Једне ноћи стиже наређење да се Деветнаести пук одмах повлачи, јер се Тимочка дивизија налазила у врло тешком положају у Мачви. Пук се пребацио тамо, и око села Глушаца и Богатића остао два месеца, док се најзад није повукао до Јунковца и Вреоца, тамо иза Лазаревца.
Ту је требало да се изврши напад. Јутро је било необично магловито, тако да се није могло ништа видети ни на неколико корака. Прохладно и влажно јутро. Из једне врзине непријатељ је сипао ђаволску ватру из митраљеза, парао куршумима кроз маглу, тако да је било онемогућено свако кретање. На том ватреном пољу изгинуо је велики број наших војника. Тешко је рањен и командир друге чете поручник Михајло Голубовић, а одмах за њим метак је погодио и команданта батаљона Војислава Томашевића. Пред силном ватром војници траже глави места, па се склонили у један шумарак где су били колико толико заклоњени. А непријатељ не престаје да сипа. Ако му се не стане на пут, нико од наших одавде неће изнети главе. Два пута покушавали су пешаци узалудно да нападну непријатеља, али оба пута били су одбијени са великим губицима. Најзад, у ону шумицу дође и командант пука Војислав Милинковић, забринут због тешког положаја у који је запао с војском.
– Јунаци, питао је он, има ли међу вама ко да с драга срца пристаје да се привуче оној врзини и баци неку бомбу међу Аустријанце?
– Има, господине пуковниче, јавио се један глас иза брезовог дрвета.
– Који је то јунак?
– Ја сам, поднаредник Сава Павловић из друге чете првог батаљона. Ја ћу бацити бомбе, јер нам је свима досадио и дозлогрдио онај митраљез.
– И ми ћемо с тобом, поднаредниче, јави се неколико војника.
Сава Павловић са шест другова одмах је кренуо напред. Сваки је понео по четири бомбе. Кад су пришли оној врзини, иза које је беспрекидно грактао митраљез, са непријатељских ровова магла се лагано почела да диже. Они су пузали уз брдо и пришли под сам ров на пет до шест корака. Сава се успузао још ближе. А када је главом био на самом рову, из кога су вирила челична грла непријатељских пушака, вешто и снажно креснуо је бомбу о бомбу, и убацио у ров. Међу непријатељима је настала страшна паника. Урликали су и бежали на све стране, а када су бомбе праснуле, комади челика засули су их нештедимице. Сава Павловић, у часу када је бацио бомбе у ровове, забацио је снажним покретом главу уназад и скотрљао се низ брег у један јендек. Његових шест војника навалили су и повикали:
– Ура! Ура!
И почели су да засипају непријатељски ров. Брзо је умукнуо онај митраљез иза врзине, који је сатро толико наших људи. А на ножевима од пушака, изнад аустриског рова појавиле су се беле марамице. Ту се предала цела једна непријатељска чета од двеста педесет људи. Склопљених руку они су молили Саву Павловића да их не поубија.
– Јунаци не убијају оне који не могу да се бране, – добацио је Сава и повео их команданту пука.
О подвигу поднаредника Павловића тих дана много се причало на фронту. Командант пука Војислав Милинковић честитао му је и захвалио. А када је војнике запитао ко је најхрабрији и најбољи међу њима, сви у један глас изгласали су Саву Павловића. Тако је он стекао Карађорђеву звезду, коју му је доцније, код Коцељева, командант пука предао на дирљив и свечан начин и окачио је на његове мушке груди.
Ратовање Саве Павловића није овим завршено. Доцније га сретамо на бугарској граници, код Пирота и Зајечара, па га онда опет видимо код Пожаревца и Смедерева. Под најтежим условима он је прешао Албанију, пребацио се на Крф, одатле на Солунски фронт где је учествовао у борбама на Катунцу, Јежу, Ветернику, а хиљаду деветсто седамнаесте он се опет истиче у јуришном одреду под Козјаком.
Ту, под Козјаком, једне ноћи одред је добио наређење да у саму зору крене у напад. Пужући се и сагибајући, војници су с тешком муком морали да пређу простор од три стотине метара, који је био врло непроходан. Ишао је како је ко знао и умео, ту се нико ни на кога није ослањао. Неколико добрих Савиних другова оставили су овде своје животе. Први погибе Милан Вукићевић из Буковика. Зрно га погоди у трбух. До њега паде један младић. Претури се и само узвикну: „Јао, мајко!“ – и издахну намах. Ту остадоше и Чедомир Живановић из Вукосаваца, и Живомир Маричевић из Орашца. Рањен је и наредник Фишековић. Од целог вода вратили су се само Фишековић и Сава Павловић.
– Најтеже ми је било, прича Сава са сузама у очима, кад погибе Милан Вукићевић. Био ми је то друг и пријатељ. Волео сам га као рођеног брата. Кад га погоди метак, он се само претури и узвикну:
– Брате Саво, погибох!
– Немам кад да те износим, – одговорио му ја у оној хитњи. Зар ја дошао непријатељу под грло, па сад да се враћам. Опрости, брате Милане, али морам напред.
И Сава Павловић, неустрашив и несаломљив, једним скоком бацио се на бугарске ровове. По свом старом искуству, бацио је унутра три бомбе и претурио се испред ровова како би непријатељ помислио да је погинуо. Тада су притекли и остали наши војници и потиснули Бугаре. Ту је Сава Павловић добио ново одликовање, Златну Обилићеву медаљу за храброст.
(Милан Шантић, „Витези слободе“, Седма сила, Београд, 1938.)
| Јунаци не убијају оне који не могу да се бране |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар