Александар Вучић се суочио с последицама властитих заблуда, лажи и превара. Трогодишњом диктатуром успео је да Србију претвори у колонију којом управљају његови политички спонзори, демократско уређење заменио је калифатом, уништио је остатке привреде, завео медијски мрак, а полицију и правосуђе претворио у сервис за прогон свих грађана који више верују својим очима него његовим маркетиншким триковима. Нови тајкуни, регрутовани из напредњачког картела, намештеним тендерима немилице черупају државни буџет, не марећи за афере чији су главни јунаци.
Наравно, Вучића све то не дотиче, ништа друго није ни очекивао. Не плаши га ни незадовољство егзистенцијално угроженог народа, зна да тренутно не постоји опозициона странка која би могла да на озбиљан начин артикулише потребу за променама. Већину тзв. лидера подмитио је или заплашио, лаковерне поданике опсенио будаластим макетама ракетних система и „Београдом на води“, али није решио основни проблем – хаос у Српској напредној странци.
Неспособан и лењ, Вучић је до сада успевао да разним манипулацијама запушава рупе у пренадуваном напредњачком балону, али не и да трајно реши проблеме. Више од сто страначких општинских одбора воде повереници који су постављени из београдске централе, а представници супротстављених фракција све чешће се обрачунавају песницама и кривичним пријавама. Велики вођа не зна како да изађе на крај с таквим мукама.
Без обзира на све, највећу претњу Вучићу представљају његови блиски сарадници. Не зна се ко је опаснији, да ли они које годинама замајава лажним обећањима или несрећници којима је доделио министарске и директорске функције, а с тим и обавезу да беспоговорно испуњавају захтеве од којих ће корист имати само он, док ће они кад-тад морати да седну на оптуженичку клупу.
Вучић је свакакав, само не глуп, зна колико може да постане опасно кад се тупи наоштре, зато не потцењује моћ идиота у великој групи. У самоодбрани, смислио је одличан начин да странку очисти од огорчених жртава својих превара и да учврсти позиције. Одлучио је да распусти Владу и иницира расписивање ванредних парламентарних избора. Бољи начин за кадровску чистку не постоји. За разлику од две последње, следећу листу посланичких кандидата Вучић неће усклађивати са захтевима Томислава Николића. Све одлуке доносиће самостално, искључиво у складу с личним интересима. Прилику за аванзовање добиће нова гарнитура полтрона, а активни и потенцијални унутарстраначки противници мораће да се удоме у некој другој партији.
Разлаз са Сашом Мирковићем измакао је контроли, као и неуспешан покушај смене Братислава Гашића. Та два кикса показала су сву Вучићеву немоћ. Поучен лошим искуством, добро се припремио за предстојеће обрачуне. Седницу Главног одбора свог картела одржао је у земунском Мадленијануму, што такође представља одређену врсту злостављања, пошто бар половина чланова не зна тачно ни да изговори тај чудни назив објекта.
Иза бесмислених прича о „потреби пуне стабилности и четворогодишњег мандата, након којег више неће бити повратка на старо“ и „темељитом спровођењу реформи до 2020. године“, Вучић је јасно и гласно запретио:
– Нећу да иза мене стоје они који говоре што и ја, а раде што су радили моји претходници. Хоћу да захвалим мангупима у нашим редовима и пошаљем их тамо где припадају!
Мангупи су му одговорили дуготрајним аплаузом. Ипак, нико никога није успео да превари.
– Нисам смео да први престанем с аплаудирањем, знам да бих одмах био прецртан с листе посланичких кандидата – поверио се један од водећих напредњака, потврдивши да у странци влада параноја.
Незаинтересован за демократске принципе, Вучић је одмах прокламовао правила своје прљаве игре. „Излазак на изборе је моја одлука, а не позив да се изјашњавамо“, рекао је и предложио да се изборна скупштина странке одржи 21. маја, кад се буду знали резултати. На тај начин спречио је страначке органе да доносе одлуке о предизборној кампањи, листама кандидата и коалиционих партнера. Осим самовоље, трик му је послужио за нову манипулацију партијским колегама. Појединцима које је одредио за одстрел обећаваће све што пожеле. У нади да их неће одбацити, уместо критике и шаптачких диверзија, несрећници ће му се улагивати, не схватајући да им спаса нема. Кад схвате, биће касно, неће добити прилику ни да у ретким нормалним медијима изнесу своју тужну причу, а камоли да се унутар странке изборе за оно што мисле да им припада.
Интрига је успела, то најбоље илуструје фотографија на којој поред Вучића, председавајућег седницом ГО СНС, стоје Братислав Гашић, Небојша Стефановић, Игор Мировић и Никола Селаковић и усхићено аплаудирају одлуци о расписивању избора. Од четворице полтрона, бар тројица ће нестати из страначког врха и с државничких функција.
На списку неподобних неочекивано је заблистало име актуелног министра полиције. Већ 12 година Стевановић има статус Вучићевог слуге број 1. Ментално обликован у винском подруму развио је све карактеристике неопходне за статус који има. Лак је за одржавање и управљање, растерећен елементарног људског достојанства не упушта се у авантуристичко формирање и истицање властитог мишљења, без роптања прихвата сва понижења, а оговара и саплиће само ниже рангиране припаднике мрачне дворске свите. Стефановић се прилепио уз Вучића као гума за отчепљивање клозетске шоље. Но, изгледа да је гума постала сувише прљава, па је газда одлучио да нађе нову.
Како је Шешељ шиканирао Вучића, тако је Вучић калио свог моралног клона Стефановића. Не бирајући место и време, урлао је на њега, вређао и кињио. Неколико пута га је, врло прецизно, гађао мобилним телефоном и ташницом „педерушом“. Јавно, на скупштинским седницима, тек да свима покаже колико га презире, Вучић је одбијао да се рукује с њим. Пословично роботизовани Стефановић пристајао је на улогу вођиног средства за истресање нервозе. Тек понекад би, кроз сузе, кукао над судбином.
Дворска свита је навикла на такав њихов однос, па није приметила промене које су почеле вербалном тортуром.
– До заоштравања је дошло у септембру. На једној седници Владе, незадовољан одређеним Стефановићевим одговорима, премијер је констатовао да „онај ко нема у глави, има у Мегатренду“. Тада су сви то схватили као нешто провокативнију шалу, али да су ствари озбиљније видело се нешто касније, кад су почеле спекулације око реконструкције Владе. Лично је Вучић, како је то истицао, „наглас размишљао“ о томе да уместо Бате Гашића на место министра одбране постави Јадранку Јоксимовић, а Вулину да препусти управљање министарством полиције. У тим комбинацијама, Гашић би био именован за амбасадора у Грчкој, а Стефановић би био постављен за градоначелника Београда. Сви су то схватили као легитимну политичку тактику иза којих нема никаквих скривених намера. Међутим, у једном разговору, кад се дебатовало о тим предлозима кадровских решења, Вучић је грубо одбацио могућност да Стефановића кандидује за градоначелника. „Њега не вреди рециклирати, ђубре остаје ђубре“, рекао је и шокирао све присутне. Странком се брзо пронео глас да је Стефановић пао у немилост. Да у томе има истине показали су текстови у медијима који су под Вучићевом контролом, а у којима су почеле да се отварају афере у које је умешан и Стефановић. Новинари су се одједном сетили да је он у спорним околностима купио кућу на Бежанијској коси и да је оца запослио у Телекому иако се и премијер лично залаже за забрану удомљавања у јавним предузећима. Опет су се рашириле приче о Стефановићевом плагираном докторату, а кампања је кулминирала кривичном пријавом у којој се тврди да је руководио незаконитим шпијунирањем новинара. Очигледна је премијерова намера да одговорност за неправилности у раду МУП-а пребаци искључиво на Стефановића. Џаба што сви знамо да је он само извршавао наређења, Вучић ће га пустити низ воду, а не би било изненађење ни кад би дозволио да буде судски процесуиран – каже за „Таблоид“ извор из врха Српске напредне странке.
Наш саговорник није хтео да анализира разлоге за Вучићеву припрему елиминације Стефановића с државних функција и из врха странке. Једна од опција корен има у Стејт департменту. Наводно, приликом последње посете Сједињеним Америчким Државама, Вучићу је испостављен захтев да се ратосиља Гашића, Стефановића и доскорашњег директора полиције Милорада Вељовића. Као неподобни и непожељни, оцењени су на основу претпоставке да су компромитовани лукративним аферама, али и нерешавањем случаја браће Битићи. Другим речима, осумњичени су за пружање помоћи полицијском генералу Горану Радосављевићу Гурију да напусти Србију и, претпоставља се, заштиту потражи у Русији. Чак и да је све то тачно, опет се иза сплетке налази Вучић. Тројица жигосаних не би смели да се самосталну упусте у тако крупну игру, али послужили су вођи да на њих пребаци одговорност и прикрије властите трагове.
Кад је у хеликоптерској несрећи страдало седморо људи Вучић је одлучно и оштро, сикћући на новинаре, заштитио Гашића и јавно преузео одговорност на себе. Осам месеци касније, премијер је једва дочекао Гашићев кикс. Непристојну изјаву да „воли новинарке које лако клекну“, искористио је као алиби за смену. У свом патетичном стилу, Вучић је завапио: „Да неко то каже мојој ћерки, ја то не би преживео“. Па, не би преживео ни да је био у оном хеликоптеру, али то више није битно. Углавном, диктатор, исти онај који новинаре назива „олошом и шљамом“, одлучио је да Гашића смени због неупоредиво безазленијег простаклука. До сада није успео да вашингтонски налог спроведе у дело, али биће стрпљив до избора. Мало лакше је на крај изашао с Вељовићем. Најурио га је из полиције, али морао је да га постави за свог саветника. Да није пристао на ту компензацију у медијима би се појавиле бројне пикантне информације о пословним и осталим сумњивим активностима мушких чланова породице Вучић.
Управо у то време, кад су на лед стављени Гашић и Вељовић, из винског подрума у Јајинцима пуштене су гласине о проблемима које изазива Небојша Стефановић и, нарочито, његов отац Бранко. Покушавајући да код сарадника створи, себи омиљени, имиџ жртве, Вучић је пласирао приче о незахвалности оца и сина Стефановића.
После неколико година проведених на месту референта, Бранко Стефановић је 2014. постављен на функцију директора сектора за велике пословне кориснике Телекома. Наравно, аванзовао је захваљујући подршци сина министра и уз благослов вође. Кад је вођи затребало, окренуо је ћурак наопако и Бранко је преко ноћи постао „паразит који се ували у директорску фотељу како би догодине, кад оде у пензију, имао већа примања“. Према тим тврдњама, Бранко Стефановић ништа не ради, само ужива у привилегијама, злоставља раднике и, успут, оговара Вучића.
У странци влада уверење да старији Стефановић хушка сина против Вучића. Наводно, он је наредио Небојши да уклони компромитујући материјал који су МУП и БИА прибавили против неподобних новинара, интелектуалаца и опозиционара. Такође, прича се да је Небојша, на наговор оца, прикупио обимну документацију којом, ако затреба, може да компромитује појединце из Вучићевог окружења.
Да је паметан, Небојша би то урадио на своју руку, не би требало да му отац суфлира шта да ради и како да припрема одбрану од могуће кампање. Уосталом, нема ништа логичније него да се отац брине за сина, посебно кад се налази у таквом окружењу какво је Вучићево.
Из тог окружења ускоро ће бити најурена Маја Гојковић. Пристанак да је, без обзира на вишегодишњи лични анимозитет, прими у свој картел, па и да је намести на функцију председника Скупштине, Вучић је представио као, веровали или не, испуњавање захтева Ангеле Меркел. Наводно, Мајин отац Димитрије Гојковић, адвокат познат као Мита Штета, помогао је неким угледним фолксдојчерима да добију отштету за имовину која им је у Војводини отета после Другог светског рата. Радећи на тим предметима успоставио је одличну сарадњу с утицајним појединцима из немачке власти и амбасаде у Београду. Они су захвалност показали на конкретан начин, пруживши политичку подршку Маји, коју су натурили Вучићу. Поред те, научно-фантастичне, постоји и једноставнија, дакле реалнија прича да је Гојковићка напросто платила опрост грехова и купила место у врху СНС-а.
Како год било, више није много битно. Европски парламент је припремио нову резолуцију о спорним приватизацијама у Србији. Пошто су протекле четири године од захтева да државне инстутуције реше 24 спорне приватизације, а ништа није урађено, Европска унија је припремила сет услова који ће српској власти бити испостављени крајем фебруара. У ставци број 1. ЕУ ће захтевати хитно решавање случаја Аутотранспорног предузећа Војводина, које је уништено одлукама Маје Гојковић у време док се, као радикалка, налазила на месту градоначелника Новог Сада. Европски известилац, бивши службеник немачке владе, Герхард Даум, дописом је упозорио Александра Вучића на последице с којима ће се Србија суочити уколико настави да отеже решавање те приватизације, једине на свету у којој је оштећен инвеститор, а не држава. Под тим притиском, Вучићу није ништа лакше него да Мају гурне под лед и реши проблем.
Кад се то деси, под ледом Гојковићка ће затећи одавно смрзнутог кума Игора Мировића, саучесника у афери АТП Војводина. После пет година турбулентног примирја, Мировић и Вучић су се уморили од лагања. Вучић више нема воље и стрпљења да га завлачи, а Мировић да се претвара да му верује и да се нада како ће кад-тад испунити обећање и поставити га на место председника покрајинске владе.
Без обзира како изгледало у јавности, извесно је да Вучић неће скупити храброст да се упусти у обрачун са Зораном Михајловић, која предводи неформалну фракцију нормалнијег дела СНС-а. Иако је увек спреман да вређа већину сарадника, Вучић никада ниједном речју није критиковао Михајловићку, нити је доводио у питање њену позицију. Подло, у свом маниру, препустио је свом гласноговорнику Владимиру Ђукановићу да је јавно критикује. Независно од те безначајне дисциплинске мере, Вучић је увек спреман да јој испуњава и личне прохтеве. Зорани за љубав, казнио је двојицу њених бивших изабраника, елиминисавши их из свих кадровских комбинација.
Најтежу и најзначајнију одлуку Вучић мора да донесе при избору судбине свог двоструког свемоћног кума Николе Петровића. Нагомилали су се разлози за њихов каначан разлаз, а многи су већ осванули на насловним странама новина. Проблематизација Петровићеве улоге у власти озваничена је писмом петорице америчких конгресмена, после чега су уследиле бројне афере у којима је он таргетован као главни јунак, почев од прислушкивања и рекетирања Лидије Удовички, преко тврдње Бојана Пајтића да му је амбасадор Мајкл Кирби рекао да Петровић за Вучића из Србије сваког месеца износи по два милиона евра, па до сумњивих тендера на којима побеђују фирме повезане с актуелним директором Електромреже Србије.
За Вучића, а и Србију, било би добро да се тај паклени пакт раскине и да бахати кум нестане с политичке сцене. Ако се то не деси, ако премијер попусти под притисцима спонзора, дакле Станка Суботића Цанета, Петровићу ће апетит порасти и неће бити чудно ако после избора буде постављен на место директора Електродистрибуције Србије.
У сваком случају, док се мудри политички аналитичари буду надгорњавали у безначајним проценама колико процената ће освојити која странка, да ли ће СНС узети 40 одсто, колико премијер очекује и ко ће с ким у коалицију, Вучић ће обавити најважнији посао, очистиће странку од неподобних кадрова. Поред свих који су се нашли на „црној листи“ страних моћника, напредњачки картел ће морати да напусте и бројни припадници фракције која подржава Томислава Николића. Напуштањем странке и хибернацијом на месту председника државе Николић је дао одрешене руке Вучићу, али сад може само да се каје.
Препакована у складу с његовим жељама, Српска напредна странка на краћи рок неће изгубити много. Право осипање догодиће се после избора, кад већина лаковерних схвати да су опет изиграни. Но, кад Вучић обезбеди још четири године самовоље у странци, а вероватно и у држави, биће касно и за њих и за све нормалне грађане Србије.
Предраг Поповић
| ВУЧИЋЕВА ПРЕДИЗБОРНА ЧИСТКА: У немилости Маја, др Стефановић, Мировић… Александар Вучић се суочио с последицама властитих заблуда, лажи и превара. Трогодишњом диктатуром успео је да Србију претвори у колонију којом управљају њ |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар