УРОШ НИКОЛИЋ
У кругу подвала предњачи она да сви имају право да воде рачуна о себи, али, кад се Срби боре за себе, то је превазиђено и ретроградно
Да би се нека држава развијала и била поштована, поред осталог, неопходно је и да изгради самопоштовање. У глобалистичкој ери за мале и средње државе то често није лако, намеће им се теза о томе како су инфериорне и како би требало да жртвују своје националне интересе зарад наводних општељудских вредности и интернационализма. Оно што нас превасходно занима је случај Србије, и то како да поврати пољуљано самопоштовање и избори се са оним што је Мило Ломпар дефинисао као дух самопорицања.
Данас се све државе суочавају са двоструким ударом – ударом одозго, где им се ограничава суверенитет и моћ, и ударом одоздо уситњавањима, разним сепаратизмима, регионализмима и локализмима. Иако делује контрадикторно, процеси на оба спектра су комплементарни. Но државе, и поред свих изазова, као и државни и национални интереси, неће нестати. Напротив, сасвим је реална њихова ревитализација и поновно снажење, јер у временима криза то је опробан рецепт. Државе су се показале у историји као незаобилазан оквир, и, ма колико биле несавршене, оне су неопходне. Константно су на удару разних глобалистичких НВО, које су најчешће на платном списку оних којима (туђе) границе и државе више не требају. Оне нас стално убеђују како је највећи проблем у државама и борби за национални интерес као таквим и да је све то велико зло иако често оне том пропагандом управо штите неке друге интересе и државе.
ПРОПАГАНДИСТИЧКА АГЕНДА
У Србији, нарочито након промена 2000. године, веома је присутна пропагандистичка агенда, у којој су се укоренили олако прихваћени стереотипи, усмерени на пуно потирање права на српску државу, која би водила рачуна о легитимним националним интересима. Да нам земља не би постала онаква каквом је ти агенти утицаја прижељкују, против те пропаганде се треба борити. Назовимо ту пропаганду условно промоцијом „другосрбијанске идеологије“. Иако заговорници те идеологије нису баш вешти и лако их је разобличити озбиљним аргументима, иако је њихова подлога интелектуално сиромашна – та пропаганда ипак даје резултат. Разлог је очит: обиље новца, доминација медијском сценом, инфилтрација у институције, спољна подршка итд. Привлачност те пропаганде је у томе што се агресивно намеће као урбана, модерна, in –док се све што је против тога, макар и ако је добро аргументовано, приказује као назадно, ретроградно, криминално, опасно. Да се разумемо, који ће културни образац и систем вредности превладати у некој држави превасходно зависи од елита и спроводи се одозго. Народ уме понекад да одигра извесну улогу, али се кључне одлуке доносе далеко од обичних људи. Зато је борба за Србију, њену политику и систем вредности превасходно борба елита, које су способне да постепено наметну ову или ону опцију.
Уколико мислимо да Србија крене путем самопоштовања и искључиво сопствених интереса, потребно је да утицајни људи који креирају политику одреде тај курс као дугорочни циљ и спроводе га, а народ, који поседује извесну мудрост, умеће то да препозна и следи. Али народу требају вођство и елита, који ће да га воде у тешким временима глобалне дезоријентације.
Не треба бити превише мудар да би се најпре у политичким надметањима објаснило да Србија има право на своје вредности, национални интерес и самопоштовање, јер довољно је угледати се на све иоле нормалне државе, посебно оне најмоћније, на које се највише позивају они који негирају српске интересе и исмевају их као ретроградне. То би требало радити на фин и софистикован начин, не увлачећи спољне факторе у наше унутрашње расправе и не провоцирати их, јер је мото највећих сила увек био – не ради како ја радим, него како ти ја кажем. Дуплих аршина увек је било, чак и у томе требало би да се угледамо на земље које држе до себе. Ако би некад имали прилику да дупле стандарде примењујемо у своју корист, не би требало да се устручавамо зарад наводне доследности, јер једина доследност је сопствени интерес, а не некаква конструктивистичка форма.
Кад дежурни критичари и пропагандисти разградње свега националног нападају, ваљало би вешто у расправама „пливати на њиховом таласу“. Реалистично треба указивати на сваком појединачном предмету спора како је у земљама њихових ментора то што они критикују овде управо највиша вредност. Кад они анатемишу категорије попут патриотизма, националног и државног интереса, затим однос према традицији, култури, писму, борбу за територију, утицај где год живи твој народ, рад безбедносних служби, полиције, војске, разних министарстава итд. – добро је што чешће позивати се на добре примере и праксе, и то не Русије, Белорусије, Кине и осталих њима мрских земаља, већ САД, Велике Британије, Израела итд.
ПАТРИОТИЗАМ И ЕНАНТИОДРОМИЈА
Потребно је разбијати њихове мантре конструисане на поједностављеним схемама, које погађају масе, јер није реално очекивати да обичан народ већином разуме сложене процесе, да не прогута фино упаковане полуистине, посебно када је медијска машинерија толико агресивна да сто пута поновљена лаж постаје истина. Кад они кажу да је Србија изазвала ратове и да је једина крива, лако је разбити измишљотину како је Србија изгубила четири рата, од којих је реално један био изгубљен, други није ни вођен, трећи је задовољио добар део наших циљева а четврти је изгубљен ван бојног поља, али ни ту ништа није коначно решено и формално изгубљено. Кад се позивају на узалудност борбе за део сопствене земље, за „признавање реалности“, најлакше их је разобличити примерима Фолкланда, Тајвана или других балканских реалности, које би исти ти радо преобликовали. Тачно је да је рат лош, али онај ко нема војску, ко тврди унапред да никад и низашта не би ратовао, ко се не бори за своје легитимне интересе, тај је унапред изгубио без борбе. Ти што нам подмећу причу како је свака борба за национални интерес бесмислена управо су на платном списку највећих извозника ратова и деструкције, док нама предлажу демонтажу војске. Кад се за један принцип залажу у БиХ, други на Косову, јавности би требало разобличити њихово лицемерје.
Или кад кажу да се мора мењати Устав и дати већа права Војводини, није згорег указати на пример из комшилука где је једна унитарна Хрватска, која је и етнички очистила мањине, која је изузетно културно-географски сложена са историјски укорењеним регијама – без проблема ушла у НАТО и ЕУ. Када кажу погрдно да су српске „патриЈоте“ против свега модерног, цивилизованог, западног и европског – требало би рећи у складу са најбољим традицијама реализма, вероватно главне водиље њима узорних и спонзорских земаља, да ми ништа не одбацујемо унапред, јер нешто мрзимо, већ ћемо поступати у складу са својим интересом. Ако је неопходно, зашто не проводити принцип тзв. енантиодромије. На пример: да, хоћемо у ЕУ, али паралелно радимо против тога ако је очигледно да је то у нашем интересу. Чак и да је пут ка ЕУ као одлазак у четнике 1944, не треба заборавити да је тек 1945. коначна и да се не треба залетати. Када кажу да се не може у 21. веку борити за тзв. идеје 19. века, требало би им рећи да се за то не боре само они који су се већ изборили и остварили све своје циљеве у то време, а да, где год има недовшених и спорних питања у свету, борба је природна и непрестана.
БЕСКРАЈНО ЗБУЊИВАЊЕ НАРОДА
То да је патриотизам – који је нормална појава и ствар кућног васпитања, ванидеолошки – назадан и некомпатибилан са економским развојем, могуће је само прогурати не баш бистрим масама у одсуству адекватног одговора патриотских снага. Економски развој и раст, могу да иду чак и уз раме са бруталним аутократијама, а камоли уз земље које само држе до себе. Без патриотизма и односа према државном интересу као светињи нема економског развоја. Све најмоћниије земље, и оне које се сматрају за демократске узоре и оне које перципирамо као аутократске, имају разумљиво развијен култ патриотизма. Та планска апатија и крива интерпретација – како ћемо, када се оканемо митова, Косова, РС, национализма – процветати и економски просперирати, на нивоу је размишљања основца. Да ли је Израел у перманентном рату, да ли је Турска имала импресиван економски раст у првом делу Ердоганове владавине, шта је са Мађарском, Кином, Русијом... да не говоримо о САД и Великој Британији? Наравно да, када имате акутне проблеме, то кошта, као што и руска економија трпи последњих годину и по дана, али ниједан разуман Рус неће рећи да је та економска трпња узалудна. Када вам један музичар прода дискутабилну мантру о национализму као забави света који зарађује мање од 300 евра, ваља га питати колика је просечна плата у Хрватској и како је могуће да је Хрватска већински екстремно националистичка, и држава и обичан народ.
У том кругу подвала испада да сви други имају право да воде рачуна о себи, али, када се Срби боре за себе, то је превазиђено и ретроградно. А дефиниција националног интереса било које земље је слична и иде од безбедности, преко суверенитета и територијалног интегритета, до међународног угледа, заштите свог народа у другим земљама, сопствених вредности и утицаја где год постоји и има основа за њега. Зашто би Србија и Срби, као геополитички фактор на Балкану, одустали од снажне РС, јачања српског корпуса у Црној Гори, утицаја у Македонији и целом Балкану? Зар није природно све то очувати и унапредити? Зар борба за целовиту Србију, Космет, Војводину, Рашку, југ Централне Србије није нешто што би свака земља легитимно радила? Као што је борба за јаку војску, економију, стандард, културну еманципацију и традицију, заштиту животне средине, наталитет, здравље грађана итд. нешто за шта је природно да се бори свака земља. Мир је увек пожељно стање, и најбоље је циљеве достићи мирно, али да ли је у хипотетичкој ситуацији рата решење да се сви предамо и самоукинемо? Наравно, није увек могуће досегнути све циљеве, некад нешто трпи због другог циља, али нас вајни пропагандисти покушавају убедити да је свака борба узалудна, а да нам само обећани интернационалистички рај може помоћи, јер они само чекају да нас несебично извуку из блата, а ми смо ваљда неспособни сами себи да помогнемо и уредимо земљу. Јер патриотизам се, јелте, не сипа у трактор, али евроинтеграције се сигурно сипају.
Већ довољно збуњеном народу редовно просипају поједноставњене схеме, као да патриотизам искључује модерност, развој, стандард и да држава није сложен систем у коме се свеобухватно бори за разне циљеве, понекад међусобно супротстављене, велике и мале, тактичке и стратешке, конкретне и апстракне итд. Екстремни економицизам комбинован са идеолошким фундаментализмом натурају као да су они рационални, а ми лудаци заостали у времену и као да не постоји ништа вредно човековог живљења сем обећаног раја од хиљаду-две евра у вечитој најави.
ДОПРИНЕТИ МОЖЕМО СВИ
Кад се деси неки скандал у Цркви, војсци, Академији наука, одмах су све те националне институције зло, не гледајући на то као на појединачни случај, због кога ствари не треба генерализовати. Кад имате скандалозно лоша државна предузећа, аутоматски кажу да их све треба продати странцима, па и она која сјајно раде и доносе профит. Треба ли им рећи да свака озбиљна земља задржава стратешку контролу над најважнијим ресурсима?
Промовишу толеранцију, а екстремно су нетолерантни. Било шта што је традиционално, као породица, нација, Црква, искрено презиру и теже да уруше. На руку им иду и неки нетактични идеолошки противници, по вокацији националисти, који им добро дођу за подсмех и обесмишљавање свих идеолошких противника – то су они који с њима не полемишу снагом аргумената, већ мржњом.
Борба за јаку и успешну Србију, самим тим и грађане који ће живети живот достојан човека у најширем смислу, најпре је вредносна, идеолошка, политичка и информативна. Ако се ту не оствари јасна победа и не поставе здрави циљеви и темељ, све друго је фарса. Приметили сте да сам у тексту користио реч „они“, без помињања имена. Није тешко погодити ни ко су то „они“ ни ко смо „ми“. Требало би их називати правим именима и демаскирати, јер, ако се зна од кога највише добијају новац и подршку, јасно је и чији су им интереси најпречи. То су пропагандисти, који себе не виде као такве, али оно што је супротстављено њима, сматрају за агресивну пропаганду, на коју ваљда мисле да треба да имају монопол. Ми смо ти, грађани најпре, који мислимо супротно од њих и не желимо да живимо у земљи кројеној по њиховој мери. Сваки грађанин коме је стално до ове земље на неки начин би требало да допринесе борби да Србија буде успешна и нормална земља, али је узалудан посао уколико међу елитама које нешто одлучују не превладају таква мишљења. Нашој елити неопходно је проветравање и свежа крв знања, а ова земља потенцијала за то има. И ту угледајмо на најбоље, и, као и за многе друге економске, политичке ствари, нема ништа епохално ново да измислимо, већ само да се угледамо на најбоље светске праксе. модификујемо их и прилагодимо себи.
Јесмо мали територијално и по бројности, али нисмо мали народ, заслужујемо боље. Да би земљу одбранили од оних који јој не мисле добро, морамо се бранити памећу. Кроз историју се безброј пута показало да, кад владари негују окружење које поседује најгоре особине и подстичу то и у масама – кад тад ће се окренути против њега јер ће неко други да такве лако да придобије за себе.
Скраћења текста НС
Блог Уроша Николића
| „МИ“ И „ОНИ“ ИЛИ ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар