оцем и Сином слави и који је говорио кроз пророке…“[6] – теолошка наука више није расправљала. Вера учвршћена канонски, дефинисана символом хришћанске вере, по науку Василија Великог – постала је вера непроменљива и једна једина.[7]
Због чега је политикологија, баш као и филозофија, у миленијумским оквирима, бежала од теологије и прећуткивала Богом дани теолошки тоталитет?! Божанску науку о свету и људском друштву. А јасно је да политикологију, у односу на теологију – обавезује идентичан предмет истраживања.
Позитивни у намери да расправимо и утврдимо дивергенцију политикологије у односу на теологију, покушаћемо да прецизирамо начин, на који политичка наука може да интерпретира први канон вере, односно да теоријски и практично разуме трипостатну природу Бога Оца, Сина и Духа Светога – размишљајући лаички и политички. Односно, намерени смо, да разлучимо православно поимање лаичког света и практично деловање слободних – политичких људи, верника. Чланова и припадника православне Цркве, држећи се искључиво теологије као науке о једном Богу. А са политичког становишта, јасно уочавамо потребу да се присетимо поука апостола Павла, о вери и науци:
„3 О неразумни Галати! Ко вас је опчинио, вас, пред чијим је очима Христос као разапет насликан.? 2 Ово једно хоћу од вас да знам: Јесте ли ви Духа примили по делима закона, или по проповедању вере? 3 Тако ли сте без разума? Зачети у Духу, хоћете ли сад у пути да свршавате? 4 Тако ли узалуд претрписте? И кад би било само узалуд!“[8]
И по овом Павловом цитату, нужно се уочава потреба да се напише и популарише ортодоксна политичка теорија, мисао и наука о политици, помесним ортодоксним црквама и националним сувереним државама Истока. Јер се јасно уочава да међу поменутима, до данас, нису се, ни помесне цркве, ни државе, ни универзитети у православним земљама, ни различити лаички, ни теолошки институти – посветили идеји изучавања и практиковања сопствених политичких теорија и мисли.
Насупрот западне науке, која са реформацијом и науком живога Бога, конституише политикологију свих усмерења и револуционарних значења. Изворна ортодоксна политикологија за источне хришћане, нажалост, није још написана? Због тога је западна политикологија опстала и у трећем миленијуму, као једна и једина политичка мисао и наука о држави, политичким процесима и политичким идејама.
ИЗВОРНА ОРТОДОКСНА ПОЛИТИКОЛОГИЈА НИЈЕ ЈОШ НАПИСАНА
Ортодоксна наука о Богу Оцу, на западу и истоку, у прерасколном хришћанству, до 1054. године, никада није испитивала божанску природу Створитељеву, јер је такву могућност одрицала наука апостола Павла о вери, односно, онај који је прву Христову Цркву уредио. Та наука је прокламована у првој посланици Коринћанима:
Фил. 1. „9 Веран је Бог који вас позва у заједницу Сина свога, Исуса Христа, Господа нашега…“
Мат. 11. „20 Где је мудри? Где је књижник? Где је препирач овога века? Није ли Бог показао да је мудрост овога света лудост? 21 Јер пошто мудрошћу својом свет не позна Бога у Божјој мудрости, била је Божја воља да лудошћу проповедања спаси оне који верују. 22 Јудеји знаке ишту а Грци траже мудрост; 23 а ми проповедамо Христа разапета, Јудејима дакле саблазан а паганцима лудост; 24 али онима који су позвани, и Јудејима и Грцима, Божју силу и Божју мудрост. 25 Јер је лудост Божја мудрија од људи, и слабост је Божја јача од људи.“
По овом науку Павлове цркве, прво хиљадугодиште хришћанства, прошло је без раскола, расправа, па и значајнијих тумачења наука Божјег. Јер Павле рече: „Не учим вас по Закону, већ по вери“. Због овог врхунског начела ортодоксије, извесно, у источном хришћанству, ни у следећем миленијуму није била развијена, једна од наука којом ће после раскола, 1054. године, а тек после Реформација, грађанских и иних револуција бити украшен запад Хришћанства и света – модерном политичком науком.
На истоку логично, Павлов наук, ће на идентичан начин интерпретирати, успоставити канон, Василије Велики[9] – да се једном утврђена вера не може поново утврђивати и поново успостављати. Ексклузивитетом теолошке поставке оспорена је могућност науковања мимо вере, па и постојања политичке науке. Јер, како рече Василије Велики: „Не могу се стално писати нове вере, јер једна је вера Христова…“.
Теолошка наука природу Бога Оца, Сина и исходећег Светог Духа (у католичанству и од Сина, у ортодоксном православљу – од Бога Оца) дефинише као несагледиву људском уму и човековом духу. Политиколошка наука, пак, за предмет интересовања исте појмове, хришћанску веру и божанску природу – није узимала за предмет истраживања.
Намера овог рада је да хипотетички у политичкој науци расправи, основно јеванђеоско и Христово молитвено казивање о појавности и присутности Бога Оца и животворног Тројства, као и о необоривом сведочанству Торе по књизи Постања, да је Бог створио свет; а од Књиге изласка, до Закона Поновљених о основној интенцији Мојсијевог Закона: да је Бог, живи Бог?![10]
Дефиниција, односно политиколошко разумевање, онога што није предмет теологије, јер теологија кроз све прошле миленијуме не расправља о божанском „станишту“ једног Јединог Бога Створитеља,[11] како сведочи Прва књига Постање, односно целокупно Петокњижје, или Тора – је овострани и онострани свет. Међутим, књиге које се приписују Мојсију, од друге Књиге Изласка, до пете Књиге Закона Поновљених – инсистирају на ексклузивној, искључивој, природи живога Бога.
Ипак, Мојсија је, таст његов Отор, дошавши у табор Израиљев, где му је, по изласку Израиљевом из египатског ропства, довео два сина, које је Мојсије родио са Медијанком – Арамејком, поучио о потпуној природи Бога Створитеља, који је на земљи и на небесима. Мојсијев таст био је првосвештеник и учио је Мојсија, да не суди у своје име и лично, већ у име Бога и по Божијим законима.[12]
Живи Мојсијев Бог, по својој природи, по Закону и по целокупној интенцији Торе – кажњавања „тврдоврати“ народ Израиљев, када год би се одвратио од божанске природе живога Бога, са којим је Мојсије разговарао. Господ је непосредно, интервенисао у племену Мојсијевом. Прва и најважнија интервенција била је спаљивање златног телета Ароновог, које су нестрпљиви Јевреји салили не дочекавши десет законских правила са таблица Мојсијевих, међу којима је једно од првих: „Не прави себи кипа, нити икаквог лика, нити му се клањај, нити му служи…“.
Тора, међутим недовољно објашњава, за љубопитљиву политиколошку науку, шта се десило са златом, од златног телета, које по законима физике није могло бити „развејано у прах и пепео“, већ је евентуално, било претопљено, на исти начин и по истом поступку по коме је саливено златно теле. Тора не објашњава, чему је послужило сво благо 3000 ропственика, које су идући „од шатора до шатора“, саплеменици Мојсијеви, за ноћ, поубијали!? И то пре одласка у пустињу, због греха учињеног, пред живим Богом.
Мојсије и брат му Арон, и наредном приликом пред улазак у пустињу, акумулирали су капитал – вадећи и златне тоболце женама из ушију. Ни ово злато није могло послужити било чему другом, осим првобитној акумулацији капитала, прве и најстарије нације на свету – Мојсијеве нације. Историјска наука сведочи да јеврејско бројање година почиње од 3760. године пре нове ере, па и ако не броји године са Христовим рођењем, уз придодатих преко 2000 година нове ере – јеврејски календар, у континуитету, броји 5773. године.
Тековина науке о живом Богу Мојсијевом, који ни једном приликом није обећавао плату Израиљу „на небесјех“, већ по законима поновљеним, и „када је ефа права“, на земљи, ту и овде. Чак и у данашњем дану, најкасније за људског века на Земљи. Старије веровање, из Књиге Постања, евентуално је допуштало и могућност убирања награде од Бога и на ономе свету…
Мојсијева наука је на специфичан начин интерпретирала и остварено пророчанство Бога, односно три човека, дато Авраму. Код гошћења Аврамовог под шатором, божанска награда огледала се у објави Авраму, да ће му жена Сара родити сина и то зато што је верник једнога Бога. Да ће од њега изаћи народ велик и да ће владати над многим народима! Тако, 2013. године, од рођења Христовог, по политиколошком промишљању и препознавању светског поретка – чини се да је време испуњено, односно, анђеоско обећање дато Авраму.[13]
Људска ограничена природа, пак, посебно код сагледавања самог станишта Бога Оца, Створитеља, односно, Родитеља на небесима – од Христове молитве изговорене за пасхалном трпезом, дванаесторици апостола: „Оче наш иже јеси на небесјех, да свјатисја имја твоје…“ – учинила је да, као ни наука о живом Богу, коју је Мојсије успоставио – у ортодоксној теологији, не расправља. Осим код исповедања и потврђивања већ познатог и објављеног о карактеру несагледиве природе Бога Оца. О божанском станишту се не расправља.
Бог Створитељ, живи Бог Мојсијев и Христова и наша молитва упућена Богу Оцу, родитељу, који је Створитељ у мери колико је и родитељ – као предмет истраживања, нужно припада модерној политикологији. Ова, пак, у заснивању свог научног истраживања обавезује се, да се ни у ком случају, не супротставља, кононима вере, било Мојсијеве, било хришћанске!
[1] Тако епископ Атанасије, и у XX веку, у студији „На путевима отаца“ – „не опрашта Аристотелу“: „ И сам Арије, иначе ревносни александријски свештеник, дошао је до погрешног мишљења о Сину Божијем управо под утицајем грчке филозофије, посебно Аристотеловог рационализма. Читајући и тумачећи својим верницима Свето Писмо, он пре свега у њему није видео откривену живу реч Живог и Истинитог Бога, него је Свето Писмо тумачио сходно категоријама Аристотелове филозофије. (Неко је од црквених писаца већ био рекао: „Аристотело је отац свију јеретика.“) – Епископ Атанасије, На путевима отаца, Прва књига, „Храст“, Београд, 1991. стр. 163.
[2] Исто. Павлова посланица Галатима, стр. 131. – Цитат: „ 4 Док је наследник дете, ја велим да се он ни у чему не разликује од роба, ако и јесте господар од свега; 2 него је он под штитницима и старатељима до рока који је отац одредио. 3 Тако и ми док бејасмо нејаки, бејасмо у ропству основа света; 4 а кад се навршише времена посла Бог Сина свог, који је рођен од жене, и рођен под законом, 5 да откупи оне који су били под законом, да бисмо ми примили посињење. 6 И како сте ви синови, посла Бог Духа Сина свога у срца наша, који кличе: Аба! Оче! 7 Тако већ ниси више роб него син, а ако си син и наследник си по милости Божијој.“
[3] Др Милан Парошки, О држави и народу, Друго допуњено издање, Прометеј, Нови Сад 2002, стр.87.
[4] Исто, Павлова посланица Галатима, стр. 130.
[5] Исто, Павлова посланица Коринћанима, стр. 131. : „8 Али ви раније, не познајући Бога, служите боговима који то нису по природи својој; 9 али сад, познавши Бога …“.
[6] Епископ Атанасије, На путевима отаца, Прва књига, „Храст“, Београд, 1991. стр. 172: „Тек богословско и црквено дело Светог Василија и двојице Григорија, донело је коначну и од тада више неоспорну победу православној вери у Свету Тројицу, јер су тек ови Новоникејски Оци дали прави православни смисао никејском једносушчију; тек су они коначно обрадили, тј. објаснили, допунили и утврдили Никејски Символ вере, у чему се у ствари састоји крајње дело Цариградског Сабора 381. године, који ће због тога и таквог садржаја и значаја својих одлука постати Други васељенски сабор, раван Првом, Никејском Сабору.“
[7] Епископ Атанасије, Исто, стр. 166.
[8] Библија, Павлова посланица Галатима, Закон и вера, стр. 130.
[9] Епископ Атанасије, Исто, стр. 173 – Цитат: „…свети Василије Велики, митрополит релативно мале митрополије, али у суштини, стварни црквени и богословски поглавар читаве Васељенске цркве свога доба. И Василије је то знао, и тако себе и осећао; зато је и имао смелости да каже: „Ко није са мном није са Црквом, јер није са Истином“.
[10] Библија, Књига друга – Излазак, Добра вест, Нови Сад, 1988, стр. 59. Цитат: „29 Мојсије сиђе с горе Синајске држећи у руци две плоче сведочанства док силажаше с горе; и он не знаше да му се кожа на лицу светлијаше зато што беше говорио с Господом. 34 Кад Мојсије улажаше пред Господа да с њим говори, скидаше копрену док не би излазио, а кад излажаше казиваше синовима Израеловим шта му беше заповедио.“
[11]Библија, Стари и Нови Завет, превео др Лујо Бакотић, Пентатеук (Пет књига Мојсијевих), Књига друга – Излазак, Добра вест, Нови Сад, 1988, стр. 1.
[12]Исто, стр. 47 – Цитат: „18 Јетро, свештеник Мадијански, таст Мојсијев, чу све што учини Мојсију Израелу, народу своме, и како Господ изведе Израела из Египта…13 Сутрадан Мојсије седе да суди народу, и народ стаја пред Мојсијем од јутра до вечера. 14 Таст Мојсијев виде све што он чињаше и рече: Шта то радиш са народом? Зашто сам судиш и цео народ остаје пред тобом од јутра до вечера? 19 Слушај сад мој глас: даћу ти један савет и нек је Бог с тобом! Буди ти код Бога тумач народа и питања његова изнеси пред Бога. 20 Учи их наредбама и законима његовим, и показуј им пут којим треба да иду и шта имају да раде. 21 Изабери из свега народа људе вредне, који се Бога боје, људе поштене, непријатеље лакомости, па их постави над њима за поглаваре, за тисућнике, стотинике, педесетнике и десетнике.
[13] Др Милан Парошки, Рацки тетралог, Мирослав, Београд. (Отац Аба, једног Бога Ра – Абрахам).
| ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА ОРТОДОКСНА ПОЛИТИКОЛОГИЈА? - Центар академске речи, Шабац Др Милан Парошки Заиста би требало да буде објашњено зашто је источна теологија и западно католичко нереформисано, пре и после расколно хришћанство – ни на који начин нису прихватиле знатно старију од Христовог рођења – политичку науку и филозофију Могуће је, да је политикологија као наука, не сарађујући са ортодоксном теологијом, сама … |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар