“Србија је спремна да разговара о компромису за решење питања Косова, може да прихвати свако компромисно решење, али понижење народа и урушавање државе не може“, рекао је Александар Вучић на конференцији за штампу са Весом Мичелом, америчким помоћником државног секретар за југ Европе.
Ех, ово би заиста било величанствено, било би за дивљење, када српски председник не би само привидно (кобајаги) бранио углед, достојанство и интересе Србије. Одушевљење једног значајног дела народа можда не би било толико, када би знали ко су “дипломате” са Запада, пред којима српски председник (уз претходну дозволу колонијалних управника) сме да буде дрчан и да се “херкуловски” јуначи.
Тактика којом Александар Вучић одржава свој рејтинг унутар оног “патриотског” дела грађана, који га и даље безрезервно подржава, веома је једноставна и крајње је провидна. Наиме, “српски родољуби” падају у екстазу када чују како је њихов идол “јуначки” нешто одбрусио неком западном “моћнику”. Они тада Вучићу аплаудирају и ликују, у стилу: Е нека си му/им скресао!
Поменута тактика напајања менталним горивом Вучићевих обожаватеља, нажалост, веома је ефектна. Такве особе, које живе за неколико тренутака у којима се њихов председник буса у груди, могли бисмо назвати “Вучићевцима”. Ти Вучићевци се понашају слично наркоманима… онима који би западали у апстиненцијалну кризу, уколико на време не би добили своју дозу новог “усрећења”. Отуда се Вучић стално труди, да у одређеним временским размацима снабде своје “политичке овиснике” довољном количином “наркотика”, који ће их држати у свету илузија до следеће “серотонинске” сеансе.
Очигледно је да је Запад страховито пуно уложио у имиџ Александра Вучића. Почев од његовог одевања, “набијања” наочара за “интелигентнији/интелектуалнији” изглед, до дикције, избора “мотивационих фраза”, пауза у говору за подизање пажње, интересовања и активацију “умних потенцијала” исподпросечних или чак дементних слојева српског друштва. Једном речју, сваки детаљ у понашању, наступу, свакој физичкој манифестацији, гестикулацији и мимици српског председника до краја је прецизно прорачунат. А све је то урађено, након, исто тако темељног, студирања и сондирања јавног мњења у Србији, наравно, углавном оног необразованог, рустикалног, грубог и неотесаног; оног дела који је спреман да поверује у сваку глупост, уколико је таква глупост сагласна њиховим жељама.
Дакле, “успех” и опстанак у српској политичкој трагикомедији, Вучић највише дугује бројним “саветницима”, посебно онима које му је доделила Ангела Меркел – Криштоф Хојзген и Јерг Хескенс. Овај други је на питање Вучића “за коју владу ради”, одговорио, “за обе” (немачку и српску). Ту је и Блеров експерт за “немуште” комуникације Алистер Кембел и читава чета стручњака, антрополога, културолога, социолога, психолога који су до “коске” ушли у ментални склоп слабо култивисаних маса српских набеђених “патриота”.
Готово је невероватно каквим припростим (наивним) маневрима Вучић (уз помоћ поменутих ментора) успева да вара и држи један велики део српског јавног мњења на удици варалици. Најновије “генијално” решење за проблем тзв. Косова, односно, за налажење излаза из некакве (по Вучићу) “неподношљиве” и “неодрживе” ситуације, јесте некакав “компромис”, за који још нико (узимајучи у обзир само Вучићева енигматична разглабања) не зна на шта се односи.
У ствари, када се боље размисли, ту нема никакве загонетности; јасно је о чему се ту ради и у чему је јадац. Србима је потребно да се кроз уши провуче прича о томе како Шиптари неће (годинама!) да испуне једну једину обавезу коју имају по Бриселском споразуму – а то је – формирање Заједнице српских општина (ЗСО). И у чему се тај извикани и “тајновити” Вучићев компромис састоји? Па, ето, ваљда је очигледно: ствар је у томе да самозване шиптарске вође пристану да Србима дају ЗСО, а онда ће они, заузврат, добити столицу у Уједињеним нацијама и право да се слободно учлањују у све међународне организације.
Наравно, по устаљеном шаблону, Шиптари ће упорно одбијати да Србима допусте образовање ЗСО, стварајући тако набој и експлозивни драмски заплет, који ће се у једном тренутку нагло разрешити и то тако што ће албанска страна да “попусти”. Пристаће да реализују обавезу која траје годинама и коју су упорно одбијали. А одбијали су формирање ЗСО, не зато што сматрају да тиме Срби уистину нешто добијају (од самог почетка знају да је ЗСО једна обично невладино удружење), већ стога што им је тако речено. А све зато да би се дошло до овог Вучићевог екстатичког врхунца, званог КОМПРОМИС!
И све је, на нашу жалост, сасвим прецизно прорачунато. Велики део српског јавног мњења уопште не разуме да ЗСО нема никакве ингеренције, ван онога што им омогућава тзв. устав тзв. Косова. Отприлике, ЗСО је нешто налик савезу општинских риболовачких друштава или окружном удружењу лечених алкохоличара.
И такву спрдачину ће онда Вучић прогласити великом победом Србије!? Биће то величанствени тријумф српског политичког генија, већи чак и од оне Милошевићеве војне победе над НАТО агресором, запечаћене у Куманову 1999. Метафорички, Милошевић је асистирао, набациивши пре, безмало, две деценије, Космет Вучићу на десницу, да би овај данас могао, славодобитно, да забије “победоносни” аутогол.
Д. Гостељски / Корени
 |
Кување компромиса или прослава издаје “Србија је спремна да разговара о компромису за решење питања Косова, може да прихвати свако компромисно решење, али понижење народа и урушавање државе не може“, рекао је Александар Вучић на конференцији за штампу са Весом Мичелом, америчким помоћником државног секретар за југ Европе. Ех, ово би заиста било |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар