from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/201JHPi
via IFTTT
недеља, 31. јануар 2016.
Računarska grafika (II deo)
U prvom polugodištu šk .2015/16. godine učenici II razreda su se upoznali sa osnovnim pojmovima iz oblasti računarske grafike. Podsetite se lekcije UVOD U RAČUNARSKU GRAFIKU , i ako do sada niste uradili domaći zadatak vreme ja da to uradite, a mi … Nastavite sa čitanjem →
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/201JHPi
via IFTTT
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/201JHPi
via IFTTT
КАКО ЈЕ ХИБРИДНИ РАТ СТИГАО И У ЕВРОПУ
КАКО ЈЕ ХИБРИДНИ РАТ СТИГАО И У ЕВРОПУ
СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ
Европа је за Америку постала проблем и очигледно да се моделом хибридног рата већ кренуло са решавањем тог проблема
Европска унија је већ дуго у дубокој кризи, чији су основни узроци њено накарадно устројство, историјски потрошен и политички превазиђен смисао те европске интеграције. Измучена нарастајућим бесмислом ЕУ је ушла у фазу егзистенцијалне кризе, која озбиљно прети и формалним распадом европског пројекта. Та актуелна фаза кризе све више, међутим, сугерише да је реч о америчком хибридном рату против ЕУ и Европе, на чијем удару су пре свега Немачка и Источна Европа. Америка се кроз форму хибридног рата директно умешала како би ослабљену и расуту ЕУ и дестабилизовану Немачку искористила за своје стратешке циљеве – одржавање контроле над Европом и стварања своје тампон зоне између Русије и Немачке.
Главни инструменти тог најновијег америчког хибридног рата су избегличка криза и заоштравање односа са Русијом. Главни циљ тог најновијег америчког „ратовања“ у Европи је Немачка као кључна европска земља. То помало звучи чудно, јер је познато да је та земља, упркос својој економској и популационој моћи, од Другог светског рата на овај или онај начин под америчком контролом, као и цела Западна Европа. Ситуација се, међутим, силом прилика и природом развоја међународних односа после пада Берлинског зида и комунизма полако мења и кључне земље постепено крећу као самосталнијој политичкој и економској политици. То у реалности значи измицање америчкој контроли. Тај процес истовремено прати и дубока криза Европске уније као кључног америчког инструмента у контроли целог европског континента, који би могао да нестане заједно са том већ обесмишљеном интеграцијом. Америка једноставно не може да дозволи урушавање своје доминације у Европи, јер то је њен стратешки интерес број један и спремна је да уради било шта што сматра да је потребно како би задржала контролу над Европом.
КРАЈ „НЕМАЧКЕ ЕВРОПЕ“
И то се у Вашингтону и не крије. У последњих неколико месеци у Вашингтону је на различитим нивоима саопштавано да је Европа један од приоритетних политичких проблема за Америку и да је на листи опасности за америчке стратешке интересе на вишем место и од Русије. Европа је за савремену Америку постала проблем и очигледно да се моделом хибридног рата већ кренуло са „решавањем тог проблема“. У овој фази је на сцени деструкција и урушавање комплетне ЕУ, што ће довести до краја такозване „немачке Европе“ како би се, према недавном писању читаног тумача америчке политике Роберта Каплана, показало „да и даље нема алтернативе америчком лидерству у Европи“.
Главна мета тог хибридног рата је Немачка јер је кључна земља ЕУ и у негативном и у позитивном смислу. Немачкој је очигледно постао тесан, уствари претесан, простор који јој остављају америчка контрола и америчко савезништво и она већ годинама, тачније од америчке инвазије на Ирак 2003. године, када односи Берлина и Вашингтона почињу да се круне, покушава да буде самосталнији фактор на светској и домаћој сцени. Али у Америци се очигледно процењује да је сада прави час за одлучније кораке према Немачкој. Тај прави час дефинишу већ поодмакле и интензивиране дискусије о будућем облику европске интеграције, који би требало да замени оно што се још увек зове Европска унија.
Природно је да унутар Европе пресудну реч о будућој интеграцији има Немачка као најмоћнија земља. Зато је, према америчким стратезима, неопходно сада дестабилизовати Немачку, урушити је изнутра и ослабити њену политичку и економску моћ како она не би била у стању да пресудно утиче на облик те будуће европске интеграције. Без довољне моћи Немачке, Америци се отвара простор да преко својих верних послушника у Европи – пре свега Велике Британије, Холандије и Пољске а у новије време и Француске – обезбеди модел који одговара њеним интересима. Међу идејама о будућој европској интеграцији доминира онај о унији неколико група земаља, и ту идеју подржава и Немачка. Земље унутар сваке групе би биле дубоко међусобно интегрисане, политички и економски, а онда би те групе заједно кроз лабавију везаност чиниле унију Европе. Углавном се говори о групи северних земаља, или немачкој групи, затим јужној и о источној Европи. Нејасна је позиција Велике Британије, која се залаже за посебну северну групу, у којој не би били Немачка и њени најближи савезници као што су Холандија, Белгија и Аустрија, а ништа мање јасније није ни место Француске, где ће она. На столу су и идеје о још једној, Балканској групи. Формирање европске интеграције кроз групе земаља је и интерес Америке јер би онда тако ослабљена Европа била принуђена да се за гаранције своје безбедности потпуно ослони на НАТО, у преводу на Америку. То је и начин не само да НАТО као највећи клијент америчке војне индустрије преживи него и да се обнови донекле изгубљена контрола над Европом.
ПОДИЗАЊЕ ПРЕПРЕКА НЕМАЧКОЈ ПРЕМА РУСИЈИ
За Америку је најважније шта ће бити са групом коју чине земље Источне Европе. Кључни амерички савезник у тој групи је Пољска мада ту су и Балтичке републике, али оне објективно немају потребну снагу да би могле да битно утичу на политичке процесе. Суштина је да, у случају да будућа европска интеграција буде састављена од група земаља, што је врло вероватно, та група Источне Европе буде под америчком доминацијом. На тај начин би се створила нека врста тампон зоне између Русије и Немачке, која би, верује се, била најефикаснији инструмент притисака и утицаја и на Русију и на Европу.
Први услов за остварење те амбиције је потискивање Немачке и њеног утицаја из Источне Европе. То није лак посао јер Немачка је највећи економски партнер тих земаља и некако, упркос историји, природни сапутник Источне Европе. Тај део хибридног рата против Немачке се спроводи преко Пољске, затим такозване Вишеградске групе земаља и Европске комисије. Одавно је познато да је Европска комисија у институционалној структури ЕУ главна америчка полуга, и то је један од разлога што управо Немачка настоји да Комисију све више маргинализује у доношењу одлука у ЕУ. Од 2008. године влада Ангеле Меркел је у великој мери успела да маргинализује Европску комисију, али она је и даље важна и сада је изузетно активна у овом америчком хибридном рату. Најбољи пример је заоштравање односа са Пољском, где ватру највише распаљује управо Европска комисија а онда власти у Варшави доливају уље на ту ватру и свој бес усмеравају пре свега ка Немачкој, а не толико према бирократији у Бриселу. Али, занимљиво, ни према и НАТО, него, напротив, Пољска постаје главни заговорник његовог ширења и трајног базирања у Источној Европи. Актуелна влада у Пољској је нешто другачија у односу на претходне, али у политици и верности према Америци је иста као и све остале. Ту нема промена.
Кроз ту призму хибридног рата би требало гледати и на Европи наметнуто заоштравање односа са Русијом. И то је пре свега део хибрдиног рата против Немачке, јер је главни циљ дугорочни прекид веза Берлина и Москве. То је политика Запада, сада Америке, коју је од самог првог дана формирања савремене Немачке 1871. године формулисала Велика Британија. Савез Русије и Немачке је нешто чега се Америка, Велика Британија али и остале земље Западне Европе и изнад свега Источне Европе највише плаше и већ скоро 150 година настоје да се то не деси. У Вашингтону се и не крије да сарадња Немачке и Русије представља „претњу америчким интересима“ и Америка ће „настојати да не дозволи отопљавање односа између две државе“.
ДА ЛИ ЈЕ ИЗВЕСТАН ПАД АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ
Немачка је, утисак је, доста неспремно дочекала овакав развој догађаја, споро и понекад чини се помало наивно. Додуше, Немци пословично немају талента за политику и политичке игре, посебно не оне којима су обдарени Англосаксонци. Врло је споро реаговала, а, када је то и чинила, онда је то било на њену штету. Очигледно је процена владе Ангеле Меркел да треба прихватити америчке захтеве и политичке уцене како би се купило време и тако не само избегло питање о западном савезништву него и очувао привид ЕУ док се не договори неко ново решење за европску интеграцију. По свему судећи, погрешна процена мада, истини за вољу, немачка влада објективно има веома мали маневарски простор, јер Америка, захваљујући деценијској, на овај или онај начин, окупацији те земље има своје јаке мреже у свим сегментима немачког друштва, пре свега у свету крупног капитала, финансија и медија, па је канцеларка Ангела Меркел дошла у ситуација да, што год уради, биће искоришћено против ње. Илустративан пример су манипулације у медијима и политичком естаблишменту о наводним силовањима и сексуалном слостављању Немица од стране избеглица.
Њена ипак највећа грешка у овом хибридном рату је погрешна процена расположења самих грађана Немачке, а они су ти који гласају на изборима. Најбољи пример је такозвана мигрантска криза, за коју је од првог дана било јасно да је амерички пројекат и да је главни циљ дестабилизација Европе и Немачке. Уместо суочавања са том чињеницом, Ангела Меркел је постала шампион тог пројекта и попуштања према Турској, која је главни подизвођач избегличких кризних радова. Постала је и шампион санкција према Русији иако је то против интереса Немачке. Изгубила је углед и статус у самој Немачкој. Минирање Ангеле Меркел је део хибридног рата који се сада покушава прикрити плановима да се она смени пре краја мандата, па би се све свело на лични план. Како сада ствари стоје, Меркелова ће највероватније напустити канцеларско место пре наредних избора који су идуће године, али то неће ништа променити. То је још једна манипулација, о чему сведочи и то што њену смену највише заговарају и траже амерички и британски медији и они у Немачкој који су под америчком контролом. Другим речима, Немачка још увек нема снаге да се одупре америчком хибридном рату и дестабилизацији земље. Утолико пре што је Немачка у том рату остала потпуно сама, што је судбина које се та земља генерално највише плаши.
Њено судбинско одређење је да, као највећа и економски најмоћнија земља Европе, суштински не може сама, она мора да има савезнике. Они који су њени званични савезници су уствари њени непријатељи, јер је спречавају да буде са онима који су јој природни савезници. Природни савезник Немачке је Исток, а не Запад. Власти у Берлину сада покушавају да нешто учине у Пољској како би пробили обруч, па се говори и о некаквом „варшавском мајдану“, који би финансирала Немачка, али то је ипак узалудан посао. Ако се тако нешто и деси, то ће пре бити у америчкој режији, а не немачкој.
ШТА ДА РАДИ СРБИЈА?
У Немачкој је то свима јасно, у овом времену више него икада у новијој историји, па је створен велики јаз између јавности и политичке елите. У том јазу се већ извесно време кувају разне алтернативне политичке опције које медији покушавају да прикрију, али оне свакога дана постају све јаче и масовније. Ту лежи озбиљна опасност и за Немачку и за Европу, јер игнорисањем политичке реалности ствара се простор за екстремна размишљања и екстремне политичке организације. У Немачкој се нешто „кува“, а историја нас учи да немачко незадовољство обично исцури на најгори начин, поготово, као што је случај у овом хибридном рату, када је окружена са свих страна онима који су против ње. Тога су очигледно свесни стратези у Вашингтону када Европу стављају на листу приоритета савремених опасности.
У таквом амбијенту намеће се и питање шта би то могло да значи за Србију. Србија, наравно, не може ни на који начин да утиче на ту ситуацију, али мора да буде свесна њеног развоја и могућих последица. Можда би у овој фази најкориснији био недавни савет бившег америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија да би за Србију сада „било најбоље да ћути“, да се примири и гледа своја посла код куће. То би такође значило и за такозване европске интеграције Србије. Каква ће бити будућа интеграција, то је још неизвесно, сигурно је да ће у тој новој интеграцији бити неко место и за Србију, али до тада Србија би требало да сачува оно што има и што јој је преостало јер све што се буде дешавало под изговором пута у ЕУ биће само додатна пљачка и рушење њене државе. И ништа више јер оно што се јавно представља као ЕУ више у реалности и не постоји. Постоје само лобистички центри, који наратив ЕУ користе за пљачку и политичке циљеве појединачних центара моћи.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ
Европа је за Америку постала проблем и очигледно да се моделом хибридног рата већ кренуло са решавањем тог проблема
Европска унија је већ дуго у дубокој кризи, чији су основни узроци њено накарадно устројство, историјски потрошен и политички превазиђен смисао те европске интеграције. Измучена нарастајућим бесмислом ЕУ је ушла у фазу егзистенцијалне кризе, која озбиљно прети и формалним распадом европског пројекта. Та актуелна фаза кризе све више, међутим, сугерише да је реч о америчком хибридном рату против ЕУ и Европе, на чијем удару су пре свега Немачка и Источна Европа. Америка се кроз форму хибридног рата директно умешала како би ослабљену и расуту ЕУ и дестабилизовану Немачку искористила за своје стратешке циљеве – одржавање контроле над Европом и стварања своје тампон зоне између Русије и Немачке.
Главни инструменти тог најновијег америчког хибридног рата су избегличка криза и заоштравање односа са Русијом. Главни циљ тог најновијег америчког „ратовања“ у Европи је Немачка као кључна европска земља. То помало звучи чудно, јер је познато да је та земља, упркос својој економској и популационој моћи, од Другог светског рата на овај или онај начин под америчком контролом, као и цела Западна Европа. Ситуација се, међутим, силом прилика и природом развоја међународних односа после пада Берлинског зида и комунизма полако мења и кључне земље постепено крећу као самосталнијој политичкој и економској политици. То у реалности значи измицање америчкој контроли. Тај процес истовремено прати и дубока криза Европске уније као кључног америчког инструмента у контроли целог европског континента, који би могао да нестане заједно са том већ обесмишљеном интеграцијом. Америка једноставно не може да дозволи урушавање своје доминације у Европи, јер то је њен стратешки интерес број један и спремна је да уради било шта што сматра да је потребно како би задржала контролу над Европом.
КРАЈ „НЕМАЧКЕ ЕВРОПЕ“
И то се у Вашингтону и не крије. У последњих неколико месеци у Вашингтону је на различитим нивоима саопштавано да је Европа један од приоритетних политичких проблема за Америку и да је на листи опасности за америчке стратешке интересе на вишем место и од Русије. Европа је за савремену Америку постала проблем и очигледно да се моделом хибридног рата већ кренуло са „решавањем тог проблема“. У овој фази је на сцени деструкција и урушавање комплетне ЕУ, што ће довести до краја такозване „немачке Европе“ како би се, према недавном писању читаног тумача америчке политике Роберта Каплана, показало „да и даље нема алтернативе америчком лидерству у Европи“.
Главна мета тог хибридног рата је Немачка јер је кључна земља ЕУ и у негативном и у позитивном смислу. Немачкој је очигледно постао тесан, уствари претесан, простор који јој остављају америчка контрола и америчко савезништво и она већ годинама, тачније од америчке инвазије на Ирак 2003. године, када односи Берлина и Вашингтона почињу да се круне, покушава да буде самосталнији фактор на светској и домаћој сцени. Али у Америци се очигледно процењује да је сада прави час за одлучније кораке према Немачкој. Тај прави час дефинишу већ поодмакле и интензивиране дискусије о будућем облику европске интеграције, који би требало да замени оно што се још увек зове Европска унија.
Природно је да унутар Европе пресудну реч о будућој интеграцији има Немачка као најмоћнија земља. Зато је, према америчким стратезима, неопходно сада дестабилизовати Немачку, урушити је изнутра и ослабити њену политичку и економску моћ како она не би била у стању да пресудно утиче на облик те будуће европске интеграције. Без довољне моћи Немачке, Америци се отвара простор да преко својих верних послушника у Европи – пре свега Велике Британије, Холандије и Пољске а у новије време и Француске – обезбеди модел који одговара њеним интересима. Међу идејама о будућој европској интеграцији доминира онај о унији неколико група земаља, и ту идеју подржава и Немачка. Земље унутар сваке групе би биле дубоко међусобно интегрисане, политички и економски, а онда би те групе заједно кроз лабавију везаност чиниле унију Европе. Углавном се говори о групи северних земаља, или немачкој групи, затим јужној и о источној Европи. Нејасна је позиција Велике Британије, која се залаже за посебну северну групу, у којој не би били Немачка и њени најближи савезници као што су Холандија, Белгија и Аустрија, а ништа мање јасније није ни место Француске, где ће она. На столу су и идеје о још једној, Балканској групи. Формирање европске интеграције кроз групе земаља је и интерес Америке јер би онда тако ослабљена Европа била принуђена да се за гаранције своје безбедности потпуно ослони на НАТО, у преводу на Америку. То је и начин не само да НАТО као највећи клијент америчке војне индустрије преживи него и да се обнови донекле изгубљена контрола над Европом.
ПОДИЗАЊЕ ПРЕПРЕКА НЕМАЧКОЈ ПРЕМА РУСИЈИ
За Америку је најважније шта ће бити са групом коју чине земље Источне Европе. Кључни амерички савезник у тој групи је Пољска мада ту су и Балтичке републике, али оне објективно немају потребну снагу да би могле да битно утичу на политичке процесе. Суштина је да, у случају да будућа европска интеграција буде састављена од група земаља, што је врло вероватно, та група Источне Европе буде под америчком доминацијом. На тај начин би се створила нека врста тампон зоне између Русије и Немачке, која би, верује се, била најефикаснији инструмент притисака и утицаја и на Русију и на Европу.
Први услов за остварење те амбиције је потискивање Немачке и њеног утицаја из Источне Европе. То није лак посао јер Немачка је највећи економски партнер тих земаља и некако, упркос историји, природни сапутник Источне Европе. Тај део хибридног рата против Немачке се спроводи преко Пољске, затим такозване Вишеградске групе земаља и Европске комисије. Одавно је познато да је Европска комисија у институционалној структури ЕУ главна америчка полуга, и то је један од разлога што управо Немачка настоји да Комисију све више маргинализује у доношењу одлука у ЕУ. Од 2008. године влада Ангеле Меркел је у великој мери успела да маргинализује Европску комисију, али она је и даље важна и сада је изузетно активна у овом америчком хибридном рату. Најбољи пример је заоштравање односа са Пољском, где ватру највише распаљује управо Европска комисија а онда власти у Варшави доливају уље на ту ватру и свој бес усмеравају пре свега ка Немачкој, а не толико према бирократији у Бриселу. Али, занимљиво, ни према и НАТО, него, напротив, Пољска постаје главни заговорник његовог ширења и трајног базирања у Источној Европи. Актуелна влада у Пољској је нешто другачија у односу на претходне, али у политици и верности према Америци је иста као и све остале. Ту нема промена.
Кроз ту призму хибридног рата би требало гледати и на Европи наметнуто заоштравање односа са Русијом. И то је пре свега део хибрдиног рата против Немачке, јер је главни циљ дугорочни прекид веза Берлина и Москве. То је политика Запада, сада Америке, коју је од самог првог дана формирања савремене Немачке 1871. године формулисала Велика Британија. Савез Русије и Немачке је нешто чега се Америка, Велика Британија али и остале земље Западне Европе и изнад свега Источне Европе највише плаше и већ скоро 150 година настоје да се то не деси. У Вашингтону се и не крије да сарадња Немачке и Русије представља „претњу америчким интересима“ и Америка ће „настојати да не дозволи отопљавање односа између две државе“.
ДА ЛИ ЈЕ ИЗВЕСТАН ПАД АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ
Немачка је, утисак је, доста неспремно дочекала овакав развој догађаја, споро и понекад чини се помало наивно. Додуше, Немци пословично немају талента за политику и политичке игре, посебно не оне којима су обдарени Англосаксонци. Врло је споро реаговала, а, када је то и чинила, онда је то било на њену штету. Очигледно је процена владе Ангеле Меркел да треба прихватити америчке захтеве и политичке уцене како би се купило време и тако не само избегло питање о западном савезништву него и очувао привид ЕУ док се не договори неко ново решење за европску интеграцију. По свему судећи, погрешна процена мада, истини за вољу, немачка влада објективно има веома мали маневарски простор, јер Америка, захваљујући деценијској, на овај или онај начин, окупацији те земље има своје јаке мреже у свим сегментима немачког друштва, пре свега у свету крупног капитала, финансија и медија, па је канцеларка Ангела Меркел дошла у ситуација да, што год уради, биће искоришћено против ње. Илустративан пример су манипулације у медијима и политичком естаблишменту о наводним силовањима и сексуалном слостављању Немица од стране избеглица.
Њена ипак највећа грешка у овом хибридном рату је погрешна процена расположења самих грађана Немачке, а они су ти који гласају на изборима. Најбољи пример је такозвана мигрантска криза, за коју је од првог дана било јасно да је амерички пројекат и да је главни циљ дестабилизација Европе и Немачке. Уместо суочавања са том чињеницом, Ангела Меркел је постала шампион тог пројекта и попуштања према Турској, која је главни подизвођач избегличких кризних радова. Постала је и шампион санкција према Русији иако је то против интереса Немачке. Изгубила је углед и статус у самој Немачкој. Минирање Ангеле Меркел је део хибридног рата који се сада покушава прикрити плановима да се она смени пре краја мандата, па би се све свело на лични план. Како сада ствари стоје, Меркелова ће највероватније напустити канцеларско место пре наредних избора који су идуће године, али то неће ништа променити. То је још једна манипулација, о чему сведочи и то што њену смену највише заговарају и траже амерички и британски медији и они у Немачкој који су под америчком контролом. Другим речима, Немачка још увек нема снаге да се одупре америчком хибридном рату и дестабилизацији земље. Утолико пре што је Немачка у том рату остала потпуно сама, што је судбина које се та земља генерално највише плаши.
Њено судбинско одређење је да, као највећа и економски најмоћнија земља Европе, суштински не може сама, она мора да има савезнике. Они који су њени званични савезници су уствари њени непријатељи, јер је спречавају да буде са онима који су јој природни савезници. Природни савезник Немачке је Исток, а не Запад. Власти у Берлину сада покушавају да нешто учине у Пољској како би пробили обруч, па се говори и о некаквом „варшавском мајдану“, који би финансирала Немачка, али то је ипак узалудан посао. Ако се тако нешто и деси, то ће пре бити у америчкој режији, а не немачкој.
ШТА ДА РАДИ СРБИЈА?
У Немачкој је то свима јасно, у овом времену више него икада у новијој историји, па је створен велики јаз између јавности и политичке елите. У том јазу се већ извесно време кувају разне алтернативне политичке опције које медији покушавају да прикрију, али оне свакога дана постају све јаче и масовније. Ту лежи озбиљна опасност и за Немачку и за Европу, јер игнорисањем политичке реалности ствара се простор за екстремна размишљања и екстремне политичке организације. У Немачкој се нешто „кува“, а историја нас учи да немачко незадовољство обично исцури на најгори начин, поготово, као што је случај у овом хибридном рату, када је окружена са свих страна онима који су против ње. Тога су очигледно свесни стратези у Вашингтону када Европу стављају на листу приоритета савремених опасности.
У таквом амбијенту намеће се и питање шта би то могло да значи за Србију. Србија, наравно, не може ни на који начин да утиче на ту ситуацију, али мора да буде свесна њеног развоја и могућих последица. Можда би у овој фази најкориснији био недавни савет бившег америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија да би за Србију сада „било најбоље да ћути“, да се примири и гледа своја посла код куће. То би такође значило и за такозване европске интеграције Србије. Каква ће бити будућа интеграција, то је још неизвесно, сигурно је да ће у тој новој интеграцији бити неко место и за Србију, али до тада Србија би требало да сачува оно што има и што јој је преостало јер све што се буде дешавало под изговором пута у ЕУ биће само додатна пљачка и рушење њене државе. И ништа више јер оно што се јавно представља као ЕУ више у реалности и не постоји. Постоје само лобистички центри, који наратив ЕУ користе за пљачку и политичке циљеве појединачних центара моћи.
| КАКО ЈЕ ХИБРИДНИ РАТ СТИГАО И У ЕВРОПУ |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Гордан Михић: Српску историју држе у фиоци, а Сулејмана на тв
Гордан Михић: Српску историју држе у фиоци, а Сулејмана на тв
ТОКОМ писања серијала „Огњиште“ и вишегодишњег „копања“ по библиотекама, музејима, историјским списима, мемоарима…, најузбудљивија ми је била потврда сазнања које, иначе носим у себи од детињства – да храброст и истрајност мењају свет, а не кукавичлук, остајање по страни, пристајање на нељудске услове и нељудска времена. Каже ово, за „Новости“, Гордан Михић, сценариста који готово пет деценија исписује ову нашу, нимало лаку друштвену и психолошку „историју“. Михићев потпис стоји на култним филмовима од периода „црног таласа“ до данас, а његови серијали и драме убрајају се у златне примере наше ТВ продукције.
Јесмо ли данас свесни тога шта значи грађанска храброст, а шта је пристајање на нељудске услове и нељудска времена?
– У „Огњишту“ сам створио лик Аксентија Вишњића, човека који је започео животни пут као сироче и препродавац на пијаци, да би се сам школовао, учио, путовао и схватио да постоји нешто што је изнад питања личне користи. А то је рад за свој народ. Тај Аксентије учесник је и сведок свих судбоносних збивања од оснивања Велике школе 1808, до краја владавине Обреновића. Кроз његов животни пут, изузетна дела и лична страдања, грехе, заблуде и промашаје поставио сам питања ко нас је све водио, за ким смо ишли, коме веровали, шта су правде и неправде света, извлачимо ли поуке из грешака, где је наша одговорност за то што смо се олако препуштали људима који немају ни визију, ни знање, ни снагу, ни мудрост. Или, шта се чинило онима који су те квалитете имали, колико су их вређали, ниподаштавали и онемогућавали, Вука, Стерију, Доситеја, Ђуру Јакшића… А све су им то чинили они учмали у својој жабокречини, бахати, моћни, они којима су власт и похлепа били једини императив.
Где су одговори на сва та питања?
– У нама самима. Аксентије је три пута све губио, и три пута почињао живот из почетка. Остајао је без породице, пријатеља, био је пребијан, хапшен, прогоњен, дизао се из пепела, и не само да је активно помагао стварање институција савременог друштва, већ се свим силама трудио да помогне слабима, немоћнима, гладнима, онима који су у безнађу. Током живота упознао је Карађорђа, Милоша Обреновића, Тому Вучића Перишића, Илију Гарашанина, са којим је био посебно близак, кнеза Михаила, Јована Ристића, капетана Мишу Анастасијевића, председнике влада, министре, два руска цара, знамените Србе из Трста и Беча…, велике личности тадашње Европе које су, свака на свој начин, биле заинтересоване за Србију попут Гетеа, Игоа, Енгелса, Гогоља, Лајбница…
РЕМЕК-ДЕЛА И ТЕНДЕР
У РТС сте створили ремек-дела као што су „Самци“, „Камионџије“, „Отписани“, „Балкан експрес“, „Сиви дом“, „Заборављени“, „Сироти мали хрчки“, „Господин Фока“…
Да ли и догађај са „Огњиштем“ такође говори о нама?
– Ни слутио нисам како ће се све завршити када су ме пре много година Александар Тијанић и Никола Мирков позвали да покушам да створим један телевизијски еп о српској историји. Тражили су три циклуса по двадесет осам епизода о настајању српске државе од 1804. до 20. века. Кроз све крваве догађаје, устанке, ратове, жртве, победе, поразе, велика остварења, немале грешке и заблуде, кроз сукобе династија, стварање школства, просвете, здравства, културе и уметности. Нисам оклевао да се упустим у тај подухват, када сам га завршио, стигле су сјајне рецензије. Али после расписаног тендера за реализацију „Огњишта“ оне нису значиле ништа – речено је да нема пара. У међувремену, снимале су се друге серије са неколико стотина епизода. Нисам рекао ни реч против тих аутора и њихових идеја, не кажем ни сада, али остаје чињеница да је „Огњиште“ било прво које је написано да је означено као апсолутни приоритет и – заборављено.
Ко се данас посебно интересује за Србију, у чему се тадашња и садашња Србија разликују?
– Највише се интересују мешетари Међународног монетарног фонда и велике силе које постављају своје услове. Што се тиче приче о Европи, кључна реченица о нама изговорена је 1808. године, на отварању Велике школе, а она гласи: „Ослобођена, напаћена Србија овим даном поново почиње да се приближава породици европских народа“. Да се Аксентије Вишњић данас појави, видео би да, иако је прошло две стотине година, то приближавање још траје. Стално смо тој Европи никад ближи, и никад даљи.
Шта је разлог за то што нам се историја понавља и као трагедија и као фарса?
– Историја се циклично креће, а код нас, што су се ствари наизглед више мењале, то су некако остајале исте. Учини нам се да је неки пут поплочан најбољим намерама, а испостави се да је то правац за пакао. Нисмо у томе усамљени, много је друштава која су то горко искуство осетила и платила. Судбине „обичних људи“ уобличавају ратови и револуције, стварање нових класа које се енормно богате, идеалисти који напуштају идеале и подлежу похлепи за влашћу, моћи, новцем… С друге стране, ми мало знамо о нашој историји. Тужно је и ненормално да наше ТВ гледалиште све зна о Сулејману или Џингис Кану, а готово ништа о ствараоцима српске историје, о генерацијама које су остваривале слободу и право на живот без обзира на жртве и страдања, о великој и судбоносној епохи која не сме да буде заборављена.
Телевизијска сага „Огњиште“, коју сте писали пет година говори о српској историји с почетка 19. века. Али снимање је опет одложено?
– Закључак је да РТС ништа није ни покушао да уради да се упркос свим финансијским тешкоћама пројекат ипак реализује. Било како било, скоро је сасвим извесно да се „Огњиште“ никад неће ни снимити. Волео бих да нисам у праву, али тако је. Лично, ја ћу то некако поднети. Биће ми жао и тешко, јер сам уложио све што сам могао, знао и умео у тај пројекат. Ја имам 18 ТВ серија и 50 играних филмова, и сматрам да сам неки траг иза себе ипак оставио. Ако смем да кажем, на губитку је РТС и његово гледалиште, не зато што неће мене бити на програму, него што прича о једној епохи, о страшном и величанственом 19. веку опет тоне у мрак телевизијске фијоке.
За Емира Кустурицу завршили сте неколико пројеката, међу којима је, поред адаптације романа „На Дрини ћуприја“ и сценарио за филм „Панчо Виља“?
– У данашњем свету основне људске вредности потпуно су скрајнуте, омаловажене и скоро сасвим одбачене. Зато није чудо што се у Мексику, у коме се првих деценија прошлог века са заносом и надом певало и причало о великом револуционару Панчу Виљи, и о истом тако великом револуционару Емилијану Запати, данас, нажалост, годинама, на сав глас прича о нарко-босу који има империју створену на трговини дрогом, Ел Чапу, о томе како је побегао из затвора и како је ухваћен. То су јунаци ових дана. Остаје једина нада да се историја ипак циклично креће, па ће се можда једног дана вратити на сцену људи типа Панча Виље и Емилиана Запате.
ШТА ЈЕ ПРИОРИТЕТ
ДА ли сте још некога покушали да заинтересујете да се серијал „Огњиште“ ипак сними?
– Јесам, и то не због себе и тога што сам дуго и помно радио, већ зато што, ипак, треба поставити питање да ли је могуће да је овом народу потребнији фудбалски стадион у Београду, поред четири постојећа, и да ће за то без проблема наћи сто педесет милиона евра, а да српска историја 19. века нема никакав приоритет. Дуго сам размишљао и онда сам одлучио да идем код председника републике. Он ме саслушао, али пошто није било никаквог резултата годину дана, написао сам писмо председнику Владе, па писмо председнику УO РТС, Министарству културе, али ми је државна секретарка рекла да треба сачекати неколико година, да је таква и таква ситуација, да Министарство културе не може ништа да помогне…
Ко би могао да буде Панчо Виља наших дана?
– Наука и уметност унапређују и мењају свет, а поред њих, мислим да су јунаци наших дана они „мали људи“ о којима се врло мало говори и пише у јавности, који се скоро и не помињу. То су обични људи који раде, живе, стварају, чувају своје породице, који упркос свему што се догађа нису изгубили доброту и спремност да помогну другима. Ти људи, заправо, чувају свет онакав какав треба да буде.
Да ли вас можда растужује стална актуелност онога што сте написали, и шта вам се чини најстрашнијим у данашњим „вранама“, или у „дневнику увреда“ наших дана?
– Волео бих да о тој актуелности размишљају моји читаоци или гледаоци, није упутно да ја оцењујем такве ствари. А данас ми се све подједнако чини страшним – и глупост, и бруталност политике, моћи, новца, и грамзивост, и одсуство морала, правде, људске части и достојанства. А најстрашнија прича је ова о избеглицама из Африке и Азије, које из хаоса, ратова, злочина и беде траже спас у Европи, која има свог удела у узроцима њихове несреће и сада не зна шта ће с њима.
Постоје ли данас неке спасоносне идеје за свет као што су постојале некада, има ли Србија ту идеју?
– Постоје, и увек су исте, од античких времена. И опет, по ко зна који пут, чекају неке младе људе који ће их развигорити. То важи и за Србију – одувек се зна које су ствари за које се вреди борити, шта су идеали слободе, правде и једнакости, шта је поштовање других људи, шта је поштовање оних који не могу да живе без помоћи других, свих потлачених и понижених.
Радмила Радосављевић, Новости
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
ТОКОМ писања серијала „Огњиште“ и вишегодишњег „копања“ по библиотекама, музејима, историјским списима, мемоарима…, најузбудљивија ми је била потврда сазнања које, иначе носим у себи од детињства – да храброст и истрајност мењају свет, а не кукавичлук, остајање по страни, пристајање на нељудске услове и нељудска времена. Каже ово, за „Новости“, Гордан Михић, сценариста који готово пет деценија исписује ову нашу, нимало лаку друштвену и психолошку „историју“. Михићев потпис стоји на култним филмовима од периода „црног таласа“ до данас, а његови серијали и драме убрајају се у златне примере наше ТВ продукције.
Јесмо ли данас свесни тога шта значи грађанска храброст, а шта је пристајање на нељудске услове и нељудска времена?
– У „Огњишту“ сам створио лик Аксентија Вишњића, човека који је започео животни пут као сироче и препродавац на пијаци, да би се сам школовао, учио, путовао и схватио да постоји нешто што је изнад питања личне користи. А то је рад за свој народ. Тај Аксентије учесник је и сведок свих судбоносних збивања од оснивања Велике школе 1808, до краја владавине Обреновића. Кроз његов животни пут, изузетна дела и лична страдања, грехе, заблуде и промашаје поставио сам питања ко нас је све водио, за ким смо ишли, коме веровали, шта су правде и неправде света, извлачимо ли поуке из грешака, где је наша одговорност за то што смо се олако препуштали људима који немају ни визију, ни знање, ни снагу, ни мудрост. Или, шта се чинило онима који су те квалитете имали, колико су их вређали, ниподаштавали и онемогућавали, Вука, Стерију, Доситеја, Ђуру Јакшића… А све су им то чинили они учмали у својој жабокречини, бахати, моћни, они којима су власт и похлепа били једини императив.
Где су одговори на сва та питања?
– У нама самима. Аксентије је три пута све губио, и три пута почињао живот из почетка. Остајао је без породице, пријатеља, био је пребијан, хапшен, прогоњен, дизао се из пепела, и не само да је активно помагао стварање институција савременог друштва, већ се свим силама трудио да помогне слабима, немоћнима, гладнима, онима који су у безнађу. Током живота упознао је Карађорђа, Милоша Обреновића, Тому Вучића Перишића, Илију Гарашанина, са којим је био посебно близак, кнеза Михаила, Јована Ристића, капетана Мишу Анастасијевића, председнике влада, министре, два руска цара, знамените Србе из Трста и Беча…, велике личности тадашње Европе које су, свака на свој начин, биле заинтересоване за Србију попут Гетеа, Игоа, Енгелса, Гогоља, Лајбница…
РЕМЕК-ДЕЛА И ТЕНДЕР
У РТС сте створили ремек-дела као што су „Самци“, „Камионџије“, „Отписани“, „Балкан експрес“, „Сиви дом“, „Заборављени“, „Сироти мали хрчки“, „Господин Фока“…
Да ли и догађај са „Огњиштем“ такође говори о нама?
– Ни слутио нисам како ће се све завршити када су ме пре много година Александар Тијанић и Никола Мирков позвали да покушам да створим један телевизијски еп о српској историји. Тражили су три циклуса по двадесет осам епизода о настајању српске државе од 1804. до 20. века. Кроз све крваве догађаје, устанке, ратове, жртве, победе, поразе, велика остварења, немале грешке и заблуде, кроз сукобе династија, стварање школства, просвете, здравства, културе и уметности. Нисам оклевао да се упустим у тај подухват, када сам га завршио, стигле су сјајне рецензије. Али после расписаног тендера за реализацију „Огњишта“ оне нису значиле ништа – речено је да нема пара. У међувремену, снимале су се друге серије са неколико стотина епизода. Нисам рекао ни реч против тих аутора и њихових идеја, не кажем ни сада, али остаје чињеница да је „Огњиште“ било прво које је написано да је означено као апсолутни приоритет и – заборављено.
Ко се данас посебно интересује за Србију, у чему се тадашња и садашња Србија разликују?
– Највише се интересују мешетари Међународног монетарног фонда и велике силе које постављају своје услове. Што се тиче приче о Европи, кључна реченица о нама изговорена је 1808. године, на отварању Велике школе, а она гласи: „Ослобођена, напаћена Србија овим даном поново почиње да се приближава породици европских народа“. Да се Аксентије Вишњић данас појави, видео би да, иако је прошло две стотине година, то приближавање још траје. Стално смо тој Европи никад ближи, и никад даљи.
Шта је разлог за то што нам се историја понавља и као трагедија и као фарса?
– Историја се циклично креће, а код нас, што су се ствари наизглед више мењале, то су некако остајале исте. Учини нам се да је неки пут поплочан најбољим намерама, а испостави се да је то правац за пакао. Нисмо у томе усамљени, много је друштава која су то горко искуство осетила и платила. Судбине „обичних људи“ уобличавају ратови и револуције, стварање нових класа које се енормно богате, идеалисти који напуштају идеале и подлежу похлепи за влашћу, моћи, новцем… С друге стране, ми мало знамо о нашој историји. Тужно је и ненормално да наше ТВ гледалиште све зна о Сулејману или Џингис Кану, а готово ништа о ствараоцима српске историје, о генерацијама које су остваривале слободу и право на живот без обзира на жртве и страдања, о великој и судбоносној епохи која не сме да буде заборављена.
Телевизијска сага „Огњиште“, коју сте писали пет година говори о српској историји с почетка 19. века. Али снимање је опет одложено?
– Закључак је да РТС ништа није ни покушао да уради да се упркос свим финансијским тешкоћама пројекат ипак реализује. Било како било, скоро је сасвим извесно да се „Огњиште“ никад неће ни снимити. Волео бих да нисам у праву, али тако је. Лично, ја ћу то некако поднети. Биће ми жао и тешко, јер сам уложио све што сам могао, знао и умео у тај пројекат. Ја имам 18 ТВ серија и 50 играних филмова, и сматрам да сам неки траг иза себе ипак оставио. Ако смем да кажем, на губитку је РТС и његово гледалиште, не зато што неће мене бити на програму, него што прича о једној епохи, о страшном и величанственом 19. веку опет тоне у мрак телевизијске фијоке.
За Емира Кустурицу завршили сте неколико пројеката, међу којима је, поред адаптације романа „На Дрини ћуприја“ и сценарио за филм „Панчо Виља“?
– У данашњем свету основне људске вредности потпуно су скрајнуте, омаловажене и скоро сасвим одбачене. Зато није чудо што се у Мексику, у коме се првих деценија прошлог века са заносом и надом певало и причало о великом револуционару Панчу Виљи, и о истом тако великом револуционару Емилијану Запати, данас, нажалост, годинама, на сав глас прича о нарко-босу који има империју створену на трговини дрогом, Ел Чапу, о томе како је побегао из затвора и како је ухваћен. То су јунаци ових дана. Остаје једина нада да се историја ипак циклично креће, па ће се можда једног дана вратити на сцену људи типа Панча Виље и Емилиана Запате.
ШТА ЈЕ ПРИОРИТЕТ
ДА ли сте још некога покушали да заинтересујете да се серијал „Огњиште“ ипак сними?
– Јесам, и то не због себе и тога што сам дуго и помно радио, већ зато што, ипак, треба поставити питање да ли је могуће да је овом народу потребнији фудбалски стадион у Београду, поред четири постојећа, и да ће за то без проблема наћи сто педесет милиона евра, а да српска историја 19. века нема никакав приоритет. Дуго сам размишљао и онда сам одлучио да идем код председника републике. Он ме саслушао, али пошто није било никаквог резултата годину дана, написао сам писмо председнику Владе, па писмо председнику УO РТС, Министарству културе, али ми је државна секретарка рекла да треба сачекати неколико година, да је таква и таква ситуација, да Министарство културе не може ништа да помогне…
Ко би могао да буде Панчо Виља наших дана?
– Наука и уметност унапређују и мењају свет, а поред њих, мислим да су јунаци наших дана они „мали људи“ о којима се врло мало говори и пише у јавности, који се скоро и не помињу. То су обични људи који раде, живе, стварају, чувају своје породице, који упркос свему што се догађа нису изгубили доброту и спремност да помогну другима. Ти људи, заправо, чувају свет онакав какав треба да буде.
Да ли вас можда растужује стална актуелност онога што сте написали, и шта вам се чини најстрашнијим у данашњим „вранама“, или у „дневнику увреда“ наших дана?
– Волео бих да о тој актуелности размишљају моји читаоци или гледаоци, није упутно да ја оцењујем такве ствари. А данас ми се све подједнако чини страшним – и глупост, и бруталност политике, моћи, новца, и грамзивост, и одсуство морала, правде, људске части и достојанства. А најстрашнија прича је ова о избеглицама из Африке и Азије, које из хаоса, ратова, злочина и беде траже спас у Европи, која има свог удела у узроцима њихове несреће и сада не зна шта ће с њима.
Постоје ли данас неке спасоносне идеје за свет као што су постојале некада, има ли Србија ту идеју?
– Постоје, и увек су исте, од античких времена. И опет, по ко зна који пут, чекају неке младе људе који ће их развигорити. То важи и за Србију – одувек се зна које су ствари за које се вреди борити, шта су идеали слободе, правде и једнакости, шта је поштовање других људи, шта је поштовање оних који не могу да живе без помоћи других, свих потлачених и понижених.
Радмила Радосављевић, Новости
| Гордан Михић: Српску историју држе у фиоци, а Сулејмана на тв ТОКОМ писања серијала "Огњиште" и вишегодишњег "копања" по библиотекама, музејима, историјским списима, мемоарима..., најузбудљивија ми је била потврда саз |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Пара нема за плате, али има за Емирате
Пара нема за плате, али има за Емирате
Председник Владе Србије Александар Вучић се према свом пријатељу, престолонаследнику Абу Дабија, обавезао да ће најквалитетнију земљу у бесцење дати предузећима из ове земље на слободно управљање. Због отпора овдашње јавности, али далеко више због озбиљне забринутости Европске Уније да ће се тиме помагати исламистички покрети у Европи, овај договор још није реализован. Због тога УАЕ прети да ће одустати од даље финансијске помоћи Србији. Пала је у воду и Вучићева прича да ће му Арапи дати милијарду долара за буџет. Напредњачка власт је тако грађане ставила пред избор да поклоне своју земљу странцима или одмах или после банкрота
За разлику од српских бирача, заливски шеици одлично памте шта им је обећао Александар Вучић и не праштају му његове лажи. Управо је то разлог због кога је дошло до благог, али видљивог захлађења односа између властодршца из Србије и престолонаследника Уједињених Арапских Емирата. Уз то долази и чињеница да због драстичног пада цена нафте принчеви из пустиње располажу са мање новца него раније и постају опрезнији у својим инвестицијама.
Најважнија стратешка инвестиција шеика је закуп плодних ораница у Војводини. Због притиска овдашње јавности тај посао не може да се обави ни онако брзо нити јефтино као што је Вучић обећао својим арапским пријатељима. Затим је дошло одлагање приватизације „Телекома“ у којој су Емирати такође имали финансијски интерес. Кап која је прелила чашу јесте, међутим, најављена приватизација Аеродрома „Никола Тесла“ о којој се озбиљно размишља још од неуспеха приватизације државног телеоператера.
Буџет Србије за 2016. био је тако пројектован да ће у току ове године доћи до најмање једне велике приватизације како би се ублажио пројектовани дефицит. Пошто ништа друго крупно није занимљиво за стране инвеститоре Вучићева влада је морала на продају да понуди Аеродром у Београду који одлично послује упркос томе што је највећи корисник његових услуга, „Ер Србија“, ослобођен плаћања.
Такво пословање је предвиђено уговором којим је Србија 49 одсто власништва над домаћом авио-компанијом поклонила „Етихаду“ из Уједињених Арапских Емирата. Да би се уговор и даље поштовао и после приватизације, држава би морала новом власнику да плаћа трошкове које направи „Ер Србија“, а то тешко да је могуће због ограничења која намеће Међународни монетарни фонд. За прошлу годину „Ер Србија“ је требала да плати 22 милиона евра аеродромских услуга, али му је то одлуком Владе опроштено.
Излаз би био да арапски инвеститор преузму Аеродром „Никола Тесла“ и да настави са отписом дугова „Ер Србије“, али заливски петро-милијардери не виде економску логику за себе у таквом послу. Посебно не ако купопродајна цена остане на нивоу од пола милијарде евра, што је најмање четири пута више од тренутне реалне вредности Аеродрома. Осим тога, зашто би куповали оно што им је српска Влада ионако већ бесплатно дала на коришћење?
Вучићева идеја је била да крајем прошле године понови романтичну ноћ са шеиком Мухамедом бин Заједом ал Нахјаном, као онда када су се упознали у хотелу „позлаћених зидова“, како је то премијер Србије сликовито описао, и да том приликом договори неко решење. Због тога је одлучио да Нову Годину дочека у луксузном апартману хотела у Дубаију, где би му се током боравка придружио и престолонаследник УАЕ.
У последњем тренутку, међутим, из Абу Дабија је стигла вест како престолонаследник због других обавеза није у могућности да дође на састанак. На уљудном дипломатском језику то је значило да он и Вучић немају о чему да разговарају и да председник српске Владе мора прво да испуни оно што је раније обећао, а то је, на првом месту, да у бесцење преда војвођанске оранице.
По сазнањима упућених и изнетих у оквиру једног истраживања које је организовала фондација Натионал Ендоwмент фор Демоцрацy (НЕД), Влада Србије је планирала да најмање 100.000 хектара најквалитетнијег земљишта у Војводини преда у бесцење странцима, од чега ће најмање 60.000 хектара бити дато по споразуму Александра Вучића и шеика Мухамеда бин Заједа. Поређења ради, Пољопривредни концерн Београд (ПКБ) располаже са 21.000 хектара.
Председник Владе Србије је свом арапском партнеру обећао да цена закупа хектара неће износити више од 50 одсто цене која се сада наплаћује српским пољопривредницима и да ће трајање уговора бити најмање 30 година. Арапска компанија ће земљиштем слободно располагати, односно неће бити условљена шта на њему да ради и како да располаже добијеним производима.
Према процени стручњака, арапски „инвеститор“ би без икаквих додатних улагања већ од почетка експлоатације, сваке године зарађивао између 250 и 1.000 евра по хектару, у зависности коју би културу засадио. На овај начин би шеици годишње могли да зараде и до 60 милиона евра, односно 1,8 милијарди евра током трајања уговора!
Посебну посластицу чини, међутим, дозвола за слободно управљање хидро потенцијалима на закупљеном земљишту, наводно за потребе наводњавања. Уместо тога, Арапи су планирали да воду прерађују и извозе на Арабијско полуострво где она вреди више од бензина. На овај начин би они остварили додатни приход од око 50 милиона евра годишње, што заједно са зарадом од пољопривредних култура и узгоја стоке износи више од 100 милиона евра сваке године. Заузврат би у српски буџет годишње уплаћивали мање од 15 милиона евра на име закупа.
Због жестоког отпора овдашње јавности, али и због сумњи изнетих у западноевропским медијима да ће се на овај начин финансирати исламистичке организације на Балкану, српска Влада је застала са остваривањем овог договора, мада се од њега није дефинитивно одустало. До испуњења договореног, међутим, Србија не може да рачуна на даља улагања из Уједињених Арапских Емирата.
Од УАЕ српска власт је на првом месту очекивала повољан кредит у висини до две милијарде евра, такође за попуњавање овогодишњег буџетског дефицита. Уговор је требало да буде потписан овог пролећа, али је сада то постало веома неизвесно.
Министар финансија Душан Вујовић је приликом расправе о буџету за 2016. на седници Владе рекао како су фактички исцрпљене могућности увођења нових пореза и парафискалних намета. Ни народ, а ни привреда немају више пара којима би покривали дефиците у буџету. Потребно је ново задуживање, апеловао је Вујовић и сам свестан да је у овом тренутку веома тешко доћи до иоле повољних кредита. Због ситуације на међународном тржишту капитала лако може да нам се деси да поново узимамо кредите са годишњом каматом од седам и више одсто.
У Србији се све наплаћује. Још је једино удисање ваздуха бесплатно, али је питање колико још дуго.
Први човек Мреже са пословну подршку Драгољуб Рајић недавно је упозорио како су грађани оптерећени са више од 300 различитих пореза, намета и парафискалних оптерећења. „…Просечна бруто зарада грађана је 500 евра, када од тога држава узме на име пореза, доприноса, али и кроз ПДВ на робу у продавницама, на комуналије, акцизе и слично, грађанима остане месечно 180 евра, и то онима који зарађују легално“, тврди Рајић.
Права истина је, међутим, да је просечна плата у новембру прошле године у Србији износила 361,25 евра и била је најнижа у региону.
Да би се незапослени пријавио Националној служби за запошљавање потребно је да за таксе издвоји око 1.500 динара. Наплаћује се и такса за издавање уверења о стеченој школској спреми, без које пријава није могућа. Подносиоци захтева за социјалну помоћ од недавно морају да плаћају и потврду о пребивалишту и држављанству, које су раније за њих биле бесплатне. Без ових потврда они не могу да остваре своје право на мизерну месечну помоћ од 7.000 динара на коју имају право само девет месеци годишње.
Ту, једноставно, нема више пара за попуњавање републичког буџета. Једини излаз је прилив новца из иностранства.
Преостају нам, зато, још само арапски партнери председника Владе, који би нам дали паре, али да ми њима поклонимо целу земљу са свим њеним ресурсима. А и то је неизвесно докле год Александар Вучић и шеик бин Зајед не превазиђу међусобне приватне несугласице.
На Србију нико више не рачуна
Светски признат сајт за праћење економских кретања, Нумбео, коме на челу стоји наше горе лист, Младен Адамовић, на листи 39 европских земаља рангираних по куповној моћи становништва Србију сврстава на 34. место. Иза нас су још само Македонија, Албанија, Молдавија и грађанским ратом разорена Украјина. Индекс куповне моћи становника Србије је једва четвртина прворангиране Швајцарске, односно две трећине индекса Хрватске. Чак и Босна и Херцеговина, која је у некадашњој Југославији била третирана као неразвијена република, има за једну четвртину јачи индекс куповне моћи грађана од несрећника који овде живе.
Чак и када би српска Влада успела да обнови добре односе са арапским инвеститорима и добије кредит под повољним условима, то не би много помогло грађанима Србије. „Дојче Веле“ је 14. децембра 2015. објавио како Србија у 2016. улази са званичном стопом незапослености од 22 одсто, али да сваки други млад човек нема посао нити реалну перспективу да се запосли. Због тога млади, образовани људи напуштају Србију и посао траже у иностранству.
Да би се покренула српска привреда у овој години је потребно уложити најмање две до две и по милијарде евра. Уместо тога, држава планира да у 2016. године кроз програме подстицања у привреду уложи само 20 милиона евра и то под условом да стигне кредит од две милијарде евра. У противном, ни тих пара неће бити.
Министар привреде Жељко Сертић упркос овоме најављује да ће 2016. бити година предузетништва. Он, као и остали чланови Владе, занемарује чињеницу да је часопис „Форбс“ на листи од 144 земље рангираних по квалитету могућности за инвестиције Србију сврстао на 83 место, иза Албаније, Македоније, Босне и Херцеговине и осталих земаља у региону. Ово показује да озбиљни страни инвеститори, посебно у овом времену опште финансијске кризе, на Србију уопште не рачунају као на земљу у коју вреди улагати.
Високо рангирани само по корупцији
„Дојче Веле“ је средином децембра навео како је највећи проблем за пословање и живот у Србији незапамћено висок ниво корупције. Немачки радио је том приликом навео и неке цене: за пролазну оцену у школи даје се до 300 евра, за докторски рад 3.000 евра, посебна нега приликом порођаја кошта 1.000 евра, колико се у просеку наплаћује и за глатко добијање грађевинске дозволе.
На листи 174 земаља света коју је објавила организација „Транспаренцy Интернатионал“ Србија је на незавидном 78. месту по питању корупције.
Немачки „Дојче Веле“ такође указује на чињеницу да актуелна власт ништа није учинила да се ово стање поправи. Агенција за борбу против корупције постоји већ пет година, али су њене ингеренције више него скромне. „…Наш највећи проблем је што случајеве које откријемо не можемо да процесуирамо пред судом нити на други начин да санкционишемо“, рекао је овом радију Владан Јоксимовић из Агенције за борбу против корупције.
У прошлој години је Агенција пријавила 11 случајева корупције на високом нивоу, али је само један стигао до суда и окончао се нагодбом. Реч је о Душану Бајатовићу који мора да плати казну од 200.000 динара.
Вучићеви Арапи би нам дали паре, али да ми њима поклонимо целу земљу са свим њеним ресурсима…
Милан Маленовић, Таблоид
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Председник Владе Србије Александар Вучић се према свом пријатељу, престолонаследнику Абу Дабија, обавезао да ће најквалитетнију земљу у бесцење дати предузећима из ове земље на слободно управљање. Због отпора овдашње јавности, али далеко више због озбиљне забринутости Европске Уније да ће се тиме помагати исламистички покрети у Европи, овај договор још није реализован. Због тога УАЕ прети да ће одустати од даље финансијске помоћи Србији. Пала је у воду и Вучићева прича да ће му Арапи дати милијарду долара за буџет. Напредњачка власт је тако грађане ставила пред избор да поклоне своју земљу странцима или одмах или после банкрота
За разлику од српских бирача, заливски шеици одлично памте шта им је обећао Александар Вучић и не праштају му његове лажи. Управо је то разлог због кога је дошло до благог, али видљивог захлађења односа између властодршца из Србије и престолонаследника Уједињених Арапских Емирата. Уз то долази и чињеница да због драстичног пада цена нафте принчеви из пустиње располажу са мање новца него раније и постају опрезнији у својим инвестицијама.
Најважнија стратешка инвестиција шеика је закуп плодних ораница у Војводини. Због притиска овдашње јавности тај посао не може да се обави ни онако брзо нити јефтино као што је Вучић обећао својим арапским пријатељима. Затим је дошло одлагање приватизације „Телекома“ у којој су Емирати такође имали финансијски интерес. Кап која је прелила чашу јесте, међутим, најављена приватизација Аеродрома „Никола Тесла“ о којој се озбиљно размишља још од неуспеха приватизације државног телеоператера.
Буџет Србије за 2016. био је тако пројектован да ће у току ове године доћи до најмање једне велике приватизације како би се ублажио пројектовани дефицит. Пошто ништа друго крупно није занимљиво за стране инвеститоре Вучићева влада је морала на продају да понуди Аеродром у Београду који одлично послује упркос томе што је највећи корисник његових услуга, „Ер Србија“, ослобођен плаћања.
Такво пословање је предвиђено уговором којим је Србија 49 одсто власништва над домаћом авио-компанијом поклонила „Етихаду“ из Уједињених Арапских Емирата. Да би се уговор и даље поштовао и после приватизације, држава би морала новом власнику да плаћа трошкове које направи „Ер Србија“, а то тешко да је могуће због ограничења која намеће Међународни монетарни фонд. За прошлу годину „Ер Србија“ је требала да плати 22 милиона евра аеродромских услуга, али му је то одлуком Владе опроштено.
Излаз би био да арапски инвеститор преузму Аеродром „Никола Тесла“ и да настави са отписом дугова „Ер Србије“, али заливски петро-милијардери не виде економску логику за себе у таквом послу. Посебно не ако купопродајна цена остане на нивоу од пола милијарде евра, што је најмање четири пута више од тренутне реалне вредности Аеродрома. Осим тога, зашто би куповали оно што им је српска Влада ионако већ бесплатно дала на коришћење?
Вучићева идеја је била да крајем прошле године понови романтичну ноћ са шеиком Мухамедом бин Заједом ал Нахјаном, као онда када су се упознали у хотелу „позлаћених зидова“, како је то премијер Србије сликовито описао, и да том приликом договори неко решење. Због тога је одлучио да Нову Годину дочека у луксузном апартману хотела у Дубаију, где би му се током боравка придружио и престолонаследник УАЕ.
У последњем тренутку, међутим, из Абу Дабија је стигла вест како престолонаследник због других обавеза није у могућности да дође на састанак. На уљудном дипломатском језику то је значило да он и Вучић немају о чему да разговарају и да председник српске Владе мора прво да испуни оно што је раније обећао, а то је, на првом месту, да у бесцење преда војвођанске оранице.
По сазнањима упућених и изнетих у оквиру једног истраживања које је организовала фондација Натионал Ендоwмент фор Демоцрацy (НЕД), Влада Србије је планирала да најмање 100.000 хектара најквалитетнијег земљишта у Војводини преда у бесцење странцима, од чега ће најмање 60.000 хектара бити дато по споразуму Александра Вучића и шеика Мухамеда бин Заједа. Поређења ради, Пољопривредни концерн Београд (ПКБ) располаже са 21.000 хектара.
Председник Владе Србије је свом арапском партнеру обећао да цена закупа хектара неће износити више од 50 одсто цене која се сада наплаћује српским пољопривредницима и да ће трајање уговора бити најмање 30 година. Арапска компанија ће земљиштем слободно располагати, односно неће бити условљена шта на њему да ради и како да располаже добијеним производима.
Према процени стручњака, арапски „инвеститор“ би без икаквих додатних улагања већ од почетка експлоатације, сваке године зарађивао између 250 и 1.000 евра по хектару, у зависности коју би културу засадио. На овај начин би шеици годишње могли да зараде и до 60 милиона евра, односно 1,8 милијарди евра током трајања уговора!
Посебну посластицу чини, међутим, дозвола за слободно управљање хидро потенцијалима на закупљеном земљишту, наводно за потребе наводњавања. Уместо тога, Арапи су планирали да воду прерађују и извозе на Арабијско полуострво где она вреди више од бензина. На овај начин би они остварили додатни приход од око 50 милиона евра годишње, што заједно са зарадом од пољопривредних култура и узгоја стоке износи више од 100 милиона евра сваке године. Заузврат би у српски буџет годишње уплаћивали мање од 15 милиона евра на име закупа.
Због жестоког отпора овдашње јавности, али и због сумњи изнетих у западноевропским медијима да ће се на овај начин финансирати исламистичке организације на Балкану, српска Влада је застала са остваривањем овог договора, мада се од њега није дефинитивно одустало. До испуњења договореног, међутим, Србија не може да рачуна на даља улагања из Уједињених Арапских Емирата.
Од УАЕ српска власт је на првом месту очекивала повољан кредит у висини до две милијарде евра, такође за попуњавање овогодишњег буџетског дефицита. Уговор је требало да буде потписан овог пролећа, али је сада то постало веома неизвесно.
Министар финансија Душан Вујовић је приликом расправе о буџету за 2016. на седници Владе рекао како су фактички исцрпљене могућности увођења нових пореза и парафискалних намета. Ни народ, а ни привреда немају више пара којима би покривали дефиците у буџету. Потребно је ново задуживање, апеловао је Вујовић и сам свестан да је у овом тренутку веома тешко доћи до иоле повољних кредита. Због ситуације на међународном тржишту капитала лако може да нам се деси да поново узимамо кредите са годишњом каматом од седам и више одсто.
У Србији се све наплаћује. Још је једино удисање ваздуха бесплатно, али је питање колико још дуго.
Први човек Мреже са пословну подршку Драгољуб Рајић недавно је упозорио како су грађани оптерећени са више од 300 различитих пореза, намета и парафискалних оптерећења. „…Просечна бруто зарада грађана је 500 евра, када од тога држава узме на име пореза, доприноса, али и кроз ПДВ на робу у продавницама, на комуналије, акцизе и слично, грађанима остане месечно 180 евра, и то онима који зарађују легално“, тврди Рајић.
Права истина је, међутим, да је просечна плата у новембру прошле године у Србији износила 361,25 евра и била је најнижа у региону.
Да би се незапослени пријавио Националној служби за запошљавање потребно је да за таксе издвоји око 1.500 динара. Наплаћује се и такса за издавање уверења о стеченој школској спреми, без које пријава није могућа. Подносиоци захтева за социјалну помоћ од недавно морају да плаћају и потврду о пребивалишту и држављанству, које су раније за њих биле бесплатне. Без ових потврда они не могу да остваре своје право на мизерну месечну помоћ од 7.000 динара на коју имају право само девет месеци годишње.
Ту, једноставно, нема више пара за попуњавање републичког буџета. Једини излаз је прилив новца из иностранства.
Преостају нам, зато, још само арапски партнери председника Владе, који би нам дали паре, али да ми њима поклонимо целу земљу са свим њеним ресурсима. А и то је неизвесно докле год Александар Вучић и шеик бин Зајед не превазиђу међусобне приватне несугласице.
На Србију нико више не рачуна
Светски признат сајт за праћење економских кретања, Нумбео, коме на челу стоји наше горе лист, Младен Адамовић, на листи 39 европских земаља рангираних по куповној моћи становништва Србију сврстава на 34. место. Иза нас су још само Македонија, Албанија, Молдавија и грађанским ратом разорена Украјина. Индекс куповне моћи становника Србије је једва четвртина прворангиране Швајцарске, односно две трећине индекса Хрватске. Чак и Босна и Херцеговина, која је у некадашњој Југославији била третирана као неразвијена република, има за једну четвртину јачи индекс куповне моћи грађана од несрећника који овде живе.
Чак и када би српска Влада успела да обнови добре односе са арапским инвеститорима и добије кредит под повољним условима, то не би много помогло грађанима Србије. „Дојче Веле“ је 14. децембра 2015. објавио како Србија у 2016. улази са званичном стопом незапослености од 22 одсто, али да сваки други млад човек нема посао нити реалну перспективу да се запосли. Због тога млади, образовани људи напуштају Србију и посао траже у иностранству.
Да би се покренула српска привреда у овој години је потребно уложити најмање две до две и по милијарде евра. Уместо тога, држава планира да у 2016. године кроз програме подстицања у привреду уложи само 20 милиона евра и то под условом да стигне кредит од две милијарде евра. У противном, ни тих пара неће бити.
Министар привреде Жељко Сертић упркос овоме најављује да ће 2016. бити година предузетништва. Он, као и остали чланови Владе, занемарује чињеницу да је часопис „Форбс“ на листи од 144 земље рангираних по квалитету могућности за инвестиције Србију сврстао на 83 место, иза Албаније, Македоније, Босне и Херцеговине и осталих земаља у региону. Ово показује да озбиљни страни инвеститори, посебно у овом времену опште финансијске кризе, на Србију уопште не рачунају као на земљу у коју вреди улагати.
Високо рангирани само по корупцији
„Дојче Веле“ је средином децембра навео како је највећи проблем за пословање и живот у Србији незапамћено висок ниво корупције. Немачки радио је том приликом навео и неке цене: за пролазну оцену у школи даје се до 300 евра, за докторски рад 3.000 евра, посебна нега приликом порођаја кошта 1.000 евра, колико се у просеку наплаћује и за глатко добијање грађевинске дозволе.
На листи 174 земаља света коју је објавила организација „Транспаренцy Интернатионал“ Србија је на незавидном 78. месту по питању корупције.
Немачки „Дојче Веле“ такође указује на чињеницу да актуелна власт ништа није учинила да се ово стање поправи. Агенција за борбу против корупције постоји већ пет година, али су њене ингеренције више него скромне. „…Наш највећи проблем је што случајеве које откријемо не можемо да процесуирамо пред судом нити на други начин да санкционишемо“, рекао је овом радију Владан Јоксимовић из Агенције за борбу против корупције.
У прошлој години је Агенција пријавила 11 случајева корупције на високом нивоу, али је само један стигао до суда и окончао се нагодбом. Реч је о Душану Бајатовићу који мора да плати казну од 200.000 динара.
Вучићеви Арапи би нам дали паре, али да ми њима поклонимо целу земљу са свим њеним ресурсима…
Милан Маленовић, Таблоид
| Пара нема за плате, али има за Емирате Председник Владе Србије Александар Вучић се према свом пријатељу, престолонаследнику Абу Дабија, обавезао да ће најквалитетнију земљу у бесцење дати предуз |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Рат за коприву – две године затвора ако је јавно похвалите!
Рат за коприву – две године затвора ако је јавно похвалите!
Париз – Када је неко старо домаћинство напуштено и оронуло, народ каже – зарасло у коприву. То није чудо, јер ова отпорна биљка је једна од ретких која расте чак и тамо где је човек највише загадио животну средину.
У тој отпорности, каже народна медицина, лежи њена снага и способоност да заштити здравље људи, животиња и земљишта.
Како је веома отпорна на хемикалије, инсекте и штеточине, од коприве данас многи еколошки произвођачи припремају раствор којим прскају своје усеве.
Они се куну да је то једно од најбољих и најјефтинијих ђубрива и заштита за врт. У француској народној медицини, коприва је веома заступљена.
Вековима се са колена на колено преноси једноставан рецепт за припрему ферментисаног лековитог екстракта. Сточари је користе за исхрану животиња, нарочито новорођених младунаца одвојених од мајки, којима даје снагу и спасава животе.
Још у време старе Грчке користила се за масажу против реуматизма и као лек против анемије, бронхитиса, мигрене, и свих болести које су резултат затрованости организма. Једноставна народна мудрост каже – коприва чисти крв.
Међутим, закони Европске уније су неумољиви, и у њима нема места за народне мудрости. То је отишло тако далеко да је Француска забранила не само узгој и прераду, него и ширење знања о коприви путем јавних наступа.
Норме су додатно пооштрене 2006. године, доношењем Аграрног оријентационог закона (ЛОИ 2006-11) који је забранио продају свих препарата на биљној бази без посебне државне дозволе.
У баштама Француске са копривом је почео да се расте и побуњенички дух, а један од вођа побуне је био главни баштован чувеног Версаја. Коприва је постала симбол очувања народне медицине и органске производње.
Француски баштовани нису одустали од своје „криминогене” праксе, иако им је била запрећена казна од 75,000€ и две године затвора. Они нису смели да спомињу у јавности своје домаће ферментисано ђубриво од коприве које справљају на изузетно „опасан” начин:
1 кг коприве се потопи у 10л чисте воде, притисне каменом, остави се да ферментише 10-20 дана, а потом се тиме заливају или прскају усеви.
Страшно компликована фито-фармаколошка процедура за коју је неопходна тржишна дозвола, зар не?
Док се на свим медијима врте скупо плаћене рекламе о пестицидима који загађују воду и земљиште, не смеју се употребљавати без гас-маски и гумених рукавица, и захтевају специфичне временске услове кад нема ни дашка ветра, о простој „чорби” од коприве којом се земљиште ослобађа од корова и штеточина се у француским медијима није смело говорити. Зна се шта доноси новац, а највећи грех коприве је што је бесплатна и свима доступна.
Погледајте занимљив документарни филм ТВ канала Арте који говори о овом апсурду и упознајте се са бројним предностима „опасне” и забрањене коприве:
Под огромним притиском јавности Аграрни оријентациони закон (ЛОИ 2006-11) је стављен ван снаге. Међутим, овај проблем је дао јаснију слику са каквим изазовима су се суочавале земље Европске уније током процеса усклађивања националног законодавства са правом ЕУ, и какве „замке“ очекују будуће чланице.
Медиас
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Париз – Када је неко старо домаћинство напуштено и оронуло, народ каже – зарасло у коприву. То није чудо, јер ова отпорна биљка је једна од ретких која расте чак и тамо где је човек највише загадио животну средину.
У тој отпорности, каже народна медицина, лежи њена снага и способоност да заштити здравље људи, животиња и земљишта.
Како је веома отпорна на хемикалије, инсекте и штеточине, од коприве данас многи еколошки произвођачи припремају раствор којим прскају своје усеве.
Они се куну да је то једно од најбољих и најјефтинијих ђубрива и заштита за врт. У француској народној медицини, коприва је веома заступљена.
Вековима се са колена на колено преноси једноставан рецепт за припрему ферментисаног лековитог екстракта. Сточари је користе за исхрану животиња, нарочито новорођених младунаца одвојених од мајки, којима даје снагу и спасава животе.
Још у време старе Грчке користила се за масажу против реуматизма и као лек против анемије, бронхитиса, мигрене, и свих болести које су резултат затрованости организма. Једноставна народна мудрост каже – коприва чисти крв.
Међутим, закони Европске уније су неумољиви, и у њима нема места за народне мудрости. То је отишло тако далеко да је Француска забранила не само узгој и прераду, него и ширење знања о коприви путем јавних наступа.
Норме су додатно пооштрене 2006. године, доношењем Аграрног оријентационог закона (ЛОИ 2006-11) који је забранио продају свих препарата на биљној бази без посебне државне дозволе.
У баштама Француске са копривом је почео да се расте и побуњенички дух, а један од вођа побуне је био главни баштован чувеног Версаја. Коприва је постала симбол очувања народне медицине и органске производње.
Француски баштовани нису одустали од своје „криминогене” праксе, иако им је била запрећена казна од 75,000€ и две године затвора. Они нису смели да спомињу у јавности своје домаће ферментисано ђубриво од коприве које справљају на изузетно „опасан” начин:
1 кг коприве се потопи у 10л чисте воде, притисне каменом, остави се да ферментише 10-20 дана, а потом се тиме заливају или прскају усеви.
Страшно компликована фито-фармаколошка процедура за коју је неопходна тржишна дозвола, зар не?
Док се на свим медијима врте скупо плаћене рекламе о пестицидима који загађују воду и земљиште, не смеју се употребљавати без гас-маски и гумених рукавица, и захтевају специфичне временске услове кад нема ни дашка ветра, о простој „чорби” од коприве којом се земљиште ослобађа од корова и штеточина се у француским медијима није смело говорити. Зна се шта доноси новац, а највећи грех коприве је што је бесплатна и свима доступна.
Погледајте занимљив документарни филм ТВ канала Арте који говори о овом апсурду и упознајте се са бројним предностима „опасне” и забрањене коприве:
Под огромним притиском јавности Аграрни оријентациони закон (ЛОИ 2006-11) је стављен ван снаге. Међутим, овај проблем је дао јаснију слику са каквим изазовима су се суочавале земље Европске уније током процеса усклађивања националног законодавства са правом ЕУ, и какве „замке“ очекују будуће чланице.
Медиас
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Светосавска трибина: Излагања четири председника
Главни говорници Светосавске трибине били су председници четири синдиката просвете Слободан Брајковић (СРПС), Томисла Живановић (ГСПРН), Јасна Јанковић (УСПРС) и Бранислав Павловић (СОС). По свему судећи, од будуће сарадње и јединственог деловања четири синдиката зависиће и судбина просветних радника:
The post Светосавска трибина: Излагања четири председника appeared first on Форум београдских гимназија.
from Форум београдских гимназија http://ift.tt/1QR6P2p
via IFTTT
Ипак без додатног смањења плате на боловању, остаје минули рад
Нови закон о платама у јавној управи ипак неће додатно смањити зараде око 500.000 државних службеника у данима боловања, сазнаје „Блиц“. Запослене у јавној управи узнемирила је недавна најава министра
The post Ипак без додатног смањења плате на боловању, остаје минули рад appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1nxEzWT
via IFTTT
Поклањамо књижицу Успавана лепотица
Прича о Трновој Ружици једна је од оних које девојчице најдуже памте и коју, кад постану маме, често без подсећања могу до детаља да препричају својој деци. Девојчице воле приче
The post Поклањамо књижицу Успавана лепотица appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1Q4dl19
via IFTTT
Препознајте на време таленат код деце
Једна од најлепших ствари за сваког родитеља је када му дете из школе “донесе” петицу. Маме и тате тада су поносне, јер су за успех деце и они делимично заслужни
The post Препознајте на време таленат код деце appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1Q4dl0Z
via IFTTT
Флора и фауна за најмлађе
Ако се размишљате како бисте могли да реализујете час у четвртом разреду, колега Владан Нешић има и идеју и презентацију… …и припрему за час. Ово су биле флора и фауна за четвртаке, а следи нешто слично, али специфичније. Исто за мале ђаке и дакле исто представници флоре и фауне, али угрожени: Блог – Сеоска школица: […]
from Био-блог http://ift.tt/1SkKHPV
via IFTTT
from Био-блог http://ift.tt/1SkKHPV
via IFTTT
AКО НЕ ПРИЗНАЈЕТЕ КОСОВО, што сте потписали Бриселски споразум?
AКО НЕ ПРИЗНАЈЕТЕ КОСОВО, што сте потписали Бриселски споразум?
Министар за рад и социјална питања Aлександар Вулин као мантру за оздрављење све чешће, а посебно откад је почела преизборна кампања, понавља да Влада у којој је он министар неће признати независност Косова и Метохије. Или није схватио да Космет није појам из његовог ресора или не може да прежали што су функцију шефа владине Канцеларије за Косово и Метохију, на којој је претходно био, дали Марку Ђурићу.
Вулин, који је и лидер Покрета социјалиста – чланице владајуће коалиције са СНС, изјавио је да Влада Србије коју води Aлександар Вучић и у којој је он министар никада неће признати Косово и Метохију.
Он је додао да Влада никада неће престати да помаже Србима у јужној покрајини и поновио да је Заједница српских општина (ЗСО) најважнији део Бриселског споразума, који је актуелна власт у Србији потписала са политичким представницима самопроглашеног Косова.
Безбројне прилике смо имали за то, бескрајно пута су нам нудили најважнији људи света личну промоцију, моћ, утицај, силу, вечну власт за тако малу ствар – само признајте КиМ, за тако малу ствар – највећу на свету – рекао је Вулин на изборној конференцији Покрајинског одбора Покрета социјалиста за КиМ у Звечану.
Он је истакао да Вучић никада није ни дозволио да се мисли на ту тему.
– Док је он председник Владе Србије и док сам ја министар у тој влади никада се неће мислити на ту тему, никада, баш никада – поручио је Вулин окупљенима у сали Дома културе у Звечану.
Он је поновио да је Заједница српских општина (ЗСО) најважнији део Бриселског споразума.
ЗСО да нас окупи, уједини, усмери, да проговори једним гласом, али ЗСО ће бити важна и моћна онолико колико је важном и моћном буду чинили Срби који буду у њој, онолико важном и моћном колико је од себе важним и моћним учине Срби који ће је формирати и водити – рекао је Вулин.
На изборној конференцији за председника Покрајинског одбора Покрета социјалиста изабран је Aлександар Јаблановић који је поручио да без Владе Србије, без њених ресурса и ставова, ни у један аранжман Срби са КиМ од 2013. године нису, нити ће улазити.
– Влада Републике Србије је за нас врховна командна инстанца, наша партија ће допринети да се глас Владе Србије и ставови чују што даље и што дубље кроз цело политичко друштво на КиМ. Наше одлуке ће бити рационалне, а наши ставови прагматични – рекао је Јаблановић.
Извор: Вести онлајн
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Министар за рад и социјална питања Aлександар Вулин као мантру за оздрављење све чешће, а посебно откад је почела преизборна кампања, понавља да Влада у којој је он министар неће признати независност Косова и Метохије. Или није схватио да Космет није појам из његовог ресора или не може да прежали што су функцију шефа владине Канцеларије за Косово и Метохију, на којој је претходно био, дали Марку Ђурићу.
Вулин, који је и лидер Покрета социјалиста – чланице владајуће коалиције са СНС, изјавио је да Влада Србије коју води Aлександар Вучић и у којој је он министар никада неће признати Косово и Метохију.
Он је додао да Влада никада неће престати да помаже Србима у јужној покрајини и поновио да је Заједница српских општина (ЗСО) најважнији део Бриселског споразума, који је актуелна власт у Србији потписала са политичким представницима самопроглашеног Косова.
Безбројне прилике смо имали за то, бескрајно пута су нам нудили најважнији људи света личну промоцију, моћ, утицај, силу, вечну власт за тако малу ствар – само признајте КиМ, за тако малу ствар – највећу на свету – рекао је Вулин на изборној конференцији Покрајинског одбора Покрета социјалиста за КиМ у Звечану.
Он је истакао да Вучић никада није ни дозволио да се мисли на ту тему.
– Док је он председник Владе Србије и док сам ја министар у тој влади никада се неће мислити на ту тему, никада, баш никада – поручио је Вулин окупљенима у сали Дома културе у Звечану.
Он је поновио да је Заједница српских општина (ЗСО) најважнији део Бриселског споразума.
ЗСО да нас окупи, уједини, усмери, да проговори једним гласом, али ЗСО ће бити важна и моћна онолико колико је важном и моћном буду чинили Срби који буду у њој, онолико важном и моћном колико је од себе важним и моћним учине Срби који ће је формирати и водити – рекао је Вулин.
На изборној конференцији за председника Покрајинског одбора Покрета социјалиста изабран је Aлександар Јаблановић који је поручио да без Владе Србије, без њених ресурса и ставова, ни у један аранжман Срби са КиМ од 2013. године нису, нити ће улазити.
– Влада Републике Србије је за нас врховна командна инстанца, наша партија ће допринети да се глас Владе Србије и ставови чују што даље и што дубље кроз цело политичко друштво на КиМ. Наше одлуке ће бити рационалне, а наши ставови прагматични – рекао је Јаблановић.
Извор: Вести онлајн
| AКО НЕ ПРИЗНАЈЕТЕ КОСОВО, што сте потписали Бриселски споразум? | СРБИН.ИНФО Вулин, који је и лидер Покрета социјалиста - чланице владајуће коалиције са СНС, изјавио је да Влада Србије коју води Aлександар Вучић и у којој је он министар |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Наслови: Сорош и "експерти"
| Наслови: Сорош и "експерти" Наслови: Сорош и "експерти" - завили Сербију у црно. Н1Инфо: Радници у сузама: Толико бедно живимо, ово је катастрофа. "Годину дана чекам операцију срца, имам три бај-паса, немам паре да одем да ме оперишу" - радник |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Мирјана Бобић-Мојсиловић: Опасне везе или Александар Вучић и Ангела Меркел
Мирјана Бобић-Мојсиловић: Опасне везе или Александар Вучић и Ангела Меркел
недеља, 31. јануар 2016.
Премијер Србије Александар Вучић ових дана је, пркосећи сам чак и великом немачком народу, изјавио да воли Ангелу Меркел. "Ако Европска унија буде од нас затражила да не примамо економске избеглице, ми ћемо тако поступити", рекао је Вучић за најтиражнији швајцарски дневник "Блик". "Моје право је да волим и поштујем Ангелу Меркел, без ње не бисмо имали мир и стабилност на Балкану", рекао је српски премијер.
"Она је била кључни лидер у Европи и одржала је мир и стабилност. А они који то не умеју да виде, већ који воле да им се подилази и који воле да неко доноси противправне мере, немачки народ ће да изабере своје руководство, то је њихово право, а моје да волим и поштујем Меркелову и тако ћу да наставим", рекао је Вучић у Давосу.
Вољење Ангеле Меркел заиста је право сваког човека, па и српског премијера, јер нема збора да је немачка канцеларка заслужила наклоност не само српског канцелара, него је заслужила и почасну титулу жене године по избору чувеног магазина "Тајм", на чијој се насловној страни недавно нашла. Па ипак, такво јавно исказивање љубави није баш уобичајено на интернационалној политичкој сцени. Јер о љубави се тамо не прича, мада нема сумње да Ангела Меркел много воли Барака Обаму, а Барак Обама много воли Ђерђа Сороша и тако се кругови љубави, мада неизговорени, шире свуда око нас. То је на неки начин савремени рокенрол. Водимо љубав, а не рат.
Али ми живимо у земљи у којој је мржња доминантна емоција, па се може слободно рећи да наш премијер даје добар пример из међународних односа. Има нешто у тој Немачкој, да се не лажемо. На пример, сви смо се згражавали кад је ономад хрватска поп певачица Сања Трумбић певала Danke Deutchland, тај бисер Ђорђа Новковића. Хрватска се, ето, песмом, одужила Немачкој за све што је урадила како би Хрватска добила независност. Српски премијер је на свој, мушки, џентлменски начин рекао исто Ангели Меркел, иако грађани Србије још увек не знају шта је то посебно Ангела урадила за Србију. Ипак, можемо бар рећи да је искрена. Чак и овлашно информисани читаоци новина знају да му Ангела Меркел није давала лажну наду, иако су се овдашњи аналитичари свесрдно трудили да прочитају извесне знаке њене наклоности у боји њеног сакоа када је ономад дошла код нас, и закључили да није лоше расположена. Политичким језиком речено, госпођа Меркел је пре извесног времена јасно изјавила да после уласка Хрватске у ЕУ настаје историјска граница између османлијских и европских интереса.Што значи, за Србију - чабар.
Али српски премијер се не предаје тако лако.
Будимо реални - и Тони Блер је некада био највећи маркетинг мрзитељ Србије, и здушно се залагао за њено бомбардовање - а гле, како сада ко бела лала седи и саветује српског премијера! А тек шта рећи за америчког и британског амбасадора који су овде у мисији чисте љубави и поштовања, као и подршке Србији да са правог пута не скрене. Не каже се случајно да је од љубави до мржње - само један корак.
Што се тиче љубави и поштовања међу политичарима светског гласа, прошла су она времена када је било нормално волети стране државнике и премијере. Нас су као децу учили да волимо Кенета Каунду. И Патриса Лумумбу. И Индиру Ганди. Наше мајке волеле су и Џона Кенедија. Све њих смо волели, али смо највише волели друга Тита, јер је то било време љубави.
Ради се о томе, сигурно, да и Ангела Меркел, сто одсто, воли и поштује српског премијера, али није згодно да то јавно призна: или зато што воли да јој се удварају, или зато што што не може сада да прихвати политичку руку из Србије, ако је већ прихватила руку из Хрватске? Да и не говоримо о томе да су поједини немачки медији недавно објавили зебњу да Ангела у тајности очијука и са великим Владимиром Путином, те да једно другоме намигују. Путин би, наиме, могао да се дубоко разочара. Тако се европски двор, хтели то да признамо или не, претвара у "Опасне везе". Премијер Вучић није сервилан, као што злонамерно примећују његови критичари - он је овом изјавом ставио до знања Ангели Меркел да у тешким данима који јој предстоје на њега може да рачуна. Да може на њега да се ослони. И сада, и увек. Да ће за њу он бити ту! И то, једини у Европи, једини који је разуме и саосећа са њом. Ангела ће то знати да цени, да премијер једне мале земље тако храбро стане и каже: "Ја сам са вама". Некада се историја ових простора памтила по једном чувеном "Не". Сада ће се памтити по овом чувеном "Да".
Мени је то врло романтично. Звучи као бајка. Моје је право да волим бајке, јер без њих нема срећног краја.
Ипак, мало ми смета што Ангела није узвратила бар једним, скромним: Danke, Serbien..
(Вечерње новости)
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
недеља, 31. јануар 2016.
Премијер Србије Александар Вучић ових дана је, пркосећи сам чак и великом немачком народу, изјавио да воли Ангелу Меркел. "Ако Европска унија буде од нас затражила да не примамо економске избеглице, ми ћемо тако поступити", рекао је Вучић за најтиражнији швајцарски дневник "Блик". "Моје право је да волим и поштујем Ангелу Меркел, без ње не бисмо имали мир и стабилност на Балкану", рекао је српски премијер.
"Она је била кључни лидер у Европи и одржала је мир и стабилност. А они који то не умеју да виде, већ који воле да им се подилази и који воле да неко доноси противправне мере, немачки народ ће да изабере своје руководство, то је њихово право, а моје да волим и поштујем Меркелову и тако ћу да наставим", рекао је Вучић у Давосу.
Вољење Ангеле Меркел заиста је право сваког човека, па и српског премијера, јер нема збора да је немачка канцеларка заслужила наклоност не само српског канцелара, него је заслужила и почасну титулу жене године по избору чувеног магазина "Тајм", на чијој се насловној страни недавно нашла. Па ипак, такво јавно исказивање љубави није баш уобичајено на интернационалној политичкој сцени. Јер о љубави се тамо не прича, мада нема сумње да Ангела Меркел много воли Барака Обаму, а Барак Обама много воли Ђерђа Сороша и тако се кругови љубави, мада неизговорени, шире свуда око нас. То је на неки начин савремени рокенрол. Водимо љубав, а не рат.
Али ми живимо у земљи у којој је мржња доминантна емоција, па се може слободно рећи да наш премијер даје добар пример из међународних односа. Има нешто у тој Немачкој, да се не лажемо. На пример, сви смо се згражавали кад је ономад хрватска поп певачица Сања Трумбић певала Danke Deutchland, тај бисер Ђорђа Новковића. Хрватска се, ето, песмом, одужила Немачкој за све што је урадила како би Хрватска добила независност. Српски премијер је на свој, мушки, џентлменски начин рекао исто Ангели Меркел, иако грађани Србије још увек не знају шта је то посебно Ангела урадила за Србију. Ипак, можемо бар рећи да је искрена. Чак и овлашно информисани читаоци новина знају да му Ангела Меркел није давала лажну наду, иако су се овдашњи аналитичари свесрдно трудили да прочитају извесне знаке њене наклоности у боји њеног сакоа када је ономад дошла код нас, и закључили да није лоше расположена. Политичким језиком речено, госпођа Меркел је пре извесног времена јасно изјавила да после уласка Хрватске у ЕУ настаје историјска граница између османлијских и европских интереса.Што значи, за Србију - чабар.
Али српски премијер се не предаје тако лако.
Будимо реални - и Тони Блер је некада био највећи маркетинг мрзитељ Србије, и здушно се залагао за њено бомбардовање - а гле, како сада ко бела лала седи и саветује српског премијера! А тек шта рећи за америчког и британског амбасадора који су овде у мисији чисте љубави и поштовања, као и подршке Србији да са правог пута не скрене. Не каже се случајно да је од љубави до мржње - само један корак.
Што се тиче љубави и поштовања међу политичарима светског гласа, прошла су она времена када је било нормално волети стране државнике и премијере. Нас су као децу учили да волимо Кенета Каунду. И Патриса Лумумбу. И Индиру Ганди. Наше мајке волеле су и Џона Кенедија. Све њих смо волели, али смо највише волели друга Тита, јер је то било време љубави.
Ради се о томе, сигурно, да и Ангела Меркел, сто одсто, воли и поштује српског премијера, али није згодно да то јавно призна: или зато што воли да јој се удварају, или зато што што не може сада да прихвати политичку руку из Србије, ако је већ прихватила руку из Хрватске? Да и не говоримо о томе да су поједини немачки медији недавно објавили зебњу да Ангела у тајности очијука и са великим Владимиром Путином, те да једно другоме намигују. Путин би, наиме, могао да се дубоко разочара. Тако се европски двор, хтели то да признамо или не, претвара у "Опасне везе". Премијер Вучић није сервилан, као што злонамерно примећују његови критичари - он је овом изјавом ставио до знања Ангели Меркел да у тешким данима који јој предстоје на њега може да рачуна. Да може на њега да се ослони. И сада, и увек. Да ће за њу он бити ту! И то, једини у Европи, једини који је разуме и саосећа са њом. Ангела ће то знати да цени, да премијер једне мале земље тако храбро стане и каже: "Ја сам са вама". Некада се историја ових простора памтила по једном чувеном "Не". Сада ће се памтити по овом чувеном "Да".
Мени је то врло романтично. Звучи као бајка. Моје је право да волим бајке, јер без њих нема срећног краја.
Ипак, мало ми смета што Ангела није узвратила бар једним, скромним: Danke, Serbien..
(Вечерње новости)
| Вечерње новости: Мирјана Бобић-Мојсиловић: Опасне везе или Александар Вучић и Ангела Меркел Премијер Србије Александар Вучић ових дана је, пркосећи сам чак и великом немачком народу, изјавио да воли Ангелу Меркел. 'Ако Европска унија буде од нас затражила да не примамо економске избеглице, ми ћемо тако |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Укидање Веронауке
Укидање Веронауке
У мору медиокритета из СНС-а, у последње време посебну пажњу заузима Министар просвете Срђан Вербић. У питању је особа које је у току свог мандата имала низ ненормалних изјава и наступа попут „да просветарима који су у штрајку неће исплаћивати плату„ сада је успела да надмаши и самог себе.
Пише: Иван Ивановић председник СНП Наши
Вербић је изашао у јавност са предлогом да би требало укинути Верску наставу у основним и средњим школама. Наравно, одмах је уследила реакција СПЦ и Вербић је полако умирио причу о укидању, и преиначио је у изјаву како би требало да дође до преиспитивања ефикасности овог предмета као и о његовом учинку у последњих петнаест година.
Врло брзо су му подршку дале разне Невладине организације које су почеле да шире сорошевску идеологију да је Верска настава у школама довела до поделе између ђака који иду на Верску наставу и Грађанско васпитање. Што је у суштини велика лаж.
Верска настава у последњих петнаест година довела је до великог повећања верника мећу младима. Што је још важније, деца имају огромно познавање своје вере, и што је суштински битно деца су научила да одлазе на Литургије у Храмове и већина се причешћује пар пута годишње.
Ово је било незамисливо до пре пар година, и управо због тога је кренуо удар од западних ментора и на Верску наставу.
Здушну подршку медиокритету Вербићу дала је и муслиманска заједница која подржава укидање Верске наставе. Што је и очекивано. Јер муслиманска заједница одржава изучавање Ислама при својим храмовима, и њихова деца неће остати ускраћена за упознавање своје вере.
Циљ оваквог координисаног удара Владе, сорошевских НВО, муслиманске заједнице и многих других није коначно укидање Верске наставе.
Њихов задатак је да у школама престане искључиво изучавање Православне Веронауке, и да предмет постане изучавање „религије„, како би се ширила „верска толеранција.„
Ово је много подмуклије од самог укидања Верске наставе, и ово је већ спроведено у много земаља Западне Европе.
Српска деца треба да забораве на своју Веру, Светог Саву и своје светитеље, на причешћивање и одлазак у цркву, а у замену за то учиће о будистичким сектама, протестантском моралу (којег тако воли Вучић) , и осталом религијском отпаду којим је затрован Запад.
Верска настава је последње уточиште Српства и Православља у српским школама и српским институцијама, и не смемо дозволити да је тако олако избаце из школа.
Само погледајте у лица људи који се залажу за њено укидање, и то ће вам бити сасвим довољно да станете у њену одбрану.
Остале текстове из рубрике Став можете видети ОВДЕ.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
У мору медиокритета из СНС-а, у последње време посебну пажњу заузима Министар просвете Срђан Вербић. У питању је особа које је у току свог мандата имала низ ненормалних изјава и наступа попут „да просветарима који су у штрајку неће исплаћивати плату„ сада је успела да надмаши и самог себе.
Пише: Иван Ивановић председник СНП Наши
Вербић је изашао у јавност са предлогом да би требало укинути Верску наставу у основним и средњим школама. Наравно, одмах је уследила реакција СПЦ и Вербић је полако умирио причу о укидању, и преиначио је у изјаву како би требало да дође до преиспитивања ефикасности овог предмета као и о његовом учинку у последњих петнаест година.
Врло брзо су му подршку дале разне Невладине организације које су почеле да шире сорошевску идеологију да је Верска настава у школама довела до поделе између ђака који иду на Верску наставу и Грађанско васпитање. Што је у суштини велика лаж.
Верска настава у последњих петнаест година довела је до великог повећања верника мећу младима. Што је још важније, деца имају огромно познавање своје вере, и што је суштински битно деца су научила да одлазе на Литургије у Храмове и већина се причешћује пар пута годишње.
Ово је било незамисливо до пре пар година, и управо због тога је кренуо удар од западних ментора и на Верску наставу.
Здушну подршку медиокритету Вербићу дала је и муслиманска заједница која подржава укидање Верске наставе. Што је и очекивано. Јер муслиманска заједница одржава изучавање Ислама при својим храмовима, и њихова деца неће остати ускраћена за упознавање своје вере.
Циљ оваквог координисаног удара Владе, сорошевских НВО, муслиманске заједнице и многих других није коначно укидање Верске наставе.
Њихов задатак је да у школама престане искључиво изучавање Православне Веронауке, и да предмет постане изучавање „религије„, како би се ширила „верска толеранција.„
Ово је много подмуклије од самог укидања Верске наставе, и ово је већ спроведено у много земаља Западне Европе.
Српска деца треба да забораве на своју Веру, Светог Саву и своје светитеље, на причешћивање и одлазак у цркву, а у замену за то учиће о будистичким сектама, протестантском моралу (којег тако воли Вучић) , и осталом религијском отпаду којим је затрован Запад.
Верска настава је последње уточиште Српства и Православља у српским школама и српским институцијама, и не смемо дозволити да је тако олако избаце из школа.
Само погледајте у лица људи који се залажу за њено укидање, и то ће вам бити сасвим довољно да станете у њену одбрану.
Остале текстове из рубрике Став можете видети ОВДЕ.
| Укидање Веронауке |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Док је дете мало њему се много дозвољава
Млади људи данас одрастају јако споро. Инфантилизам пубертетлија је укорењен у нашем животном устројству и обичним представама о деци. Раније је живот приморавао да се деца на рад навикавају
The post Док је дете мало њему се много дозвољава appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1nW0RlE
via IFTTT
Поштовани родитељи, Закон Вам омогућава да и поред територијалне припадности можете да изаберете школу коју ће похађати Ваше дете. Ми Вам препоручујемо да Ваш избор буде ОШ «Херој Радмила Шишковић« За ученике од 1. до 3. разреда бесплатан је продужен боравак (плаћа се само храна) Дођите у нашу школу до 28.2.2016. год. да пријавите Вашег и нашег будућег првака за време зимског распуста (од 1. до 17. фебруара радним даном од 8 до 12 часова а од 17. фебруара од 8 до 15 часова Пријављују се деца рођена од 1.3.2009.год. до 28.2.2010.год. Додатне информације: Тел: 026/313-060, Е-пошта: oshrsinfo@oshrs.edu.rs Сајт за упис првака: http://ift.tt/1Q30Cvv -------------- ОШ «Херој Радмила Шишковић» је школа са традицијом дужом од пола века. Основана је давне 1954. године и решењем Министарства просвете, науке и технолошког развоја број 022-05-6/2014-07 верификована за обављање делатности основног образовања и васпитања у I, II, III. IV, V, VI, VII и VIII разреду (једина у општини Смедеревска Паланка). Она нуди могућност да ученици стекну квалитетна знања и одговарајуће васпитање уз подршку искусних и висококвалификованих учитеља и наставника. Млађим ученицима је на располагању продужени боравак који им пружа безбедност, правилну исхрану, васпитање, стручну помоћ у учењу и дружење са вршњацима. Наши ученици су веома успешни - две трећине су са одличним и врлодобрим успехом. По успешности ученика VIII разреда на завршним испитима школа је једна од најуспешнијих у Подунавском округу. Ученици наше школе учествују и имају запажене резултате на разним нивоима такмичења у организацији Министарства просвете и науке, Центра за таленте, Математичког друштва «Архимедес», Друштва математичара Србије и многих других републичких друштава и организација. У школи успешно раде многе секције: спортске (фудбал, рукомет, одбојка, кошарка,...), литерарна, еколошка, драмска, фолклорна, новинарска, оркестар, хор, секција за мултимедију, ... За своје ученике школа организује излете, посете позориштима, екскурзије, рекреативну наставу и летовања. У школи су реализовани бројни развојни пројекти у партнерству са Министарством просвете, науке и технолошког развоја и УНИЦЕФ-ом који су подржани средствима Светске банке, Европске комисије и из других домаћих и страних извора. Школа је својим ученицима обезбедила дигитални кабинет са 20 радних места и Google Apps за образовање које користи више од 60 од 100 најбољих школа у свету. Нека и Ваше дете постане део велике породице «ХРШ» јер она постоји због Ваше деце и Вас! --------------------- Упис ученика у први разред школске 2016/2017. (Често постављана питања са сајта http://ift.tt/1Q30Cvv) Овде можете сазнати све о упису деце у први разред основне школе за 2016/17. школску годину. Информације о упису можете добити и путем телефона 026/313-060 од стручних сарадника школе. Слободно питајте. Стручни сарадници школе ће покушати да одговоре на сва ваша питања Када је родитељ обавезан да упише дете у први разред основне школе? Према Закону о систему образовања и васпитања у први разред се уписује свако дете које до почетка школске године има најмање шест и по, а највише седам и по година. То значи да се школске 2016/2017. године уписују сва деца рођена од 1. марта 2009. године до краја фебруара 2010. године. Родитељи ове деце имају законску обавезу да упишу своје дете у први разред. Пријављивање за први разред Евидентирање деце за упис у први разред основне школе за школску 2016/2017. годину ће се обавити у периоду од 01.02.2016. до 31.08.2016. године. Испитивање зрелости детета за полазак у школу Тестирање за упис овогодишње генерације првака обавиће школски психолог. Користи се ТИП-1 тест – тест за испитивање првака, којим се утврђује интелектуална, социјална и емотивна зрелост детета за полазак у школу. Такође, ради се и интервју са родитељима и дететом, а од детета тражи и да уради цртеж породице. Имајте на уму: није потребна никаква посебна припрема за ово тестирање. Важно је да дете буде одморно и да му код куће укратко објасните где иде. Немојте застрашивати дете (“Нећеш се уписати у школу ако не будеш све знао...” и сл.), нити му ублажавати ситуацију (“Мало ћеш да се играш са тетом...”). Овај тест не захтева познавање слова (читање и писање), као ни рачунање. Да ли постоји могућност да се дете упише у основну школу којој територијално не припада? Родитељи који желе да упишу дете у школу којој територијално не припадају могу изабраној школи да поднесу захтев. Предати захтеви се узимају у разматрање и прихватају се када се процени да школа има могућности да прими још ученика. Да ли постоји превремени упис у први разред и на коју се децу превремени упис односи ? Постоји могућност да се у први разред основне школе упише и дете које је при поласку у школу (1. септембра) старо од шест до шест и по година. То се у школској 2016/2017. години односи на децу рођену од 1. марта до 31. августа 2010. године. Превремени упис је специфичан, јер дете мора да прође кроз проверу спремности за полазак у школу коју врши психолог. На основу мишљења психолога школа може да препоручи: упис детета у први разред или одлагање поласка у школу за годину дана, уз наставак похађања припремног предшколског програма. Шта је неопходно од докумената за упис детета у први разред основне школе? Потребно је прибавити : · извод из матичне књиге рођених (оригинал или оверену фотокопију) · потврду да је дете похађало обавезни припремни предшколски програм (која се добија од предшколске установе коју је дете похађало) · пријаву боравка становања ( подаци из личне карте само на на увид) · доказ да је дете здраво и способно за похађање школе (потврда из дечјег диспанзера након обављеног прегледа) Да ли постоји могућност одлагања уписа у први разред ? Не. У поступку испитивања детета уписаног у школу, школа може да утврди потребу за доношењем индивидуалног образовног плана или додатном подршком за образовање. Oдлагање уписа постоји само у случајевима када постоје здравствени разлози за то, а то препоручи лекар специјалиста који лечи дете. Који се предмети изучавају у првом разреду основне школе? Постоје обавезни и изборни предмети. Обавезни су: Српски језик, Математика, Енглески језик, Свет око нас, Ликовна култура, Музичка култура, Физичко васпитање Изборни предмети су: Верска настава, Грађанско васпитање, Народна традиција, Чувари природе, Лепо писање, Рука у тесту У погледу изборних предмета, родитељ детета се опредељује за два. Колики је недељни фонд часова у првом разреду? Највећи фонд часова или број часова у току једне радне недеље имају обавезни предмети српски и математика, по 5 часова недељно. Следи физичко васпитање са 3 часа недељно, енглески језик и свет око нас са 2 часа, музичка и ликовна култура са по једним часом недељно. Са по једним часом недељно су заступљена и два изабрана изборна предмета. Добродошли! ---------------- http://ift.tt/1Q30Cvv #прваци #уписпрвака #просвета #школа #Србија #СмедеревскаПаланка #плакат
via Паланка Паланка на вези http://ift.tt/1Q3ay8k
Вујовић одустао од укидања минулог рада
На јучерашњој седници Владе постигнут договор да се боловање, као и до сада, обрачунава као 65 одсто просечне, а не основне зараде осигураника На сукоб на релацији Кори Удовички –
The post Вујовић одустао од укидања минулог рада appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1SjSCge
via IFTTT
Лакше и јефтиније ђачке торбе тек за три године
Иако је усвојен нови Закон о уџбеницима, а ускоро треба да буде усвојен и план уџбеника, што доноси и нова правила, лакше ђачке торбе и јефтиније књиге, према процени издавача,
The post Лакше и јефтиније ђачке торбе тек за три године appeared first on Зелена учионица.
from Зелена учионица http://ift.tt/1PIrhNK
via IFTTT
Kako pojačati zvuk video zapisa pomoću programa Avidemux?
Pojačajte ili smanjite ton u svom video snimku. Kratko uputstvo.
The post Kako pojačati zvuk video zapisa pomoću programa Avidemux? appeared first on Internet Zanatlija.
from Internet Zanatlija http://ift.tt/1PIrjoZ
via IFTTT
субота, 30. јануар 2016.
7. Светосавско такмичење из математике
На Филозофском факултету у Палама, данас је одржано Светосавско такмичење младих математичара. Ово је било седмо по реду светосавско такмичење, а на њему право учешћа имају ученици седмог, осмог и деветог разреда сарајевско-романијске регије. Такмичење је отворио председник ДМРС проф. др Видан Говедарица.
Резултати(прва три места):
7. разред
1. Филип Лаловић
2. Јован Лоловић
3. Кристина Јокић
8.разред
1. Срђан Лучић
2. Јелена Ковач
3. Андреа Горета
9.разред
1. Богдан Шиник
2. Јелена Ковач
2. Вања Самоуковић
3. Срђан Вујовић
За најуспешнијег такмичара данашњег такмичења проглашен је Филип Лаловић, који је једини остварио максималних 100 поена. Сви ученици који су освојили једно од прва три места, у сваком од разреда, биће награђени математичком литературом.
from Друштво математичара Републике Српске http://ift.tt/20flk6l
via IFTTT
Beim Arzt – Kod lekara
Izvor: Beim Arzt – Kod lekaraNapisano pod: 6. razred, situacije, Uncategorized Tagged: situacije
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1JQDbsP
via IFTTT
from Zato što znanje pokreće svet http://ift.tt/1JQDbsP
via IFTTT
НАШЛИ КАКО ДА ЗАОБИЂУ УСТАВ: Поклањање држављанства арапима је перфидна продаја земље СТРАНЦИМА
НАШЛИ КАКО ДА ЗАОБИЂУ УСТАВ: Поклањање држављанства арапима је перфидна продаја земље СТРАНЦИМА
Покрет за преокрет оцењује да поклањање пасоша Матару Сухаилу ал Дахери, „десној руци“ шеика Мухамеда бин Заједа ал Нахјана од стране премијера Александра Вучића није ништа друго већ перфидан начин продаје пољопривредног земљишта странцима.
На овај начин изигран је, и овако лош Закон о пољопривредном земљишту, јер се Александру Вучићу и његовим арапским партнерима очито жури. Жеља да се дочепају српских ораница већа је од аморалности и поступака који су у супротности са виталним националним интересима.
У Службеном гласнику је објављено да је Матар Сухаил ал Дахери „примљен у српско држављанство“, а решење о пријему је потписао лично Александар Вучић. Покрет за преокрет Александру Вучићу, али и грађанима Србије поставља неколико питања. Чиме је шеиков човек заслужио српски пасош, да ли тиме што је његовом газди поклоњено земљиште за „Београд на води“, опроштен дуг његовој „Ер Србији“, у пола процењене цене продат хотел „Југобанке“ на Копаонику или убрзано издата дозвола за „Мирабанке“?
Како то да Срби који су протерани из Хрватске и Босне и Херцеговине за време црно-црвене коалиције нису могли да добију српски пасош, а „десна шеикова рука“ добија пасош са Вучићевим потписом? Да ли је тачно да је посао са шеиком Мухамедом бин Заједом уствари посао неких српских „инвеститора“ веома блиским Александру Вучићу и да ли су неки и чланови његове породице? Каква је могућност да српски држављани добију пасош шеикове земље?
Покрет за преокрет ће тражити преиспитивање начина доделе држављанства, а тиме и српског пасоша Матари Сухаилу ал Дахери, као и чињенице да ће на овај начин он већ сутра моћи да постане власник већине пољопривредног земљишта у Србији. Због општег сиромаштва у Србији сваки шеик, али и већина грађана богатих арапских земаља могу за свој недељни приход да купе цело војвођанско или неко друго српско село. Позивамо и остале политичке чиниоце, али и грађане Србије да се супроставе распродаји српских ораница и најважнијих ресурса којима располажемо.
Извор: Покрет за преокрет инфо
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Покрет за преокрет оцењује да поклањање пасоша Матару Сухаилу ал Дахери, „десној руци“ шеика Мухамеда бин Заједа ал Нахјана од стране премијера Александра Вучића није ништа друго већ перфидан начин продаје пољопривредног земљишта странцима.
На овај начин изигран је, и овако лош Закон о пољопривредном земљишту, јер се Александру Вучићу и његовим арапским партнерима очито жури. Жеља да се дочепају српских ораница већа је од аморалности и поступака који су у супротности са виталним националним интересима.
У Службеном гласнику је објављено да је Матар Сухаил ал Дахери „примљен у српско држављанство“, а решење о пријему је потписао лично Александар Вучић. Покрет за преокрет Александру Вучићу, али и грађанима Србије поставља неколико питања. Чиме је шеиков човек заслужио српски пасош, да ли тиме што је његовом газди поклоњено земљиште за „Београд на води“, опроштен дуг његовој „Ер Србији“, у пола процењене цене продат хотел „Југобанке“ на Копаонику или убрзано издата дозвола за „Мирабанке“?
Како то да Срби који су протерани из Хрватске и Босне и Херцеговине за време црно-црвене коалиције нису могли да добију српски пасош, а „десна шеикова рука“ добија пасош са Вучићевим потписом? Да ли је тачно да је посао са шеиком Мухамедом бин Заједом уствари посао неких српских „инвеститора“ веома блиским Александру Вучићу и да ли су неки и чланови његове породице? Каква је могућност да српски држављани добију пасош шеикове земље?
Покрет за преокрет ће тражити преиспитивање начина доделе држављанства, а тиме и српског пасоша Матари Сухаилу ал Дахери, као и чињенице да ће на овај начин он већ сутра моћи да постане власник већине пољопривредног земљишта у Србији. Због општег сиромаштва у Србији сваки шеик, али и већина грађана богатих арапских земаља могу за свој недељни приход да купе цело војвођанско или неко друго српско село. Позивамо и остале политичке чиниоце, али и грађане Србије да се супроставе распродаји српских ораница и најважнијих ресурса којима располажемо.
Извор: Покрет за преокрет инфо
| НАШЛИ КАКО ДА ЗАОБИЂУ УСТАВ: Поклањање држављанства арапима је перфидна продаја земље СТРАНЦИМА | СРБИН.ИНФО Покрет за преокрет оцењује да поклањање пасоша Матару Сухаилу ал Дахери, „десној руци“ шеика Мухамеда бин Заједа ал Нахјана од стране премијера Александра |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Чедомир Антић Вучићу: Регионална политика коју водите доживела је потпуни неуспех
Чедомир Антић Вучићу: Регионална политика коју водите доживела је потпуни неуспех
Пишем Вам јавно зато што сам уверен да службена писма схватате лично. Не пишем Вам да бих Вас хвалио јер мислим да Вам таква обраћања штете и да их одавно сами подстичете. Желим да се јавност осведочи да и Ви знате. Зато Вам пишем на овај начин.
Регионална политика коју водите доживела је потпуни неуспех. Ви наравно, непрекидно процењујући расположење просечних бирача и ослањајући се на похвале које Вам изричу представници неколико европских и једне прекоокеанске државе, јамачно мислите супротно и ово моје обраћање примили би сте као озбиљно само када бих и ја могао да се похвалим да би за мене гласало бар два милиона бирача. У том случају би ме предали Пинку и Информеру уместо да одговорите.
Уверавам Вас, господине председниче српске владе, да грешите. Ви мислите на следеће изборе – ја на деценије… Сигурни сте да сте ухватили Бога за браду и видели Анеглу Меркел како се смеје… Ја сам пак зачуђен што неко Ваше памети и образовања не помишља где су она тројица Срба који су пре Вас, током протеклих двадесет пет година, имали подршку више од два милиона грађана…
Вас хвале, српски премијеру, а српски народ који живи у нашим земљама изван граница отаџбине обесправљају. Мислите ли да је то случајна коинциденција или је, можда, прво последица другог?
Но, ако се бар не прибојавите Милошевићеве судбине, ако би Вам било драго да служите као нека крпа или Тадић… Зар Вам је промакао бизарни образац код Сремско-Барањске области и Северног Косова? Тиранин коме сте некад држали говор на митингу сахране, дозволио је обесправљивање Срба из Вуковара, баш као што су Ваше владе прихватиле укључивање Севера у „Репубљик Косова“. Милошевић је пустио да Ердутски споразум никада не буде спроведен и да Заједничко веће општина у Славонији буде само невладина организација. Иста судбина се смеши Заједници српских оштина на Косову. У Вуковару је порука Србима упућена када је споразуму наклоњени Славко Докмановић ухапшен и послан у Хаг. У смрт. На Косову је поборник споразума и попуштања, Оливер Ивановић, такође ухапшен и данас је жртва…
Видите ли судбину пријатеља политичара и бирократа чијом се наклоношћу дичите? Желите ли судбину „гараната мира“, „реформских шампиона“, „мр Јуропа“ из Београда – који су сви постали политичка археологија? Или се можда надате судбини чланова тог политичког харема из Азије и Африке…?
Седми годишњи Извештај о политичким правима српског народа у региону, који је објавио Напредни клуб, говори да стање ових права није било горе читаву деценију… Права Срба у Хрватској газе дубоко подељене и радикализоване елите. Српски народ и Србија нису учесници сукоба, већ изговор и мост помирења две сукобљене Хрватске. Непромишљена политика Србије, оптерећена прошлошћу двојице челних политичара, такође је допринела овоме. Ноте и позиви не вреде. ЕУ намерно све представља као питање мањинских права, за која није надлежна. Но, пошто се овако разликује обим права разних мањина у Хрватској, реч је о кршењу људских права. Ви не можете да промените стране политичаре који на мржњи граде политике и правдају каријере… Али можете ли да престанете да гасите установе које штите српски народ изван Србије? Можете ли да у свакој оваковој ситуацији као одговор повећате данас симболична буџетска средства за Србе изван Србије?
Одакле Вам право да се уопште оглашавате о референдуму који у Републици Српској треба да заштити дејтонски устав? Ако нисте спремни да заштитите аутономију Српске од оних другара који мисле да су ентитетска полиција и министарство пољопривреде противни европским реформама а трпе их у десетак држава уније, онда се бар не изјашњавајте. Знате ли да се странка Вашег пријатеља Бакира Изетбеговића у мају 2015. програмски определила за укидање Републике Српске?
Српски премијеру, да ли сте реаговали када је премијер Црне Горе изјавио да су Црној Гори многи хтели да наметну „туђински језик“ уместо „свог црногорског“, а тим – српским језиком говори већина грађана Црне Горе?
Шта је са правима Срба у Раминој Албанији? Знате ли да плаћају 700 евра казне ако се изјасне другачије него у време стаљинизма?
Има, господине председниче владе још педесетак оваквих чињеница… На путу ка Европској унији, који ће трајати још најмање деценију, а можда и неколико пута толико, неће нам помоћи ако жртвујемо четвртину српског народа. Напротив. Ни декларативне изјаве ту не помажу… Ни домаћи задаци Вашег министра који тврди да је после Вас у целом народу по калибру други патриота, коме сте препустили да се бави Српством у чему има успеха колико и у имитирању Мајковског, Лорке и Неруде.
Преузето са: http://www.vostok.rs/
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Пишем Вам јавно зато што сам уверен да службена писма схватате лично. Не пишем Вам да бих Вас хвалио јер мислим да Вам таква обраћања штете и да их одавно сами подстичете. Желим да се јавност осведочи да и Ви знате. Зато Вам пишем на овај начин.
Регионална политика коју водите доживела је потпуни неуспех. Ви наравно, непрекидно процењујући расположење просечних бирача и ослањајући се на похвале које Вам изричу представници неколико европских и једне прекоокеанске државе, јамачно мислите супротно и ово моје обраћање примили би сте као озбиљно само када бих и ја могао да се похвалим да би за мене гласало бар два милиона бирача. У том случају би ме предали Пинку и Информеру уместо да одговорите.
Уверавам Вас, господине председниче српске владе, да грешите. Ви мислите на следеће изборе – ја на деценије… Сигурни сте да сте ухватили Бога за браду и видели Анеглу Меркел како се смеје… Ја сам пак зачуђен што неко Ваше памети и образовања не помишља где су она тројица Срба који су пре Вас, током протеклих двадесет пет година, имали подршку више од два милиона грађана…
Вас хвале, српски премијеру, а српски народ који живи у нашим земљама изван граница отаџбине обесправљају. Мислите ли да је то случајна коинциденција или је, можда, прво последица другог?
Но, ако се бар не прибојавите Милошевићеве судбине, ако би Вам било драго да служите као нека крпа или Тадић… Зар Вам је промакао бизарни образац код Сремско-Барањске области и Северног Косова? Тиранин коме сте некад држали говор на митингу сахране, дозволио је обесправљивање Срба из Вуковара, баш као што су Ваше владе прихватиле укључивање Севера у „Репубљик Косова“. Милошевић је пустио да Ердутски споразум никада не буде спроведен и да Заједничко веће општина у Славонији буде само невладина организација. Иста судбина се смеши Заједници српских оштина на Косову. У Вуковару је порука Србима упућена када је споразуму наклоњени Славко Докмановић ухапшен и послан у Хаг. У смрт. На Косову је поборник споразума и попуштања, Оливер Ивановић, такође ухапшен и данас је жртва…
Видите ли судбину пријатеља политичара и бирократа чијом се наклоношћу дичите? Желите ли судбину „гараната мира“, „реформских шампиона“, „мр Јуропа“ из Београда – који су сви постали политичка археологија? Или се можда надате судбини чланова тог политичког харема из Азије и Африке…?
Седми годишњи Извештај о политичким правима српског народа у региону, који је објавио Напредни клуб, говори да стање ових права није било горе читаву деценију… Права Срба у Хрватској газе дубоко подељене и радикализоване елите. Српски народ и Србија нису учесници сукоба, већ изговор и мост помирења две сукобљене Хрватске. Непромишљена политика Србије, оптерећена прошлошћу двојице челних политичара, такође је допринела овоме. Ноте и позиви не вреде. ЕУ намерно све представља као питање мањинских права, за која није надлежна. Но, пошто се овако разликује обим права разних мањина у Хрватској, реч је о кршењу људских права. Ви не можете да промените стране политичаре који на мржњи граде политике и правдају каријере… Али можете ли да престанете да гасите установе које штите српски народ изван Србије? Можете ли да у свакој оваковој ситуацији као одговор повећате данас симболична буџетска средства за Србе изван Србије?
Одакле Вам право да се уопште оглашавате о референдуму који у Републици Српској треба да заштити дејтонски устав? Ако нисте спремни да заштитите аутономију Српске од оних другара који мисле да су ентитетска полиција и министарство пољопривреде противни европским реформама а трпе их у десетак држава уније, онда се бар не изјашњавајте. Знате ли да се странка Вашег пријатеља Бакира Изетбеговића у мају 2015. програмски определила за укидање Републике Српске?
Српски премијеру, да ли сте реаговали када је премијер Црне Горе изјавио да су Црној Гори многи хтели да наметну „туђински језик“ уместо „свог црногорског“, а тим – српским језиком говори већина грађана Црне Горе?
Шта је са правима Срба у Раминој Албанији? Знате ли да плаћају 700 евра казне ако се изјасне другачије него у време стаљинизма?
Има, господине председниче владе још педесетак оваквих чињеница… На путу ка Европској унији, који ће трајати још најмање деценију, а можда и неколико пута толико, неће нам помоћи ако жртвујемо четвртину српског народа. Напротив. Ни декларативне изјаве ту не помажу… Ни домаћи задаци Вашег министра који тврди да је после Вас у целом народу по калибру други патриота, коме сте препустили да се бави Српством у чему има успеха колико и у имитирању Мајковског, Лорке и Неруде.
Преузето са: http://www.vostok.rs/
| Чедомир Антић Вучићу: Регионална политика коју водите доживела је потпуни неуспех Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
РАДУЛОВИЋ ОТКРИВА: Овако Вучић финансира Чеду и остале политиканте (ВИДЕО)
РАДУЛОВИЋ ОТКРИВА: Овако Вучић финансира Чеду и остале политиканте (ВИДЕО)
Лидер Покрета Доста је било Саша Радуловић рекао је да је из Фонда за развој отишло две милијарде евра нашег новца, великом већином за партије и појединце блиске власти.
Како каже Радуловић, он је током свог кратког министарског мандата зауставио политичке кредите из Фонда за развој.
Гостујући на телевизији Ваљево плус, Саша Радуловић је рекао да модел пласирања тих кредита изгледа овако: од пласираних 100 милиона евра, само милион евра оде фирмама које немају везе са политичким врховима, од 99 милиона евра за које се тачно зна коме иду узима се партијски рекет од 30 одсто.
Модел за узимање рекета је следећи: кредит се даје на пет година, у првој години сви враћају кредит, у другој пола враћа кредит, а од треће године нико. Исплати се јер се врати само прва рата, плус 30 одсто партијског рекета, после друге године одустану, извуку новац напоље, фирму отерају у стечај.
Радуловић тврди да је он то зауставио и као министар привреде утврдио да постоји више од 20.000 кредитних партија о чијој наплати брине 61 запослени и да је направљен систем да је немогуће контролисати наплату кредита.
Ево како је то изгледало са „Фиделинком“ Чедомира Јовановића:
„Фирма Чедомира Јовановића је тражила кредит од 200 милиона динара, а Фонд је одобрио 150. Зауставио сам све кредите док се не уведе ред. Онда ме зове Вучић у кабинет и каже да пустим Чеди онај кредит из Фонда за развој. Каже, ‘требаће ти’. Ја га питам зашто ће ми требати, а он одговори ‘шта има везе, шта те кошта’. Кажем да мене не кошта ништа, јер нису моје паре, али сам ту да водим рачуна о тим парама. Значи – не може“, испричао је Саша Радуловић у интервјуу за телевизију Ваљево плус један од случајева извлачења новца из буџета.
Погледајте интервју у коме Радуловић објашњава своју биографију, улазак у политику, поједине корупционашке афере са којима се борио, али и политички програм за увођење реда у Србију.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Лидер Покрета Доста је било Саша Радуловић рекао је да је из Фонда за развој отишло две милијарде евра нашег новца, великом већином за партије и појединце блиске власти.
Како каже Радуловић, он је током свог кратког министарског мандата зауставио политичке кредите из Фонда за развој.
Гостујући на телевизији Ваљево плус, Саша Радуловић је рекао да модел пласирања тих кредита изгледа овако: од пласираних 100 милиона евра, само милион евра оде фирмама које немају везе са политичким врховима, од 99 милиона евра за које се тачно зна коме иду узима се партијски рекет од 30 одсто.
Модел за узимање рекета је следећи: кредит се даје на пет година, у првој години сви враћају кредит, у другој пола враћа кредит, а од треће године нико. Исплати се јер се врати само прва рата, плус 30 одсто партијског рекета, после друге године одустану, извуку новац напоље, фирму отерају у стечај.
Радуловић тврди да је он то зауставио и као министар привреде утврдио да постоји више од 20.000 кредитних партија о чијој наплати брине 61 запослени и да је направљен систем да је немогуће контролисати наплату кредита.
Ево како је то изгледало са „Фиделинком“ Чедомира Јовановића:
„Фирма Чедомира Јовановића је тражила кредит од 200 милиона динара, а Фонд је одобрио 150. Зауставио сам све кредите док се не уведе ред. Онда ме зове Вучић у кабинет и каже да пустим Чеди онај кредит из Фонда за развој. Каже, ‘требаће ти’. Ја га питам зашто ће ми требати, а он одговори ‘шта има везе, шта те кошта’. Кажем да мене не кошта ништа, јер нису моје паре, али сам ту да водим рачуна о тим парама. Значи – не може“, испричао је Саша Радуловић у интервјуу за телевизију Ваљево плус један од случајева извлачења новца из буџета.
Погледајте интервју у коме Радуловић објашњава своју биографију, улазак у политику, поједине корупционашке афере са којима се борио, али и политички програм за увођење реда у Србију.
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
ПРИОРИТЕТИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ: Др Драган Петровић - Тематско вече ДСС Чукарица
ПРИОРИТЕТИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ: Др Драган Петровић - Тематско вече ДСС Чукарица
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Слободан Антонић: После Вучића у Србији неће остати ништа – сем згаришта
Слободан Антонић: После Вучића у Србији неће остати ништа – сем згаришта
Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија – после Вучића Србија ће бити олупина.
Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије.
Морамо, дакле, да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље
Србија је земља најава. Уз Београд на води, реконструкцију владе, највеће плате и пензије икад, бољи живот колико крајем године, стигло се и до промјене Устава. Пропитивања о реализацији претходних најава као и критичке и трезвене оцјене стварних резултата трогодишње власти Александра Вучића, гурнуте су на медијску и друштвену маргину. Чини се да је актуални премијер потпуно испунио цјелокупну политичку сцену тако да интервју са професором на Филозофском факултету и уредником Нове српске политичке мисли Слободаном Антонићем мора започети питањем:
Шта, у ствари, стоји иза најављивања уставних промјена?
– Имиџ, пропаганда. Он је сав од имиџа, цела његова политика је изборна кулиса и политички маркетинг, а у њој је најважнији привид акције. Вучићева прича је: ’Радим, али ми не дају.’ Ти који не дају су или ’жута хоботница’, или тајкуни, или ’менталитет’, или ’десница’. На тај начин објашњавају се неуспеси, па се после сваког неуспеха прелази на нешто ново да би то ново затрпало старо и неуспешно. У овом тренутку, променом Устава вероватно треба затрпати неуспех у ’отварању поглавља’ у преговорима са Европском унијом – каже за „Време“ Слободан Антонић.
Какве се уставне промјене могу очекивати?
– Вучић је директно поменуо да ће се мењати преамбула и број посланика. Најављује чак и уставни референдум, што значи да ће да се мења само језгро Устава. Практично је све у игри и једини проблем за Вучића је – што због опсесивне жеље за свеукупном контролом – нема довољно времена да се њиме озбиљно позабави. Све је, дакле, потпуно отворено: то што је за промену Устава тренутно задужен Зоран Бабић, као Вучићев релеј, показује да идеје и упутства шта треба мењати у Уставу тек треба да дођу.
За Српску напредну странку питање је само како маркетиншки упаковати оно што треба да прође, да се референдум не би некако окренуо против њих… Мада, референдум за СНС уопште није страшан: за промену Устава треба да гласа већина бирача који су изашли на изборе, а не већина уписаних, као прошли пут, 2006. године. Ипак, сваки резултат испод 80 одсто у односу на 20 одсто за промену Устава, биће ударац за СНС и њеног вођу.
Што ће бити срж тих упутстава?
Мислим да ће главна маркетиншка прича бити „реализам“ и „по жељи народа“. Србија не контролише Косово – дакле, дајте да у Устав ставимо како јесте; Србија, даље, хоће у Европску унију – хајде и то у Устав; такође, народ жели јефтину Скупштину – нека онда буде 125 посланика.
Све што не буде могло да се подведе под ове две формуле – „реализма“ и „по жељи народа“ највероватније неће ни бити предложено. Рецимо, сматрам да се неће мењати начин промене Устава, да се неће избацити референдум. Јер, није лако рећи: „Народ жели да се више ништа не пита у вези с променом Устава“, мада и то може да се подведе под: „Народ хоће штедњу, а референдум је скуп“. Али, таквих, проблематичних ствари не сме да буде много.
Да ли се може очекивати да се промени преамбула?
Обавезно, то је готова ствар.
Зашто?
Ствар је готова у техничком смислу кад постоје политичка воља и решеност. Имајући у виду да су промењена правила референдума – за успех вам треба проста већина бирача који су изашли на изборе – они лако могу да промене било шта, укључујући и преамбулу. Вучић је, уосталом, најавио и њену промену. Њему, наравно, не треба много веровати, али је могуће да у вези с тим говори истину, пошто је то рекао у Вашингтону. Такође, Вучић готово да може да рачуна на консензус када је реч о парламентарним странкама, па је сасвим сигурно да ће имати двотрећинску већину у Скупштини за промену преамбуле. После тога не видим зашто им референдум са аргументом „реализма“ не би успео. СНС је преживео Бриселски споразум и, за сада, смањење плата и пензија, тако да нема разлога да не преживи и промену преамбуле.
Када говоримо о уставним променама, како ту видите однос између премијера и председника Србије Томислава Николића?
Вучић је Николића изоловао и непрекидно га гађа преко таблоида, чекајући да политички искрвари. На другој страни, Николић се труди да остане на ногама, вребајући шансу – рецимо – да Вучић доживи некакав слом, здравствени или политички, свеједно.
Да би се Устав ефикасно и што безболније променио, потребан је договор између њих двојице. Тај договор ће наравно бити личан, а не принципијелан. Уосталом, и до сад су наши политичари Устав кројили по својој мери – тако је радио Милошевић, тако су радили Коштуница и Тадић, тако ће урадити и Вучић и Николић.
Николић је најавио да ће тражити већа овлашћења за председника или да се председник бира у парламенту. Већа овлашћења за председника добићемо само ако себе на том месту у будућности види Вучић. Ако се то место остави Николићу, лако је могуће да добијемо канцеларски систем, с јаким канцеларом и слабим председником.
Каква је ту улога јавности?
Убедљива већина јавности је за промену Устава, тако да ће референдум сигурно да прође, осим уколико се не упакују две или више проблематичних ствари – на пример – истополни брак, федерални региони или нешто слично, што је тешко да просечни СНС бирач прогута.
Као о смањењу броја посланика, спекулише се и о евентуалној комбинацији већинског и пропорционалног система. Што то све значи за нашу политичку сцену?
Постоји једно правило које гласи: у већинском изборном систему, више посланика – више демократије; смањити број посланика има смисла само у пропорционалном систему где се гласа за партијске листе. Међутим, истовремено смањити број посланика и увести у игру већински систем значи смањити утицај бирача и дати додатну моћ централи највеће партије. А то заправо значи Вучићу.
Промена устава у пропагандном смислу је нова играчка за јавност док се на другој страни одвија потпуно преузимање свих државних и друштвених структура. Сасвим је јасно да ће нова институционална решења која се тичу броја посланика – ако њихов број буде 125 – потпуно одговарати највећој странци. Могуће је да ће и те промене Устава да продуже останак СНС-а на власти – то јест – останак Александра Вучића.
Али, њихов кључни проблем је што се читава та странка базира искључиво на Вучићевој глави, а она тешко може да се носи и психолошки и идеолошки и политички са свим оним што треба да ради и притиском који то изазива. Евентуални слом у тој глави срушио би у потпуности читаву ту пирамиду која стоји на свом врху, а зове се СНС. Они не граде институције, него напротив – руше их и стоје наспрам институција. СНС без Вучића никаква институционална решења не могу да спасу и зато не треба страховати од уставних промена које би на неколико деценија запечатиле садашњи режим; у самој природи ове странке јесте да она почива не на институцијама, него на једној личности.
На какав бисте начин описали СНС?
Обично се каже да су све наше партије лидерске. СНС не само да је таква партија него је и резултат читаве негативне еволуције у свим осталим лидерским партијама: она је покупила све најгоре од Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије, Демократске странке и других. С једне стране, код напредњака имате неограничену власт лидера; с друге стране, имате стално инсистирање на имиџу и политичком маркетингу као главној идеологији чија је сврха да партију представи као праву страначку машинерију, те највеће и најуспешније политичко предузеће, пошто се на тај начин најефикасније придобијају гласачи и присталице… И, с треће стране, ова партија увек маше неким изазовима: некад су то „непријатељи“, а некад економска криза или поплаве, када се онда она приказује као неко ко их успешно решава; уопште није важно да ли је то тачно или не – важно је да се тако прикаже у јавности. Угрубо, СНС је странка у којој се комбинују лична власт једног вође и политички маркетинг као једина истинска, страначка идеологија.
Можемо ли говорити о поновном обнављању султанизма?
Не, није то тај облик ауторитаризма – код нас је реч о ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке анализе тих наступа и обећања, попут ауторке „Утиска недеље“ или установе заштитника грађана – то су елементи агресивног и репресивног.
Пошто је јавност стално бомбардована свим тим фантастичним сликама, а будући да нема критичке противтеже, добар део јавност губи оријентацију, остаје парализован, ошамућен, хипнотизован брзим променама слика, бујицом речи. То је политичка технологија овог режима.
Како оцењујете управљачки капацитет садашње владе?
Ову власт чине људи са купљеним дипломама, дакле лажни стручњаци. Кад су такви њихови министри, гувернери и градоначелници, онда је лако замислити какви су тек њихови директори, шефови и службеници. Понекад се озбиљно запитам како овде уопште и даље функционише било шта, како имамо струју, воду, јавни превоз… У тим системима очигледно има још компетентних људи који их некако одржавају. Али, размере данашњег партијског штеточинства за нашу државу, од управе до културе, несумњиво су библијске. Случај „Хеликоптер“ или случај „Поплава“ то уверљиво показују.
Председник Николић је у прошлом броју Времена рекао да Влада није јединствена. Како вама делује – да ли јесте или није?
Сматрам да је потпуно неважно да ли је Влада јединствена или не. Наравно, постоји унутар ње читав низ сукоба – и личних и партијских. Реч је о различитим партијама, али и партијским фракцијама, тако да се не може очекивати потпуна јединственост. Али, то није важно јер ова влада неће да падне тако што ће је неко изнутра срушити. То је једна од оних прича које служе за одвраћање пажње јавности од озбиљних политичких питања.
Као што је прича о реконструкцији?
Мислим да реконструкција више није омиљена резервна играчка за скретање пажње јавности – сада смо добили промену Устава. То ће нам бити играчка бар до краја године.
Што је за вас главна карактеристика актуалне владе у односу на претходне?
Ако упоредимо садашњу с владама од 1990. године, када је обновљен вишестраначки систем, видећете да је ово прва влада у којој премијер потпуно доминира као најјачи политички актер. Тако није било никада.
А прва влада Војислава Коштунице?
То је трајало свега три месеца до избора Бориса Тадића за председника Србије, када смо добили кохабитацију. Међутим, за разлику од прве Коштуничине владе – иначе коалиционе коју је као мањинску подржавао СПС – садашња влада у потпуности почива на политичкој моћи и доброј вољи Александра Вучића. Захваљујући комотној већини у Скупштини, он може без икаквог проблема да смени сваког министра без обзира на његову страначку припадност. Зато нико и не доводи у питање потпуни Вучићев примат, нити било шта од оног шта он каже. То је Вучићу веома битно. Он нема никакву потребу да било шта мења или да се посвети прављењу ефикасног тима од владе, поготово када се узме у обзир да троши много енергије да би испунио своју амбицију, да покаже да се за све пита, у све меша и да је сваки успех постигнут захваљујући њему. Стварно не разумем настојања да се виде некакви процепи и унутрашњи сукоби у Влади. Они – свакако – постоје, али су политички потпуно ирелевантни за стање ствари у Србији и предвиђање будућих политичких процеса.
Један од симбола ове владе је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а други министар рада Александар Вулин. Каква је њихова улога у механизму власти?
Небојша Стефановић је симбол партијског војника, односно војника који служи вођи. С једне стране, он је послушан, а с друге – иако прави бројне гафове – ужива подршку тог вође. На тај начин Вучић показује да ће послушност бити награђена и да неће бити заборављена, иако Стефановић не располаже ни способностима ни компентенцијама за место на које је постављен; он је уједно и порука коју вођа шаље свим својим страначким војницима и следбеницима.
Случај с Вулином је нешто другачији зато што није реч о човеку из Вучићеве странке. Међутим, Вулин је вођин савезник и следбеник који показује изузетан таленат у демонстрацији лојалности. Послушници попут Стефановића извршавају оно што им се каже, али то није никаква представа која би имала маркетиншки ефекат; код Вулина се послушност манифестује на маркетиншки атрактиван начни који јача тај сам Вучићев систем. Баш због тога што има велики таленат за испољавање дивљења вођи – већи него што има Зоран Бабић – мислим да је Вулин неопходан Вучићу.
А што је с министрима попут Кори Удовички или Душана Вујовића који не долазе из страначких структура?
Ту видим однос мирољубиве политичке коегзистенције између два пројекта. Један је Вучићев, који се тиче његове личне власти и власти његове партије; други је пројекат међународних структура чији је циљ да економски преузму и пацификују Србију. Они сматрају да ми још нисмо довољно пацификовани и да постоји опасност да у једном тренутку склизнемо према Русији или неком моделу отпадничке државе. Сматрам да су то предрасуде и неоправдани страх, а не нешто што има упориште у реалности. Кори Удовички, Вујовић и неки други у Вучићевој влади служе као додатна контрола – нека врста осигурача који увек могу да искоче уколико се нешто у овом пројекту међународних структура поремети.
Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси… Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма, то јест могућности да себи увек изабере нова поља ангажовања.
Како оцењујете однос извршне и законодавне власти?
Двестотињак посланика владајуће већине представља само кулису за Вучићеве иступе у Скупштини. На шта личи наш парламентарни живот показује и опозиција: када имају нешто против председнице Скупштине Маје Гојковић, траже од Вучића да је смени. Дакле, реч је о једној потпуно неприродној ситуацији у којој законодавна власт тражи од извршне да смени председницу парламента. То најбоље показује прави карактер система. Читав тај систем започет је још 1990. године. Еволуирао је и мењао се, увек се прилагођавајући носиоцима моћи у Србији – од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића, који је до краја спровео ту нит – да једна личност решава све, а не институције. Друга карактеристика садашњег режима је кључна улога владајуће партије у свему и свачему, а трећа је оно што је Борис Тадић довео до врхунца – да је политички маркетинг важнији и од идеологије и од саме политике.
Набројали сте све носиоце највише политичке моћи у Србији у протекле две и по деценије. Има ли нешто што их спаја?
За све њих заједничке су две ствари: прва – сви они мислили су да могу да надмудре странце, пре свега Вашингтон, па и Брисел; мислили су да је сваки њихов претходник био невешт и наиван, да су они много способнији и лукавији; друга – свако од њих је свом наследнику на челу државе остављао земљу слабију у односу на Вашингтон и Брисел него што је била када је дошао на власт. Србија је све слабија, са све мањим суверенитетом и све више личи на колонију. Само се поставља питање докле ће да стигне Вучић са својим режимом. Евидентно је да он на седнице Владе зове амбасадора Европске уније – раније бар тога није било. Има и других манифестација колонијалне свести: амерички амбасадор Мајкл Кирби даје савете кога би Србија требало да постави за амбасадора у Вашингтону. Морате признати да је то јединствен случај.
Носиоце највише политичке моћи у Србији од 1990. године спаја и амбивалентан однос према демократији: увек су, наравно, постојали изговори зашто се Србија у потпуности не држи демократских принципа. Под Милошевићем то је била борба за државу, код Коштунице – Косово, а код Вучића – европске интеграције. Међутим, увек је остајао проблем са изградњом демократских институција…
Ако ни по чему другом, разликовали су се по односу према јавности…
Милошевић је у основи презирао политички маркетинг као политичар старог социјалистичко-комунистичког кова и сматрао је да је најважније манифестовати снагу и приказати се као заступник идеја које подржава народ. Тадић је политички маркетинг ставио на прво место, а та тенденција је постојала и код Ђинђића. Коштуница – када је у питању однос према јавности – био је ближи Милошевићу, с тим што је мислио да ће истина и идеја да победе без обзира на медије и политички маркетинг. Вучић је синтеза Милошевићеве тежње да се демонстрира политичка моћ и Тадићеве идеје о значају политичког маркетинга. Укратко – хибрид Милошевића и Тадића.
Како ће изгледати Србија после напредњака?
Када једног дана напредњаци оду са власти, Србија ће изгледати као олупина. То се може видети и по странкама на политичкој сцени. Осим СНС-а који је једина озбиљна партија, све остале су само сенке онога што су биле. Као што је систематски разарао странке, Вучић систематски разара и институције да његова власт не би била ограничена било чим. Случај заштитника грађана Саше Јанковића огледни је пример разарања институција, односно слике Србије под СНС-ом. Дакле, имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе.
Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта и олупина – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле.
Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље; кад испразните друштво од институција и норми, имате само ауторитарност, насиље и тешке сукобе интересних група од којих ниједна неће моћи да буде доминантна. Све то у ме потпуности ужасава.
Можемо ли данашњу Србију упоредити са оном из деведесетих под Милошевићем?
Главна паралела је узурпација и лажно представљање. Узурпатор држи власт а да нема легитимитет, најчешће на основу лажног представљања. Супстанцијално речено, социјалисти су се деведесетих лажно представљали као националисти, а напредњаци данас као еврореформатори. Но, узурпатор зна да његова власт почива на неистини, па зато зна и да је несигурна. Отуда је и он нервозан, па стално виче да га народ воли, да му је рејтинг висок, да је опозиција покварена, да се противници уједињују, да се не боји избора и тако даље. Та агресивност је, нажалост, одлика нашег политичког живота како у деведесетим тако и данас. Једино што су онда званичне структуре у Вашингтону и Бриселу биле против власти, а данас је подржавају, па је због тога ову власт теже критиковати.
У том контексту – колико и да ли Вучић заиста има проблема са друштвеном елитом?
Однос са елитом је једно од питања које је сам Вучић покренуо. Да будемо реални: ако изузмемо стотињак најбогатијих људи у Србији, сваког припадника елите – са и без знакова навода – лако можете купити за неку синекуру од, рецимо, хиљаду евра. Вучић то и ради, на пример у неким кадровским решењима у култури. Та пацификација веома се добро види: када имате неког ко је био познат као критичар и побуњеник, а онда је заћутао – јасно је да је уследило именовање за неки управни одбор или на амбасадорско место… Много је већи проблем за Вучића то што не може да намири своју напредњачку војску јер нема довољно синекура за све. Тај однос Вучића и друштвене елите за мене је вихор од смећа. Ништа, дакле, озбиљно, када се има у виду да смо ми једно сиромашно друштво и да онај ко контролише ресурсе, лако може да пацификује ту врсту друштвене елите.
Али, зар се премијер стално не жали да он ради практично све што су ти његови критичари из елите, да тако кажем, тражили, а да га они и даље не воле, нападају и бацају му клипове у точкове?
Мислим да је то ствар која се више може објаснити његовом психологијом него политичким интересом. Прави Вучићев политички интерес јесте да задржи подршку бирачког тела и великих играча из Вашингтона и Брисела. С друге стране, стичем утисак да је он један од оних људи који од својих критичара воле да направе сараднике и следбенике зато што на тај начин оправдавају своје идеолошко и политичко конвертитство: тако следи да се сви мењају, а не само он. Најбољи пример и огледни случај за то је – Јелена Триван. Она је у Демократској странци била најжешћи критичар Вучића, а сада је видимо као саставни део структуре те власти.
У тим структурама партиципирају и људи попут Владимира Бебе Поповића, који је припадао делу оне елите на чије се критике Вучић сада жали…
С једне стране, Вучић амортизује некога ко му може бити незгодан противник тако што постаје његов савезник. С друге – Вучић је показао да га привлачи да сарађује са опасним и успешним људима. То је његова психолошка црта и он тако потврђује свој примат и своје место у хијерархији политичког предаторства. Они, наравно, нису у истој лиги, али се симболички успоставља веза политичких предатора чија је жртва цело друштво. То ће постати јасно тек када на површину изађу послови које раде ти људи и њихови институти, односно када буду видљиви резултати свих тих ангажмана.
Овде се отвара и питање где се налазе стварни центри моћи?
На ову власт утичу два центра – својим новцем, медијима и људима. Један су, симболички речено, амбасаде САД и ЕУ, укључујући и амбасаде Немачке и Британије, а донекле и Русије. Тај утицај се види и то власт и не крије. Други центар је скривен и односи се на оно што бих назвао „регионалном мафијом“. То су опасне структуре црне економије, криминала, које се пењу до врха неких суседних држава. Те структуре плаћају кога треба, од политичара и новинара до професора универзитета. Али, оно због чега су опасне јесте не само способност да организују медијски линч, већ и да физички застраше противнике. Неки од случајева пребијања јавних личности, бацања молотовљевих коктела, па и атентата, уверен сам да долазе с те стране.
Да ли је могућа ефикасна опозиција актуелном режиму и каква?
Ми имамо партијску пустош. Ако је једна велика партија попут Демократске странке доживела деградацију, онда је јасно каква је тек ситуација са осталим. Када је реч о формирању опозиције Вучићевом режиму, ту би, по мом мишљењу, требало кренути од почетка. Нажалост, највећи део постојећих страначких структура може се у то укључити само делимично, а не у целини.
Да би се формирала ефикасна опозиција, изузетно је важно да се постигне нека врста консензуса или програмског договора око основних вредности наспрам Вучића.
Прве од тих вредности јесу демократија и демократске установе: ми можемо да се не слажемо око спољње политике или међународних интеграција, али наш најважнији интерес је да се о свему томе расправља у демократским институцијама.
Другу вредност представља консензус око нечега што се зове наш национални и државни интерес – ако то постоји, онда се око многих других ствари може успоставити сарадња која ће водити ка томе да се успостави јасна алтернатива садашњем режиму. То није тако тешко. Ако на једној страни имате лични режим каприциозне и сујетне особе која жели да о свему одлучује, онда је алтернатива скуп норми и вредности који искључују сваку врсту таквог политичког понашања.
Наравно да постоји проблем и око идеја и око личности које би биле њихови носиоци и око присутности у медијима… Али, имајући у виду наше искуство из деведесетих и искуство 5. октобра, није немогуће да се у друштву које се прогресивно урушава врло брзо формира једна јака друштвена и политичка алтернатива садашњем режиму. Спорадични протести и побуне знак су да има људи који су свесни да се институције убрзано распадају. Ти људи имају потребу да нешто предузму.
Филип Шварм
Слободан Антонић
24. мај 2015. НСПМ/Време
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија – после Вучића Србија ће бити олупина.
Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије.
Морамо, дакле, да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље
Србија је земља најава. Уз Београд на води, реконструкцију владе, највеће плате и пензије икад, бољи живот колико крајем године, стигло се и до промјене Устава. Пропитивања о реализацији претходних најава као и критичке и трезвене оцјене стварних резултата трогодишње власти Александра Вучића, гурнуте су на медијску и друштвену маргину. Чини се да је актуални премијер потпуно испунио цјелокупну политичку сцену тако да интервју са професором на Филозофском факултету и уредником Нове српске политичке мисли Слободаном Антонићем мора започети питањем:
Шта, у ствари, стоји иза најављивања уставних промјена?
– Имиџ, пропаганда. Он је сав од имиџа, цела његова политика је изборна кулиса и политички маркетинг, а у њој је најважнији привид акције. Вучићева прича је: ’Радим, али ми не дају.’ Ти који не дају су или ’жута хоботница’, или тајкуни, или ’менталитет’, или ’десница’. На тај начин објашњавају се неуспеси, па се после сваког неуспеха прелази на нешто ново да би то ново затрпало старо и неуспешно. У овом тренутку, променом Устава вероватно треба затрпати неуспех у ’отварању поглавља’ у преговорима са Европском унијом – каже за „Време“ Слободан Антонић.
Какве се уставне промјене могу очекивати?
– Вучић је директно поменуо да ће се мењати преамбула и број посланика. Најављује чак и уставни референдум, што значи да ће да се мења само језгро Устава. Практично је све у игри и једини проблем за Вучића је – што због опсесивне жеље за свеукупном контролом – нема довољно времена да се њиме озбиљно позабави. Све је, дакле, потпуно отворено: то што је за промену Устава тренутно задужен Зоран Бабић, као Вучићев релеј, показује да идеје и упутства шта треба мењати у Уставу тек треба да дођу.
За Српску напредну странку питање је само како маркетиншки упаковати оно што треба да прође, да се референдум не би некако окренуо против њих… Мада, референдум за СНС уопште није страшан: за промену Устава треба да гласа већина бирача који су изашли на изборе, а не већина уписаних, као прошли пут, 2006. године. Ипак, сваки резултат испод 80 одсто у односу на 20 одсто за промену Устава, биће ударац за СНС и њеног вођу.
Што ће бити срж тих упутстава?
Мислим да ће главна маркетиншка прича бити „реализам“ и „по жељи народа“. Србија не контролише Косово – дакле, дајте да у Устав ставимо како јесте; Србија, даље, хоће у Европску унију – хајде и то у Устав; такође, народ жели јефтину Скупштину – нека онда буде 125 посланика.
Све што не буде могло да се подведе под ове две формуле – „реализма“ и „по жељи народа“ највероватније неће ни бити предложено. Рецимо, сматрам да се неће мењати начин промене Устава, да се неће избацити референдум. Јер, није лако рећи: „Народ жели да се више ништа не пита у вези с променом Устава“, мада и то може да се подведе под: „Народ хоће штедњу, а референдум је скуп“. Али, таквих, проблематичних ствари не сме да буде много.
Да ли се може очекивати да се промени преамбула?
Обавезно, то је готова ствар.
Зашто?
Ствар је готова у техничком смислу кад постоје политичка воља и решеност. Имајући у виду да су промењена правила референдума – за успех вам треба проста већина бирача који су изашли на изборе – они лако могу да промене било шта, укључујући и преамбулу. Вучић је, уосталом, најавио и њену промену. Њему, наравно, не треба много веровати, али је могуће да у вези с тим говори истину, пошто је то рекао у Вашингтону. Такође, Вучић готово да може да рачуна на консензус када је реч о парламентарним странкама, па је сасвим сигурно да ће имати двотрећинску већину у Скупштини за промену преамбуле. После тога не видим зашто им референдум са аргументом „реализма“ не би успео. СНС је преживео Бриселски споразум и, за сада, смањење плата и пензија, тако да нема разлога да не преживи и промену преамбуле.
Када говоримо о уставним променама, како ту видите однос између премијера и председника Србије Томислава Николића?
Вучић је Николића изоловао и непрекидно га гађа преко таблоида, чекајући да политички искрвари. На другој страни, Николић се труди да остане на ногама, вребајући шансу – рецимо – да Вучић доживи некакав слом, здравствени или политички, свеједно.
Да би се Устав ефикасно и што безболније променио, потребан је договор између њих двојице. Тај договор ће наравно бити личан, а не принципијелан. Уосталом, и до сад су наши политичари Устав кројили по својој мери – тако је радио Милошевић, тако су радили Коштуница и Тадић, тако ће урадити и Вучић и Николић.
Николић је најавио да ће тражити већа овлашћења за председника или да се председник бира у парламенту. Већа овлашћења за председника добићемо само ако себе на том месту у будућности види Вучић. Ако се то место остави Николићу, лако је могуће да добијемо канцеларски систем, с јаким канцеларом и слабим председником.
Каква је ту улога јавности?
Убедљива већина јавности је за промену Устава, тако да ће референдум сигурно да прође, осим уколико се не упакују две или више проблематичних ствари – на пример – истополни брак, федерални региони или нешто слично, што је тешко да просечни СНС бирач прогута.
Као о смањењу броја посланика, спекулише се и о евентуалној комбинацији већинског и пропорционалног система. Што то све значи за нашу политичку сцену?
Постоји једно правило које гласи: у већинском изборном систему, више посланика – више демократије; смањити број посланика има смисла само у пропорционалном систему где се гласа за партијске листе. Међутим, истовремено смањити број посланика и увести у игру већински систем значи смањити утицај бирача и дати додатну моћ централи највеће партије. А то заправо значи Вучићу.
Промена устава у пропагандном смислу је нова играчка за јавност док се на другој страни одвија потпуно преузимање свих државних и друштвених структура. Сасвим је јасно да ће нова институционална решења која се тичу броја посланика – ако њихов број буде 125 – потпуно одговарати највећој странци. Могуће је да ће и те промене Устава да продуже останак СНС-а на власти – то јест – останак Александра Вучића.
Али, њихов кључни проблем је што се читава та странка базира искључиво на Вучићевој глави, а она тешко може да се носи и психолошки и идеолошки и политички са свим оним што треба да ради и притиском који то изазива. Евентуални слом у тој глави срушио би у потпуности читаву ту пирамиду која стоји на свом врху, а зове се СНС. Они не граде институције, него напротив – руше их и стоје наспрам институција. СНС без Вучића никаква институционална решења не могу да спасу и зато не треба страховати од уставних промена које би на неколико деценија запечатиле садашњи режим; у самој природи ове странке јесте да она почива не на институцијама, него на једној личности.
На какав бисте начин описали СНС?
Обично се каже да су све наше партије лидерске. СНС не само да је таква партија него је и резултат читаве негативне еволуције у свим осталим лидерским партијама: она је покупила све најгоре од Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије, Демократске странке и других. С једне стране, код напредњака имате неограничену власт лидера; с друге стране, имате стално инсистирање на имиџу и политичком маркетингу као главној идеологији чија је сврха да партију представи као праву страначку машинерију, те највеће и најуспешније политичко предузеће, пошто се на тај начин најефикасније придобијају гласачи и присталице… И, с треће стране, ова партија увек маше неким изазовима: некад су то „непријатељи“, а некад економска криза или поплаве, када се онда она приказује као неко ко их успешно решава; уопште није важно да ли је то тачно или не – важно је да се тако прикаже у јавности. Угрубо, СНС је странка у којој се комбинују лична власт једног вође и политички маркетинг као једина истинска, страначка идеологија.
Можемо ли говорити о поновном обнављању султанизма?
Не, није то тај облик ауторитаризма – код нас је реч о ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке анализе тих наступа и обећања, попут ауторке „Утиска недеље“ или установе заштитника грађана – то су елементи агресивног и репресивног.
Пошто је јавност стално бомбардована свим тим фантастичним сликама, а будући да нема критичке противтеже, добар део јавност губи оријентацију, остаје парализован, ошамућен, хипнотизован брзим променама слика, бујицом речи. То је политичка технологија овог режима.
Како оцењујете управљачки капацитет садашње владе?
Ову власт чине људи са купљеним дипломама, дакле лажни стручњаци. Кад су такви њихови министри, гувернери и градоначелници, онда је лако замислити какви су тек њихови директори, шефови и службеници. Понекад се озбиљно запитам како овде уопште и даље функционише било шта, како имамо струју, воду, јавни превоз… У тим системима очигледно има још компетентних људи који их некако одржавају. Али, размере данашњег партијског штеточинства за нашу државу, од управе до културе, несумњиво су библијске. Случај „Хеликоптер“ или случај „Поплава“ то уверљиво показују.
Председник Николић је у прошлом броју Времена рекао да Влада није јединствена. Како вама делује – да ли јесте или није?
Сматрам да је потпуно неважно да ли је Влада јединствена или не. Наравно, постоји унутар ње читав низ сукоба – и личних и партијских. Реч је о различитим партијама, али и партијским фракцијама, тако да се не може очекивати потпуна јединственост. Али, то није важно јер ова влада неће да падне тако што ће је неко изнутра срушити. То је једна од оних прича које служе за одвраћање пажње јавности од озбиљних политичких питања.
Као што је прича о реконструкцији?
Мислим да реконструкција више није омиљена резервна играчка за скретање пажње јавности – сада смо добили промену Устава. То ће нам бити играчка бар до краја године.
Што је за вас главна карактеристика актуалне владе у односу на претходне?
Ако упоредимо садашњу с владама од 1990. године, када је обновљен вишестраначки систем, видећете да је ово прва влада у којој премијер потпуно доминира као најјачи политички актер. Тако није било никада.
А прва влада Војислава Коштунице?
То је трајало свега три месеца до избора Бориса Тадића за председника Србије, када смо добили кохабитацију. Међутим, за разлику од прве Коштуничине владе – иначе коалиционе коју је као мањинску подржавао СПС – садашња влада у потпуности почива на политичкој моћи и доброј вољи Александра Вучића. Захваљујући комотној већини у Скупштини, он може без икаквог проблема да смени сваког министра без обзира на његову страначку припадност. Зато нико и не доводи у питање потпуни Вучићев примат, нити било шта од оног шта он каже. То је Вучићу веома битно. Он нема никакву потребу да било шта мења или да се посвети прављењу ефикасног тима од владе, поготово када се узме у обзир да троши много енергије да би испунио своју амбицију, да покаже да се за све пита, у све меша и да је сваки успех постигнут захваљујући њему. Стварно не разумем настојања да се виде некакви процепи и унутрашњи сукоби у Влади. Они – свакако – постоје, али су политички потпуно ирелевантни за стање ствари у Србији и предвиђање будућих политичких процеса.
Један од симбола ове владе је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а други министар рада Александар Вулин. Каква је њихова улога у механизму власти?
Небојша Стефановић је симбол партијског војника, односно војника који служи вођи. С једне стране, он је послушан, а с друге – иако прави бројне гафове – ужива подршку тог вође. На тај начин Вучић показује да ће послушност бити награђена и да неће бити заборављена, иако Стефановић не располаже ни способностима ни компентенцијама за место на које је постављен; он је уједно и порука коју вођа шаље свим својим страначким војницима и следбеницима.
Случај с Вулином је нешто другачији зато што није реч о човеку из Вучићеве странке. Међутим, Вулин је вођин савезник и следбеник који показује изузетан таленат у демонстрацији лојалности. Послушници попут Стефановића извршавају оно што им се каже, али то није никаква представа која би имала маркетиншки ефекат; код Вулина се послушност манифестује на маркетиншки атрактиван начни који јача тај сам Вучићев систем. Баш због тога што има велики таленат за испољавање дивљења вођи – већи него што има Зоран Бабић – мислим да је Вулин неопходан Вучићу.
А што је с министрима попут Кори Удовички или Душана Вујовића који не долазе из страначких структура?
Ту видим однос мирољубиве политичке коегзистенције између два пројекта. Један је Вучићев, који се тиче његове личне власти и власти његове партије; други је пројекат међународних структура чији је циљ да економски преузму и пацификују Србију. Они сматрају да ми још нисмо довољно пацификовани и да постоји опасност да у једном тренутку склизнемо према Русији или неком моделу отпадничке државе. Сматрам да су то предрасуде и неоправдани страх, а не нешто што има упориште у реалности. Кори Удовички, Вујовић и неки други у Вучићевој влади служе као додатна контрола – нека врста осигурача који увек могу да искоче уколико се нешто у овом пројекту међународних структура поремети.
Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси… Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма, то јест могућности да себи увек изабере нова поља ангажовања.
Како оцењујете однос извршне и законодавне власти?
Двестотињак посланика владајуће већине представља само кулису за Вучићеве иступе у Скупштини. На шта личи наш парламентарни живот показује и опозиција: када имају нешто против председнице Скупштине Маје Гојковић, траже од Вучића да је смени. Дакле, реч је о једној потпуно неприродној ситуацији у којој законодавна власт тражи од извршне да смени председницу парламента. То најбоље показује прави карактер система. Читав тај систем започет је још 1990. године. Еволуирао је и мењао се, увек се прилагођавајући носиоцима моћи у Србији – од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића, који је до краја спровео ту нит – да једна личност решава све, а не институције. Друга карактеристика садашњег режима је кључна улога владајуће партије у свему и свачему, а трећа је оно што је Борис Тадић довео до врхунца – да је политички маркетинг важнији и од идеологије и од саме политике.
Набројали сте све носиоце највише политичке моћи у Србији у протекле две и по деценије. Има ли нешто што их спаја?
За све њих заједничке су две ствари: прва – сви они мислили су да могу да надмудре странце, пре свега Вашингтон, па и Брисел; мислили су да је сваки њихов претходник био невешт и наиван, да су они много способнији и лукавији; друга – свако од њих је свом наследнику на челу државе остављао земљу слабију у односу на Вашингтон и Брисел него што је била када је дошао на власт. Србија је све слабија, са све мањим суверенитетом и све више личи на колонију. Само се поставља питање докле ће да стигне Вучић са својим режимом. Евидентно је да он на седнице Владе зове амбасадора Европске уније – раније бар тога није било. Има и других манифестација колонијалне свести: амерички амбасадор Мајкл Кирби даје савете кога би Србија требало да постави за амбасадора у Вашингтону. Морате признати да је то јединствен случај.
Носиоце највише политичке моћи у Србији од 1990. године спаја и амбивалентан однос према демократији: увек су, наравно, постојали изговори зашто се Србија у потпуности не држи демократских принципа. Под Милошевићем то је била борба за државу, код Коштунице – Косово, а код Вучића – европске интеграције. Међутим, увек је остајао проблем са изградњом демократских институција…
Ако ни по чему другом, разликовали су се по односу према јавности…
Милошевић је у основи презирао политички маркетинг као политичар старог социјалистичко-комунистичког кова и сматрао је да је најважније манифестовати снагу и приказати се као заступник идеја које подржава народ. Тадић је политички маркетинг ставио на прво место, а та тенденција је постојала и код Ђинђића. Коштуница – када је у питању однос према јавности – био је ближи Милошевићу, с тим што је мислио да ће истина и идеја да победе без обзира на медије и политички маркетинг. Вучић је синтеза Милошевићеве тежње да се демонстрира политичка моћ и Тадићеве идеје о значају политичког маркетинга. Укратко – хибрид Милошевића и Тадића.
Како ће изгледати Србија после напредњака?
Када једног дана напредњаци оду са власти, Србија ће изгледати као олупина. То се може видети и по странкама на политичкој сцени. Осим СНС-а који је једина озбиљна партија, све остале су само сенке онога што су биле. Као што је систематски разарао странке, Вучић систематски разара и институције да његова власт не би била ограничена било чим. Случај заштитника грађана Саше Јанковића огледни је пример разарања институција, односно слике Србије под СНС-ом. Дакле, имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе.
Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта и олупина – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле.
Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље; кад испразните друштво од институција и норми, имате само ауторитарност, насиље и тешке сукобе интересних група од којих ниједна неће моћи да буде доминантна. Све то у ме потпуности ужасава.
Можемо ли данашњу Србију упоредити са оном из деведесетих под Милошевићем?
Главна паралела је узурпација и лажно представљање. Узурпатор држи власт а да нема легитимитет, најчешће на основу лажног представљања. Супстанцијално речено, социјалисти су се деведесетих лажно представљали као националисти, а напредњаци данас као еврореформатори. Но, узурпатор зна да његова власт почива на неистини, па зато зна и да је несигурна. Отуда је и он нервозан, па стално виче да га народ воли, да му је рејтинг висок, да је опозиција покварена, да се противници уједињују, да се не боји избора и тако даље. Та агресивност је, нажалост, одлика нашег политичког живота како у деведесетим тако и данас. Једино што су онда званичне структуре у Вашингтону и Бриселу биле против власти, а данас је подржавају, па је због тога ову власт теже критиковати.
У том контексту – колико и да ли Вучић заиста има проблема са друштвеном елитом?
Однос са елитом је једно од питања које је сам Вучић покренуо. Да будемо реални: ако изузмемо стотињак најбогатијих људи у Србији, сваког припадника елите – са и без знакова навода – лако можете купити за неку синекуру од, рецимо, хиљаду евра. Вучић то и ради, на пример у неким кадровским решењима у култури. Та пацификација веома се добро види: када имате неког ко је био познат као критичар и побуњеник, а онда је заћутао – јасно је да је уследило именовање за неки управни одбор или на амбасадорско место… Много је већи проблем за Вучића то што не може да намири своју напредњачку војску јер нема довољно синекура за све. Тај однос Вучића и друштвене елите за мене је вихор од смећа. Ништа, дакле, озбиљно, када се има у виду да смо ми једно сиромашно друштво и да онај ко контролише ресурсе, лако може да пацификује ту врсту друштвене елите.
Али, зар се премијер стално не жали да он ради практично све што су ти његови критичари из елите, да тако кажем, тражили, а да га они и даље не воле, нападају и бацају му клипове у точкове?
Мислим да је то ствар која се више може објаснити његовом психологијом него политичким интересом. Прави Вучићев политички интерес јесте да задржи подршку бирачког тела и великих играча из Вашингтона и Брисела. С друге стране, стичем утисак да је он један од оних људи који од својих критичара воле да направе сараднике и следбенике зато што на тај начин оправдавају своје идеолошко и политичко конвертитство: тако следи да се сви мењају, а не само он. Најбољи пример и огледни случај за то је – Јелена Триван. Она је у Демократској странци била најжешћи критичар Вучића, а сада је видимо као саставни део структуре те власти.
У тим структурама партиципирају и људи попут Владимира Бебе Поповића, који је припадао делу оне елите на чије се критике Вучић сада жали…
С једне стране, Вучић амортизује некога ко му може бити незгодан противник тако што постаје његов савезник. С друге – Вучић је показао да га привлачи да сарађује са опасним и успешним људима. То је његова психолошка црта и он тако потврђује свој примат и своје место у хијерархији политичког предаторства. Они, наравно, нису у истој лиги, али се симболички успоставља веза политичких предатора чија је жртва цело друштво. То ће постати јасно тек када на површину изађу послови које раде ти људи и њихови институти, односно када буду видљиви резултати свих тих ангажмана.
Овде се отвара и питање где се налазе стварни центри моћи?
На ову власт утичу два центра – својим новцем, медијима и људима. Један су, симболички речено, амбасаде САД и ЕУ, укључујући и амбасаде Немачке и Британије, а донекле и Русије. Тај утицај се види и то власт и не крије. Други центар је скривен и односи се на оно што бих назвао „регионалном мафијом“. То су опасне структуре црне економије, криминала, које се пењу до врха неких суседних држава. Те структуре плаћају кога треба, од политичара и новинара до професора универзитета. Али, оно због чега су опасне јесте не само способност да организују медијски линч, већ и да физички застраше противнике. Неки од случајева пребијања јавних личности, бацања молотовљевих коктела, па и атентата, уверен сам да долазе с те стране.
Да ли је могућа ефикасна опозиција актуелном режиму и каква?
Ми имамо партијску пустош. Ако је једна велика партија попут Демократске странке доживела деградацију, онда је јасно каква је тек ситуација са осталим. Када је реч о формирању опозиције Вучићевом режиму, ту би, по мом мишљењу, требало кренути од почетка. Нажалост, највећи део постојећих страначких структура може се у то укључити само делимично, а не у целини.
Да би се формирала ефикасна опозиција, изузетно је важно да се постигне нека врста консензуса или програмског договора око основних вредности наспрам Вучића.
Прве од тих вредности јесу демократија и демократске установе: ми можемо да се не слажемо око спољње политике или међународних интеграција, али наш најважнији интерес је да се о свему томе расправља у демократским институцијама.
Другу вредност представља консензус око нечега што се зове наш национални и државни интерес – ако то постоји, онда се око многих других ствари може успоставити сарадња која ће водити ка томе да се успостави јасна алтернатива садашњем режиму. То није тако тешко. Ако на једној страни имате лични режим каприциозне и сујетне особе која жели да о свему одлучује, онда је алтернатива скуп норми и вредности који искључују сваку врсту таквог политичког понашања.
Наравно да постоји проблем и око идеја и око личности које би биле њихови носиоци и око присутности у медијима… Али, имајући у виду наше искуство из деведесетих и искуство 5. октобра, није немогуће да се у друштву које се прогресивно урушава врло брзо формира једна јака друштвена и политичка алтернатива садашњем режиму. Спорадични протести и побуне знак су да има људи који су свесни да се институције убрзано распадају. Ти људи имају потребу да нешто предузму.
Филип Шварм
Слободан Антонић
24. мај 2015. НСПМ/Време
| Слободан Антонић: После Вучића у Србији неће остати ништа – сем згаришта Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија – после Вучића Србија ће бити олупина. Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само с |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Неким Србима смета и сопствени генетски код
Неким Србима смета и сопствени генетски код
На вука повика…
Дошло је, дакле, и до тога да неким јадним Србима смета и генетски код српског народа, народа из чијега су крила потекли, али му, чини се, по сопственом избору више не припадају.
Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)
Међу њима и извесна Бранкица Јанковић (1973), експертиња, докторандкиња и разна друга киња, која се у јавности представља као некаква повереница, али не знам чија и за какве работе, и која нам открива да је “према Уставу, Србија држава српског и свих других народа који у њој живе”.
Сазнајемо то из текста “Николић је рекао оно што је мислио”, објављеног 27. јануара 2016. године на сајту Васељенске телевизије (http://ift.tt/1QOpCf1оnо-stо-је-misliо/) а преузетог од Б92, да ли радија, да ли телевизије.
До сада смо за многе политичаре могли чути да једно мисле, друго говоре, треће раде – а сада први пут чујемо да један политичар, ни мање ни више него Председник Републике Србије, исказује оно што мисли.
Њему се, наиме, десило да, приликом отварања центра изврсности у Крагујевцу (не знам да ли сам му назив добро преписао јер не знам ни шта се њиме означава), каже како би домаћа банка за матичне ћелије требало дасачува “оно најбитније – најважније и најлепше карактеристике српског народа”. Ту мисао изговорио је забринут због све чешћег одласка неплодних српских брачних парова у иностранство зарад вештачке оплодње, чинакоји, хтели ми то признати или не, ремети постојећи српски генетски код. “То решење треба да буде овде, та деца треба да буду српска деца, са српским генетичким кодом, прошлошћу и будућношћу”, поручио је он.
Поручио је, али је одмах дочекан на нож.
Најпре се, можда по задатку добијеног од “некога”, побунио Ратко Божовић (1934), социолог марксистичке и брозовске школе политичких наука (од српске националне мисли подоста удаљене али, за сваки случај, на пушкомет i u zasedi), изјавом да је Председник Републике Србије последња личност која би смела да каже тако нешто. Њему се придружила нека Александра Јерков, на интернату самопредстављена као безбожна војвођанка, европски интегрисана у Аустрији, поруком да је та Председникова изјава “скандалозна” и да ће она, у улози најобразованије и најнаучније особе у Страначкој скупштини Републике Србије, тражити Председникову главу.
Но, све то није ништа према “открићу” већ помињане Бранкице Јанковић “да у Србији живе припадници више од двадесет националних мањина”.
До тога свог открића она је дошла као безбедносткиња и заштиткиња брозовске пароле о “припадницима двадесет шест народа и народности” у Србији.
Погледа ли се пажљивије које су то “више од двадесет националних мањина”, сазнаће се, барем према ономе што нам нуди попис становништва из 2011. године, да су то, у процентима: Маџари (3,5), Роми (2), Бошњаци (2), Хрвати (0,8), Словаци (0.7), Црногорци (0.5), Власи (0,5), Југословени (0,3), Маћедонци (0,3), муслимани (0,3), Бугари (0,3), Буњевци (0,2), Русини (0,2), Горанци (0,1), Албанци (?), Украјинци (0,1), Немци (0,06), Словенци (0,06), остали, “регионалци”, неизјашњени и непознати.
У “остале” (0,24 ) сврстани су, појединачно, они којих у Србији има мање од по две хиљаде (Чеси, Цинцари, Италијани, Ашкенази, можда Помаци-исламизовани Бугари, Египћани, Инке, Бушмани…), у “регионалце” (0,49) они који терају спрдњу са политиком усмереном на дробљење српског националног бића (Банаћани, Сремци, Шумадинци, Мачвани, Пироћанци, Срби-Југословени, Ескими, Тунгузи, Југословени-Маџари, Срби-Маћедонци…), у “неизјашњене” (2,2) и у “непознате” (1,1) они којима није било до наметнутих национално-мањинских оквира.
О српском гену, други
Да би се схватио смисао овде дате поделе на “више од двадесет националних мањина”, упутно би било знати да је један учени Рус на “привременом раду” у Америци, Анатолиј Алексејевич Кљосов (1946), биохемичар,председник научне саветничке управе Међународног генеалошког бироа, један од оснивача ДНК-генеалогије, науке која се бави мутацијама у ДНК и, како сам каже, “на основу тога одређује времена древних миграција, времена живота предака одређених људских скупина, давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези с еволуцијом човека”, написао да сви Словени потичу са Хелма, из данашње Србије и Босне иХерцеговине, да су “српски гени стари 12.000 година, док су други стари између четири и седам хољада година”, те да “сви народи у Европи (осим два) имају више од 40 одсто српског или прасрпског гена”.
Својом картом српскога гена Кљосов казује да томе гену припада око две трећине становништва Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе, Данске, јужног дела Скандинавије (због оних који то још нису чули: Балтичко море некада се звало Српско море!) и дела Велике Британије, а то документује податком да се “сви одреда хаплотипи балканских земаља: Србије, Хрватске, Македоније, Словеније, Босне и Херцеговине,Бугарске и Црне Горе (на другом месту, Кљосов у динарску грану ставља и Арбанију), а такође Русије, Украјине, Белорусије, Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Литваније, Летоније, Грчке налазе у динарској гранихаплотипа”.
Већ Именованој Повереници све то као да је непознато и она, зарад заштите “више од двадесет националних мањина” а о етничким групама, “осталима”, “неизјашњенима”, “непознатима” и “регионалцима” да и неговоримо, креће у рат против српскога гена.
Ипак, да би Именована Повереница смирила своје заштиткињичке и безбедносткињичке страсти, препоручљиво би било да погледа које су то националне мањине заступљене у Србији. Ако би она то и овлашно учинила, дало би јој се да закључи како, према попису из 2011. године, групи свих Словена који потичу са Хелма припадају Бошњаци, Хрвати, Словаци, Црногорци, Југословени, Маћедонци, муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Горанци, Украјинци, Словенци и Чеси, што би значило да нико од припадника тих мањина не би имао разлога да буде незадовољан помињањем српског генетичког кода у изјави Председника Републике: сви они исада “поседују” српски ген.
а. Словаци, Русини, Украјинци и Чеси, по класификацији коју нам даје Кљосов, припадају балканском (динарском) хаплотипу, што значи да, чак и ако им мањински статус није угрожен -, а није -, имају српске гене;
б. Словенци, уверава нас Кљосов, припадају динарској грани хаплотипа, истој којој припадају и већински Срби из Србије, што значи да словеначкој мањини у Србији уопште неће сметати што се српски генетски кодпомиње при отварању некаквог центра за генетику;
в. Хрвати, некада периферно српско племе (први пут поменуто 822. године) а данас, после вишевековне агресије римокатоличке јереси на српски православни свет, изузетно ојачани (у маси) католичењем бројних Срба, споразумева се српским језиком штокавског наречја а српски генетски код му је несумњив;
г. Маћедонци, који су до 1929. године били познати као Старосрби, или Старосрбијанци, одлуком краља Александра издвојени су од своје Матице, после чега ће почети њихово расрбљивање. Непосредно после Другог светског рата, Милован Ђилас притискао је маћедонске лингвисте (али неуспешно) да, пошто су већ одвојени од Србије, напусте ћирилицу и прихвате латиницу, чиме би неопозиво потврдили да више не припадају српском национу. Припадају му, припадају, по генетском коду, коду изван идеолошких домашаја, чак и брозовских;
д. Црногорци, рођени 1. маја 1945. године, упркос томе што је отац им њихов Милован Ђилас у “исправи о рођењу” записао да се Црногорци “по племенској традицији (тј. поријеклу)… осјећају, а и јесу, Срби”. И тај чин био је усмерен на дробљење српског националног бића, али се њиме није могао “укинути” српски генетски код у новоизмишљеним националним Црногорцима, Повереничиној националној мањини у Србији;
ђ. Буњевци, Срби католичке вере, у Хрвате су “унапређени” 14. маја 1945. године, по наредби новоуспостављене брозовске власти, али им ни по стварној ни домишљеној припадности (макар и Повереничиној мањинској) није могао бити избрисан српски генетски код;
е. муслимани, призведени из српског националног бића, и они са циљем да се број Срба смањи на толико да могу стати под једну шљиву, плод су у свету још невиђене будалаштине (осим оне брозовске у Југославији!) да се једна нација оформи на вероисповедној основи. На срећу, ни толиком глупошћу није им се могао укинути српски генетски код;
ж. Бугари, који су на своју данашњу земљу дошли у 6. веку и ту, као незнатна мањина, пословењени (посрбљени), по савременим бугарским (циљним!) истраживањима “имају изражену дословенску балканску генетичку компоненту”. А то “дословенско” било је трачко, односно српско, пошто су Трачани настањивали пространство између Егејског мора и Дунава (правцем југ-север) и Црног мора и Мораве и Вардара (правцем исток-запад). Бугарска настојања да бројност словенске (српске) хаплогрупе сведу на петнаест процената, резултат су добро познатог труда свих српских непријатеља да своју наводну самосвојност истакну на српску штету;
з. Горанци, српска језичка и национална заједница исламске вериосповести, у брозовској Југославији, и она зарад кресања српског националног стабла, смештана је у Шиптаре а данас је на удару бивших муслимана умеђувремену “унапређених” у Бошњаке; ни једно ни друго не мења им генетски код;
и. Бошњаци, Срби муслиманске вероисповести, у потрази су за неком још увек непознатом “националном структуром” јер је одраније било познато да су Бошњаци Срби из Босне и да они, како тврди Кљосов, имајусрпски код, а да којим друго;
ј. Југословени, то су углавном Срби, скоро свe Срби.
Они који, на први поглед, нису Срби
Власи. За хрватског лингвисту Петра Скока (1881-1956), Влах је исто што и Румун, Италијан или Цинцар (П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика III, Загреб 1972, стране 607-609) али му то нећесметати да констатује како се тај назив најчешће односи на Србе:
– за Млечане, то је сваки Словен који је дошао на млетачку територију, али и супротност између староседелаца и досељеника;
– за Хрвате, то је сваки православни Србин који је из Турске дошао у Војну границу, али и супротност између католика и православаца;
– за муслимане у Босни, то је сваки православац, али и супротност између православаца и муслимана;
– за травничке муслимане, то је сваки католик;
– за муслимане на Косову и Метохији, то је рисјанин – Србин;
– за острвљане (у Јадранском мору), то је сваки становник са копна, чак и ако је католик;
– за хрватске старинце у Подравини, то је сваки католик који говори као Србин, односно штокавски;
– у Дубровнику, то је сваки Херцеговац без обзира на веру;
– у Истри, за хрватске староседеоце то су и досељени Хрвати;
– по Србији, чак и пре доласка Турака, то је покретно становништво, односно номадски сточари.
За Влахе се занимао и Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), питајући се, између осталог, и на који је народ мислио летописац Нестор Часни, Кијевски (крај 11 – почетак 12. века) кад их је под тим именом поменуо у свом летопису: “Ако пођемо за пореклом речи Влах, наћићемо да је иста идентична са речима Välche (Велше), Vallon, Galleе, Galate, Kelte, Celte и отуда значење Келти. (А Келти нису народ, то је војнички ред у српском народу – ИП) Још данас, код словенског живља у Илирикуму носе име стари влах, Стара Влашка, два округа, један на месту граничења Далмације, Хрватске и Босне, а други у сред Србије и Босне на Ибру, нагорњој Морави и Дрини, које им је остало од келтских Скордиска, који су некада насељавали оба предела” (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, стр. 105). Исто то сведочи иантички писац Страбон (64. пре Христа – 24. по Христу).
Када је већ тако, ни Власи нису без српског генетског кода.
Румуни. Румунски историчар Ш. Стефанеску пише да су “Румуни сами себе називали, изгледа, цело време Румунима”, али том условном речју (“изгледа”) открива да су на подручју данашње Румуније, пре данашњих Румуна, живели Словени, које су, у складу с истом том мишљу, временом асимиловали они који се уобичајено називају Власи, односно романизовани Дачани и Трачани; мисао му је недовршена, јер јој недостаје закључак да су то били Срби.
А јесу били Срби јер и сам Стефанеску казује да је “бојарско поседовање земљишта, пре појаве независних румунских држава, називано српским речима “очина” или “баштина”, те да су се, такође српским речима, у14-15. веку, обавезе сељака према власнику земљишта и према владару састојале у радовима или службама. Каткад се овоме придодавала и трећа категорија, порези (подани). Службе (пољовоз, подвоз) су се састојале у разним превозима… сељаци су били обавезни да обезбеде косидбу сена (сенокос) и његов пренос (сеновоз), као и сечу дрва за феудални посед (Историја румунског народа, Нови Сад 1979, стране 106, 119. и 121).
Заправо, податак да је пре стварања независних румунских држава, до половине 19. века, тамо у оптицају био српски језик, недвосмислено казује да су тамо живели Срби, а румунска етногенеза закључена је асимиловањем последње групе Словена, односно Срба. Не каже се кад се ово последње десило, али то је мање битно; битно је да се то десило.
Према запису књижевника и историчара уметности Милана Кашанина (1895-1981), византијски летописац Јован Зонара (16-17. век), чија се хроника завршава са 1128. годином, “идентификовавши Србе са Дачанима” сведочи да “када је цар Трајан завојштио на Дачане или Србе, Срби су му давали жесток отпор. Али најзад, видећи да се војска Трајанова приближава његову двору, српски поглавица је упутио посланство цару са изјавом да му се предаје и да је готов да испуни све његове жеље; изишао је пред њега и поклонио му се до земље. Прославив победу, цар Трајан се вратио у Италију, водећи са собом разоружане и везане српске поглаваре. Међутим, владалац српски, по имену Декевал, не држећи се споразума, одметне се од цара, на шта овај поново завојшти на њега. Начинивши на Дунаву мост »како није могуће испричати га, него само чудити му се«, цар Трајан, с великом војском прешав Дунав, победи Србе; тад се сав српски народ поклони Римљанима, а поглавица Декевал се убије. Том приликом, цар Трајан пронађе и скровиште тога српског владара, који је по непознатим и страшним местима сакрио злато и сребро и друго благо, преко којег је ставио мраморне плоче” (Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 374).
Са тим у вези, Јован И. Деретић (1939) пише да се “Румунија данас не убраја међу словенске земље, зато што њен званични језик припада групи латинских језика. Па и поред тога Румуни етнички припадају сербиској раси, бар осамдесет посто, а остало је мешавина разних раса и народа. Пре румејског (римског – ИП) освајања, на простору Румуније се налазила држава Дачка. Дачани су једно сербиско племе чија је престолница била у Сарбигетуши, једној тврђави на брегу Градиште”, а поменута два топонима потврђују српско извориште данашње Румуније.
И, посредно, српски генетски код у румунском народу.
Маџари. Маџари су у Панонску низију приспели на самом крају 9. века.
Ако се зна:
– да их је тада, када су приспели, било између двадесет и двадесет пет хиљада;
– какве су биле билошке последице њихових ратних и пљачкашких похода по средњој Европи, све до тешког пораза код Аугзбурга (955), после чега су се коначно станили у новом завичају;
– са каквом су агресивношћу потчињавали суседна словенска (српска!) племена;
– са коликом је систематичношћу спровођена маџаризација тих истих суседа;
– да је у времену од 1787. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 Немаџара), да су при последњем аустроугарском попису из 1910. године као Маџари пописани сви који су знали да изговоре макар једну једину реч на маџарском (а потом и сви чланови породице таквога “Маџара”) и да је само после Првог светског рата у Маџаре претопљено најмање 150.000 Срба и неупоредиво више Словака (пошто су “асимилациони успеси” Маџара у односу на Словаке увек били израженији);
– да се почетна саставница њиховог (угарског) националног бића кроз приближно четрдесет пет поколења толико истањила да је постала не само сасвим прозирна већ и неуочљива;
– нужно се мора наметнути закључак да данашњу маџарску нацију сачињавају углавном Словаци (за које је већ речено да припадају динарској – српској – хаплогрупи) и Срби маџарског говорног језика, што значи да ни припадницима те мањине у Србији не може бити увредљиво помињање српског генетског кода.
Арбанаси. Уопштено говорећи, оно што важи за Маџаре – може се применити и на Арбанасе, који су на само један део свог простора у данашњој Арбанији, тада изворно српског, дошли 1053. године (три или четири поколења “краће” од Маџара), после погибије Ђорђа Манијакиса, ромејског војсковође који је, дошавши са Сицилије, рачунао да ће и уз њихову помоћ преузети власт у Цариграду. Како су остали “на сувом”, без бродова за повратак на Сицилију, примили су их Срби, рачунајући са обећањем приспелих Арбанаса да ће, као сточари “од каријере”, гајити стоку за себе и за српску властелу.
Према процени, предака данашњих Арбанаса “није било мање од пет хиљада ни више од двадесет хиљада”, рачунајући у те цифре не само помоћне војнике већ и чланове њихових породица.
Но, “чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи (верна моралном начелу да се “дају ономе ко их више плаћа” – Бруно Барили, Српски ратови, Нови Сад 1996, 107 -ИП). Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени” (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогеографије, Београд 1922, 176).
Процес арбанизовања српског света био је дуготрајан, тако да су српска села, или делови појединих села, нарочито према Маћедонији, дуго успевала да одрже своју националну и верску припадност. На почетку 15. века, многа села у скадарској области била су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто “словенских”; становништво неких села припадало је истом роду, али је било и делова појединих села која су носила називе по ранијем српском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочовина. У селима северно од Скадра, иако су Срби представљали више од половине укупног становништва, многи од њих носили су арбанашко име а презиме српско (Афанасиј М. Селишчев, Славјанское население в Албании, Келн/Беч 1978, 85, 91-92).
Знајући за све то, Селишчев је могао констатовати да је пред арбанашком агресијом “словенска реч (српска – ИП) замукла у Арбанији. Њу је заменила реч арбанашка. Околности политичког и друштвеног живота изазвале су ту смену. Арбанаси су од Словена примили много у начину живота и у културно-друштвеним односима. Многобројне словенске речи у арбанском језику сведоче о том словенском утицају.
После Берлинског конгреса (1878), теоретичари германске (нордијске) историјске школе, са намером да сузбију српско национално биће, измислили су “науку” по којој су Арбанаси староседеоци у Србији, потомци Илира, док су Срби непознат варварски народ који се доселио у њихову земљу негде између шестог и седмог века.
По прилици, Арбанасима данас баш и не одговара да буду пореклом само Илири (који су били старо српско племе), већ би волели да буду и Дарданци јер “њихово име, истоветно с оним што су га носили Дарданци из Тракије, указује на могућност да је било дошло до стапања прединдоевропских и индоевропских народа” (Луиђи Парети еt аll., Хисторија човјечанства : Културни и научни развој, свезак други / књига прва, Стари свијет од 1200. до 500. год. пр. н. е., Загреб 1967, 11). И можда због тога што је ово “протоповијесно” племе учествовало у Тројанском рату, а потом и у битки код Кадеша (1286. пре Христа), на страни Хетита против фараона Рамзеса II, али и због тога што ће “касније имати велику улогу у повијести унутрашњости Балкана” (Александар Стипчевић, Илири : Повијест, живот, култура, Загреб 1974, 29). Било би им драже, дакле,да су много старији но што заиста јесу, јер би онда могли себи приписати и “оснивачку улогу” у повесници Хелмског полуострва, иако је сасвим извесно да су се на њему појавили тек средином 11. века.
На арбанашку жалост, њиховој жељи да буду потомци Дарданаца суђено је да буде само то – жеља, и ништа више, будући да су Дардани, или Дарданци (чије име енглески историчар Џон Кемпбел чита као Сарбани, што ће рећи: Срби), барем према ономе што су записали антички писци, насељавали данашњу северну Маћедонију, Косово, Метохију, јужну и средњу Србију западно од Мораве, све до Ивањице, и источно до горњих токова Пека и Тимока; на том повеликом подручју Птоломеј помиње градове Scupi (Скопље), Ulpiana (Липљан), Naissus (Ниш) – (Енциклопедија Југославије, књига 3, Загреб 1985, 387).
Језик оних племена који им је “наука” до сада признавала као изворни (једно време трачки, а потом илирски, али, чини се, ни један ни други Арбанасима није по вољи) одабиран је у зависности од тога колико мало има речи на које се арбанашки језик може ослонити; што мање речи, то сигурније, јер се тако лакше може безглаво домишљати с јединим циљем да се сакрије истина. Како већ сви признају да се од Илира, Трачана (и иних кандидата за арбанашко порекло) “није очувао скоро никакав текст… него само топоними и неколико десетина речи које су записали странци – Римљани и Грци” (Иван Поповић, Историја српскохрватског језика, НовиСад 1955, 22), изгледи за сигурно “прерачунавање” су врло мршави. И даље, све док се не призна да никаквих “великих сеоба народа” и наводних нестајања староседелаца пред дошљацима није било, да су истинита сведочанства старих писаца о српској природи трачких, илирских и других племена са Хелмског полуострва (и шире), те да су се Арбанаси појавили на Српској Земљи средином 11. века, у време које им признају историјски списи, а којима не противрече ни они који се баве антисрпском конструкцијом арбанашкога порекла, читава “наука” о арбанашком пореклу сведена је искључиво на претпоставке и домишљања, односно на злоупотребе свих “научника” који своје стварање не темеље на историјској истини већ само на “научним” звањима и наводном угледу “научних” институција које стоје иза њих и које, уистину, такве претпоставке и домишљања бескрајно репродукују.
По свему што је довде речено, може се без икаквог двоумљења рећи да су Арбанаси, данас, српско племе коме је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и онима који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Илира, Трачана или Дарданаца, или од било ког другог српског племена са Хелмског (Балканског) полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од “одабраних” племена српско.
А српски генетски код нико им и не одриче.
Роми и Немци
На Роме и Немце овде не би требало трошити време јер их је заједно тек нешто изнад два процента и они се ионако неће узбуђивати заштитничким реаговањем Именоване Поверенице.
За утеху
Ако већ Држава Србија а ни Именована Повереница не воде рачуна о примени Устава Републике Србије у заштити српског језика и ћириличког писма;
Ако већ Држава Србија упорно чува једно решење брозовске Владе из 1947. године, којим су српски добровољци из српских ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашени профашистима;
Добро је што се Председнику Републике Србије “омакло” да у Крагујевцу каже оно што мисли и помене српски генетски код, код који је српском народу -, преко српске писмености, пре свега -, обезбедио високо (највише) место у стварању и развоју светске Цивилизације.
Илија Петровић
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
На вука повика…
Дошло је, дакле, и до тога да неким јадним Србима смета и генетски код српског народа, народа из чијега су крила потекли, али му, чини се, по сопственом избору више не припадају.
Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)
Међу њима и извесна Бранкица Јанковић (1973), експертиња, докторандкиња и разна друга киња, која се у јавности представља као некаква повереница, али не знам чија и за какве работе, и која нам открива да је “према Уставу, Србија држава српског и свих других народа који у њој живе”.
Сазнајемо то из текста “Николић је рекао оно што је мислио”, објављеног 27. јануара 2016. године на сајту Васељенске телевизије (http://ift.tt/1QOpCf1оnо-stо-је-misliо/) а преузетог од Б92, да ли радија, да ли телевизије.
До сада смо за многе политичаре могли чути да једно мисле, друго говоре, треће раде – а сада први пут чујемо да један политичар, ни мање ни више него Председник Републике Србије, исказује оно што мисли.
Њему се, наиме, десило да, приликом отварања центра изврсности у Крагујевцу (не знам да ли сам му назив добро преписао јер не знам ни шта се њиме означава), каже како би домаћа банка за матичне ћелије требало дасачува “оно најбитније – најважније и најлепше карактеристике српског народа”. Ту мисао изговорио је забринут због све чешћег одласка неплодних српских брачних парова у иностранство зарад вештачке оплодње, чинакоји, хтели ми то признати или не, ремети постојећи српски генетски код. “То решење треба да буде овде, та деца треба да буду српска деца, са српским генетичким кодом, прошлошћу и будућношћу”, поручио је он.
Поручио је, али је одмах дочекан на нож.
Најпре се, можда по задатку добијеног од “некога”, побунио Ратко Божовић (1934), социолог марксистичке и брозовске школе политичких наука (од српске националне мисли подоста удаљене али, за сваки случај, на пушкомет i u zasedi), изјавом да је Председник Републике Србије последња личност која би смела да каже тако нешто. Њему се придружила нека Александра Јерков, на интернату самопредстављена као безбожна војвођанка, европски интегрисана у Аустрији, поруком да је та Председникова изјава “скандалозна” и да ће она, у улози најобразованије и најнаучније особе у Страначкој скупштини Републике Србије, тражити Председникову главу.
Но, све то није ништа према “открићу” већ помињане Бранкице Јанковић “да у Србији живе припадници више од двадесет националних мањина”.
До тога свог открића она је дошла као безбедносткиња и заштиткиња брозовске пароле о “припадницима двадесет шест народа и народности” у Србији.
Погледа ли се пажљивије које су то “више од двадесет националних мањина”, сазнаће се, барем према ономе што нам нуди попис становништва из 2011. године, да су то, у процентима: Маџари (3,5), Роми (2), Бошњаци (2), Хрвати (0,8), Словаци (0.7), Црногорци (0.5), Власи (0,5), Југословени (0,3), Маћедонци (0,3), муслимани (0,3), Бугари (0,3), Буњевци (0,2), Русини (0,2), Горанци (0,1), Албанци (?), Украјинци (0,1), Немци (0,06), Словенци (0,06), остали, “регионалци”, неизјашњени и непознати.
У “остале” (0,24 ) сврстани су, појединачно, они којих у Србији има мање од по две хиљаде (Чеси, Цинцари, Италијани, Ашкенази, можда Помаци-исламизовани Бугари, Египћани, Инке, Бушмани…), у “регионалце” (0,49) они који терају спрдњу са политиком усмереном на дробљење српског националног бића (Банаћани, Сремци, Шумадинци, Мачвани, Пироћанци, Срби-Југословени, Ескими, Тунгузи, Југословени-Маџари, Срби-Маћедонци…), у “неизјашњене” (2,2) и у “непознате” (1,1) они којима није било до наметнутих национално-мањинских оквира.
О српском гену, други
Да би се схватио смисао овде дате поделе на “више од двадесет националних мањина”, упутно би било знати да је један учени Рус на “привременом раду” у Америци, Анатолиј Алексејевич Кљосов (1946), биохемичар,председник научне саветничке управе Међународног генеалошког бироа, један од оснивача ДНК-генеалогије, науке која се бави мутацијама у ДНК и, како сам каже, “на основу тога одређује времена древних миграција, времена живота предака одређених људских скупина, давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези с еволуцијом човека”, написао да сви Словени потичу са Хелма, из данашње Србије и Босне иХерцеговине, да су “српски гени стари 12.000 година, док су други стари између четири и седам хољада година”, те да “сви народи у Европи (осим два) имају више од 40 одсто српског или прасрпског гена”.
Својом картом српскога гена Кљосов казује да томе гену припада око две трећине становништва Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе, Данске, јужног дела Скандинавије (због оних који то још нису чули: Балтичко море некада се звало Српско море!) и дела Велике Британије, а то документује податком да се “сви одреда хаплотипи балканских земаља: Србије, Хрватске, Македоније, Словеније, Босне и Херцеговине,Бугарске и Црне Горе (на другом месту, Кљосов у динарску грану ставља и Арбанију), а такође Русије, Украјине, Белорусије, Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Литваније, Летоније, Грчке налазе у динарској гранихаплотипа”.
Већ Именованој Повереници све то као да је непознато и она, зарад заштите “више од двадесет националних мањина” а о етничким групама, “осталима”, “неизјашњенима”, “непознатима” и “регионалцима” да и неговоримо, креће у рат против српскога гена.
Ипак, да би Именована Повереница смирила своје заштиткињичке и безбедносткињичке страсти, препоручљиво би било да погледа које су то националне мањине заступљене у Србији. Ако би она то и овлашно учинила, дало би јој се да закључи како, према попису из 2011. године, групи свих Словена који потичу са Хелма припадају Бошњаци, Хрвати, Словаци, Црногорци, Југословени, Маћедонци, муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Горанци, Украјинци, Словенци и Чеси, што би значило да нико од припадника тих мањина не би имао разлога да буде незадовољан помињањем српског генетичког кода у изјави Председника Републике: сви они исада “поседују” српски ген.
а. Словаци, Русини, Украјинци и Чеси, по класификацији коју нам даје Кљосов, припадају балканском (динарском) хаплотипу, што значи да, чак и ако им мањински статус није угрожен -, а није -, имају српске гене;
б. Словенци, уверава нас Кљосов, припадају динарској грани хаплотипа, истој којој припадају и већински Срби из Србије, што значи да словеначкој мањини у Србији уопште неће сметати што се српски генетски кодпомиње при отварању некаквог центра за генетику;
в. Хрвати, некада периферно српско племе (први пут поменуто 822. године) а данас, после вишевековне агресије римокатоличке јереси на српски православни свет, изузетно ојачани (у маси) католичењем бројних Срба, споразумева се српским језиком штокавског наречја а српски генетски код му је несумњив;
г. Маћедонци, који су до 1929. године били познати као Старосрби, или Старосрбијанци, одлуком краља Александра издвојени су од своје Матице, после чега ће почети њихово расрбљивање. Непосредно после Другог светског рата, Милован Ђилас притискао је маћедонске лингвисте (али неуспешно) да, пошто су већ одвојени од Србије, напусте ћирилицу и прихвате латиницу, чиме би неопозиво потврдили да више не припадају српском национу. Припадају му, припадају, по генетском коду, коду изван идеолошких домашаја, чак и брозовских;
д. Црногорци, рођени 1. маја 1945. године, упркос томе што је отац им њихов Милован Ђилас у “исправи о рођењу” записао да се Црногорци “по племенској традицији (тј. поријеклу)… осјећају, а и јесу, Срби”. И тај чин био је усмерен на дробљење српског националног бића, али се њиме није могао “укинути” српски генетски код у новоизмишљеним националним Црногорцима, Повереничиној националној мањини у Србији;
ђ. Буњевци, Срби католичке вере, у Хрвате су “унапређени” 14. маја 1945. године, по наредби новоуспостављене брозовске власти, али им ни по стварној ни домишљеној припадности (макар и Повереничиној мањинској) није могао бити избрисан српски генетски код;
е. муслимани, призведени из српског националног бића, и они са циљем да се број Срба смањи на толико да могу стати под једну шљиву, плод су у свету још невиђене будалаштине (осим оне брозовске у Југославији!) да се једна нација оформи на вероисповедној основи. На срећу, ни толиком глупошћу није им се могао укинути српски генетски код;
ж. Бугари, који су на своју данашњу земљу дошли у 6. веку и ту, као незнатна мањина, пословењени (посрбљени), по савременим бугарским (циљним!) истраживањима “имају изражену дословенску балканску генетичку компоненту”. А то “дословенско” било је трачко, односно српско, пошто су Трачани настањивали пространство између Егејског мора и Дунава (правцем југ-север) и Црног мора и Мораве и Вардара (правцем исток-запад). Бугарска настојања да бројност словенске (српске) хаплогрупе сведу на петнаест процената, резултат су добро познатог труда свих српских непријатеља да своју наводну самосвојност истакну на српску штету;
з. Горанци, српска језичка и национална заједница исламске вериосповести, у брозовској Југославији, и она зарад кресања српског националног стабла, смештана је у Шиптаре а данас је на удару бивших муслимана умеђувремену “унапређених” у Бошњаке; ни једно ни друго не мења им генетски код;
и. Бошњаци, Срби муслиманске вероисповести, у потрази су за неком још увек непознатом “националном структуром” јер је одраније било познато да су Бошњаци Срби из Босне и да они, како тврди Кљосов, имајусрпски код, а да којим друго;
ј. Југословени, то су углавном Срби, скоро свe Срби.
Они који, на први поглед, нису Срби
Власи. За хрватског лингвисту Петра Скока (1881-1956), Влах је исто што и Румун, Италијан или Цинцар (П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика III, Загреб 1972, стране 607-609) али му то нећесметати да констатује како се тај назив најчешће односи на Србе:
– за Млечане, то је сваки Словен који је дошао на млетачку територију, али и супротност између староседелаца и досељеника;
– за Хрвате, то је сваки православни Србин који је из Турске дошао у Војну границу, али и супротност између католика и православаца;
– за муслимане у Босни, то је сваки православац, али и супротност између православаца и муслимана;
– за травничке муслимане, то је сваки католик;
– за муслимане на Косову и Метохији, то је рисјанин – Србин;
– за острвљане (у Јадранском мору), то је сваки становник са копна, чак и ако је католик;
– за хрватске старинце у Подравини, то је сваки католик који говори као Србин, односно штокавски;
– у Дубровнику, то је сваки Херцеговац без обзира на веру;
– у Истри, за хрватске староседеоце то су и досељени Хрвати;
– по Србији, чак и пре доласка Турака, то је покретно становништво, односно номадски сточари.
За Влахе се занимао и Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), питајући се, између осталог, и на који је народ мислио летописац Нестор Часни, Кијевски (крај 11 – почетак 12. века) кад их је под тим именом поменуо у свом летопису: “Ако пођемо за пореклом речи Влах, наћићемо да је иста идентична са речима Välche (Велше), Vallon, Galleе, Galate, Kelte, Celte и отуда значење Келти. (А Келти нису народ, то је војнички ред у српском народу – ИП) Још данас, код словенског живља у Илирикуму носе име стари влах, Стара Влашка, два округа, један на месту граничења Далмације, Хрватске и Босне, а други у сред Србије и Босне на Ибру, нагорњој Морави и Дрини, које им је остало од келтских Скордиска, који су некада насељавали оба предела” (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, стр. 105). Исто то сведочи иантички писац Страбон (64. пре Христа – 24. по Христу).
Када је већ тако, ни Власи нису без српског генетског кода.
Румуни. Румунски историчар Ш. Стефанеску пише да су “Румуни сами себе називали, изгледа, цело време Румунима”, али том условном речју (“изгледа”) открива да су на подручју данашње Румуније, пре данашњих Румуна, живели Словени, које су, у складу с истом том мишљу, временом асимиловали они који се уобичајено називају Власи, односно романизовани Дачани и Трачани; мисао му је недовршена, јер јој недостаје закључак да су то били Срби.
А јесу били Срби јер и сам Стефанеску казује да је “бојарско поседовање земљишта, пре појаве независних румунских држава, називано српским речима “очина” или “баштина”, те да су се, такође српским речима, у14-15. веку, обавезе сељака према власнику земљишта и према владару састојале у радовима или службама. Каткад се овоме придодавала и трећа категорија, порези (подани). Службе (пољовоз, подвоз) су се састојале у разним превозима… сељаци су били обавезни да обезбеде косидбу сена (сенокос) и његов пренос (сеновоз), као и сечу дрва за феудални посед (Историја румунског народа, Нови Сад 1979, стране 106, 119. и 121).
Заправо, податак да је пре стварања независних румунских држава, до половине 19. века, тамо у оптицају био српски језик, недвосмислено казује да су тамо живели Срби, а румунска етногенеза закључена је асимиловањем последње групе Словена, односно Срба. Не каже се кад се ово последње десило, али то је мање битно; битно је да се то десило.
Према запису књижевника и историчара уметности Милана Кашанина (1895-1981), византијски летописац Јован Зонара (16-17. век), чија се хроника завршава са 1128. годином, “идентификовавши Србе са Дачанима” сведочи да “када је цар Трајан завојштио на Дачане или Србе, Срби су му давали жесток отпор. Али најзад, видећи да се војска Трајанова приближава његову двору, српски поглавица је упутио посланство цару са изјавом да му се предаје и да је готов да испуни све његове жеље; изишао је пред њега и поклонио му се до земље. Прославив победу, цар Трајан се вратио у Италију, водећи са собом разоружане и везане српске поглаваре. Међутим, владалац српски, по имену Декевал, не држећи се споразума, одметне се од цара, на шта овај поново завојшти на њега. Начинивши на Дунаву мост »како није могуће испричати га, него само чудити му се«, цар Трајан, с великом војском прешав Дунав, победи Србе; тад се сав српски народ поклони Римљанима, а поглавица Декевал се убије. Том приликом, цар Трајан пронађе и скровиште тога српског владара, који је по непознатим и страшним местима сакрио злато и сребро и друго благо, преко којег је ставио мраморне плоче” (Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 374).
Са тим у вези, Јован И. Деретић (1939) пише да се “Румунија данас не убраја међу словенске земље, зато што њен званични језик припада групи латинских језика. Па и поред тога Румуни етнички припадају сербиској раси, бар осамдесет посто, а остало је мешавина разних раса и народа. Пре румејског (римског – ИП) освајања, на простору Румуније се налазила држава Дачка. Дачани су једно сербиско племе чија је престолница била у Сарбигетуши, једној тврђави на брегу Градиште”, а поменута два топонима потврђују српско извориште данашње Румуније.
И, посредно, српски генетски код у румунском народу.
Маџари. Маџари су у Панонску низију приспели на самом крају 9. века.
Ако се зна:
– да их је тада, када су приспели, било између двадесет и двадесет пет хиљада;
– какве су биле билошке последице њихових ратних и пљачкашких похода по средњој Европи, све до тешког пораза код Аугзбурга (955), после чега су се коначно станили у новом завичају;
– са каквом су агресивношћу потчињавали суседна словенска (српска!) племена;
– са коликом је систематичношћу спровођена маџаризација тих истих суседа;
– да је у времену од 1787. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 Немаџара), да су при последњем аустроугарском попису из 1910. године као Маџари пописани сви који су знали да изговоре макар једну једину реч на маџарском (а потом и сви чланови породице таквога “Маџара”) и да је само после Првог светског рата у Маџаре претопљено најмање 150.000 Срба и неупоредиво више Словака (пошто су “асимилациони успеси” Маџара у односу на Словаке увек били израженији);
– да се почетна саставница њиховог (угарског) националног бића кроз приближно четрдесет пет поколења толико истањила да је постала не само сасвим прозирна већ и неуочљива;
– нужно се мора наметнути закључак да данашњу маџарску нацију сачињавају углавном Словаци (за које је већ речено да припадају динарској – српској – хаплогрупи) и Срби маџарског говорног језика, што значи да ни припадницима те мањине у Србији не може бити увредљиво помињање српског генетског кода.
Арбанаси. Уопштено говорећи, оно што важи за Маџаре – може се применити и на Арбанасе, који су на само један део свог простора у данашњој Арбанији, тада изворно српског, дошли 1053. године (три или четири поколења “краће” од Маџара), после погибије Ђорђа Манијакиса, ромејског војсковође који је, дошавши са Сицилије, рачунао да ће и уз њихову помоћ преузети власт у Цариграду. Како су остали “на сувом”, без бродова за повратак на Сицилију, примили су их Срби, рачунајући са обећањем приспелих Арбанаса да ће, као сточари “од каријере”, гајити стоку за себе и за српску властелу.
Према процени, предака данашњих Арбанаса “није било мање од пет хиљада ни више од двадесет хиљада”, рачунајући у те цифре не само помоћне војнике већ и чланове њихових породица.
Но, “чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи (верна моралном начелу да се “дају ономе ко их више плаћа” – Бруно Барили, Српски ратови, Нови Сад 1996, 107 -ИП). Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени” (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогеографије, Београд 1922, 176).
Процес арбанизовања српског света био је дуготрајан, тако да су српска села, или делови појединих села, нарочито према Маћедонији, дуго успевала да одрже своју националну и верску припадност. На почетку 15. века, многа села у скадарској области била су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто “словенских”; становништво неких села припадало је истом роду, али је било и делова појединих села која су носила називе по ранијем српском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочовина. У селима северно од Скадра, иако су Срби представљали више од половине укупног становништва, многи од њих носили су арбанашко име а презиме српско (Афанасиј М. Селишчев, Славјанское население в Албании, Келн/Беч 1978, 85, 91-92).
Знајући за све то, Селишчев је могао констатовати да је пред арбанашком агресијом “словенска реч (српска – ИП) замукла у Арбанији. Њу је заменила реч арбанашка. Околности политичког и друштвеног живота изазвале су ту смену. Арбанаси су од Словена примили много у начину живота и у културно-друштвеним односима. Многобројне словенске речи у арбанском језику сведоче о том словенском утицају.
После Берлинског конгреса (1878), теоретичари германске (нордијске) историјске школе, са намером да сузбију српско национално биће, измислили су “науку” по којој су Арбанаси староседеоци у Србији, потомци Илира, док су Срби непознат варварски народ који се доселио у њихову земљу негде између шестог и седмог века.
По прилици, Арбанасима данас баш и не одговара да буду пореклом само Илири (који су били старо српско племе), већ би волели да буду и Дарданци јер “њихово име, истоветно с оним што су га носили Дарданци из Тракије, указује на могућност да је било дошло до стапања прединдоевропских и индоевропских народа” (Луиђи Парети еt аll., Хисторија човјечанства : Културни и научни развој, свезак други / књига прва, Стари свијет од 1200. до 500. год. пр. н. е., Загреб 1967, 11). И можда због тога што је ово “протоповијесно” племе учествовало у Тројанском рату, а потом и у битки код Кадеша (1286. пре Христа), на страни Хетита против фараона Рамзеса II, али и због тога што ће “касније имати велику улогу у повијести унутрашњости Балкана” (Александар Стипчевић, Илири : Повијест, живот, култура, Загреб 1974, 29). Било би им драже, дакле,да су много старији но што заиста јесу, јер би онда могли себи приписати и “оснивачку улогу” у повесници Хелмског полуострва, иако је сасвим извесно да су се на њему појавили тек средином 11. века.
На арбанашку жалост, њиховој жељи да буду потомци Дарданаца суђено је да буде само то – жеља, и ништа више, будући да су Дардани, или Дарданци (чије име енглески историчар Џон Кемпбел чита као Сарбани, што ће рећи: Срби), барем према ономе што су записали антички писци, насељавали данашњу северну Маћедонију, Косово, Метохију, јужну и средњу Србију западно од Мораве, све до Ивањице, и источно до горњих токова Пека и Тимока; на том повеликом подручју Птоломеј помиње градове Scupi (Скопље), Ulpiana (Липљан), Naissus (Ниш) – (Енциклопедија Југославије, књига 3, Загреб 1985, 387).
Језик оних племена који им је “наука” до сада признавала као изворни (једно време трачки, а потом илирски, али, чини се, ни један ни други Арбанасима није по вољи) одабиран је у зависности од тога колико мало има речи на које се арбанашки језик може ослонити; што мање речи, то сигурније, јер се тако лакше може безглаво домишљати с јединим циљем да се сакрије истина. Како већ сви признају да се од Илира, Трачана (и иних кандидата за арбанашко порекло) “није очувао скоро никакав текст… него само топоними и неколико десетина речи које су записали странци – Римљани и Грци” (Иван Поповић, Историја српскохрватског језика, НовиСад 1955, 22), изгледи за сигурно “прерачунавање” су врло мршави. И даље, све док се не призна да никаквих “великих сеоба народа” и наводних нестајања староседелаца пред дошљацима није било, да су истинита сведочанства старих писаца о српској природи трачких, илирских и других племена са Хелмског полуострва (и шире), те да су се Арбанаси појавили на Српској Земљи средином 11. века, у време које им признају историјски списи, а којима не противрече ни они који се баве антисрпском конструкцијом арбанашкога порекла, читава “наука” о арбанашком пореклу сведена је искључиво на претпоставке и домишљања, односно на злоупотребе свих “научника” који своје стварање не темеље на историјској истини већ само на “научним” звањима и наводном угледу “научних” институција које стоје иза њих и које, уистину, такве претпоставке и домишљања бескрајно репродукују.
По свему што је довде речено, може се без икаквог двоумљења рећи да су Арбанаси, данас, српско племе коме је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и онима који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Илира, Трачана или Дарданаца, или од било ког другог српског племена са Хелмског (Балканског) полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од “одабраних” племена српско.
А српски генетски код нико им и не одриче.
Роми и Немци
На Роме и Немце овде не би требало трошити време јер их је заједно тек нешто изнад два процента и они се ионако неће узбуђивати заштитничким реаговањем Именоване Поверенице.
За утеху
Ако већ Држава Србија а ни Именована Повереница не воде рачуна о примени Устава Републике Србије у заштити српског језика и ћириличког писма;
Ако већ Држава Србија упорно чува једно решење брозовске Владе из 1947. године, којим су српски добровољци из српских ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашени профашистима;
Добро је што се Председнику Републике Србије “омакло” да у Крагујевцу каже оно што мисли и помене српски генетски код, код који је српском народу -, преко српске писмености, пре свега -, обезбедио високо (највише) место у стварању и развоју светске Цивилизације.
Илија Петровић
| Неким Србима смета и сопствени генетски код На вука повика... Дошло је, дакле, и до тога да неким јадним Србима смета и генетски код ср |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Пријавите се на:
Постови (Atom)