Драги пријатељу,
Можда си очекивао да ћу ти рећи да не идеш? Да ти мудрачки изручим неки разлог због ког би остао, а за који још ниси чуо? Да ти кажем да још једном размислиш? Да те уверавам у нешто у шта ни сам не верујем? Да ти кажем да останеш због деце? Па ваљда због њих и идеш? (ВИДИ)
О АУТОРУ
Никола Росић је тренутно апсолвент на Правном факултету Универзитета у Београду на смеру за Међународно право. У међувремену је боравио на стручном усавршавању на МГИМО институту за међународне односе при руском Министарству иностраних послова (Московский государственный институт международных отношений – Университет, МИД России) на тему ,,Russian Foreign Policy: Modern Challenges and Contemporary Russian Energy Policy“. Такође, завршио је једногодишње додипломске студије „Примењене дипломатије“ у немачкој фондацији Friedrich Ebert Stiftung. Годину дана касније уписује двосеместрални додипломски програм „Форум за дипломатију и међународне односе“ на Правном факултету Универзитета у Београду који са успехом завршава. Учесник је многих домаћих и међународних конгреса, семинара и форума из области геополитике, права и политике. Коаутор је монографије „Косово и Метохија је душа Србије“ у издању Факултета безбедности Универзитета у Београду. Уредник сајта http://ift.tt/1SnCskd. Оснивач је и први председник удружења уметника „Друштво младих уметника Рас“. Говори енглески и служи се руским и шведским језиком.
Напротив. Желим да те подржим.
А подржаћу те зато што млади Људи требају да живе, да раде, да стварају. Млади људи треба да рађају неке нове младе, лепе и паметне Људе.
А ти нови и невини млади животи нису ништа згрешили да би живели у земљи у којој ће њиховим животима господарити медиокритети, лоши ђаци, бивши ,,пријатељи,,, буразери, и лажне патриоте.
Подржавам твоју жељу да са својом породицом одеш у иностранство, не само зато што ћеш тамо себи и својој породици обезбедити боље услове за живот, већ зато што својој деци нећеш дозволити да гледају ово национално понижење, вређање здравог разума, и рушење свега што су наши прадедови, и чукундедови градили и за шта су дали своје животе.
Подржавам те јер сам и сам једном давно отишао из своје земље. Две године сам живео у иностранству са својим родитељима. Ми смо се вратили. Тата каже да није могао без мајке и брата, мама исто. Вратили смо се без ичега, али са надом да радимо праву ствар. Тада сам био срећан због одлуке својих родитеља јер су и мени недостајали другари из школе, недостајао ми је ваздух из моје земље, недостајали су ми баба и деда.
Десет година касније, схватам да би сви они радије чезнули за нама него што нас гледају како и у каквој земљи данас живимо.
Наша Отаџбина заслужује нашу жртву. Заиста верујем у то. Србија нам је ипак дала много више него што смо ми њој. Дала нам је широке груди, добро срце, часне претке, славне дедове, блесаву памет, и храброст да се носимо са свим овим олујама и недаћама, које нам многи праве, али смо и сами криви за многе од њих.
И молим те да знаш да државу не чине људи који су сада на власти, или они пре њих, или они пре њих.
Дражаву чинимо сви ми који је волимо. Држава је Његош. Држава је Тесла. Држава су наше Морава и Дрина. Држава је Ноле. Држава су наши ђаци из Математичке гимназије. Држава су наши кошаркаши и ватерполисти. Држава су Милица Ракић и Марко Симић. Држава си ти и твоја породица. Држава, то смо сви ми заједно.
Сви ми који гледамо у звезде а не у „Парове“. Сви ми који волимо. Сви који верујемо. Сви који се надамо. Сви ми који стрепимо. Сви ми који одлазимо да би се вратили. Сви ми који са собом у далека места носимо део Србије. Сви ми који у Србији остављамо срце.
И зато немој да се бојиш због тога што идеш. Немој никоме ни да се правдаш. Идеш јер мораш. Разумем те. Идеш да сачуваш живце и мир своје породице. Идеш да би се вратио.
Молим те само једно: не заборави да има нас који овде остајемо да рађамо своју децу, да волимо, да се боримо и да се молимо, и да ће се све ово једном лани звати.
Ми који смо остали, они који преживе све ово, остаће да чекају све вас који сте отишли да би се једном вратили. Верујте у наш опстанак, као што ми верујемо у ваш повратак.
Сањаћемо заједно земљу која тренутно, али само тренутно, не постоји. Сањаћемо, да би је једног дана заједно могли направити онакву државу каква треба да буде. По нашој мери. По мери младих. По мери нормалних људи. Све остало не би имало смисла.
Чувај клинце и супругу.
Срећно! И видимо се опет! Ускоро!
| НИКОЛА РОСИЋ ОПЕТ ЗАТРЕСАО РЕГИОН: Писмо незнаном пријатељу који одлази из Србије | СРБИН.ИНФО Дражаву чинимо сви ми који је волимо. Држава је Његош. Држава је Тесла. Држава су наше Морава и Дрина. Држава је Ноле. Држава су наши ђаци из Математичке |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар