Горан ЈЕВТОВИЋ -
Не бирајући начине, средства, место и време како да нас даље понижава и уводи у нерешиве мат позиције апсолутно противне националним интересима, Александар Вучић је у снежном Давосу, ваљда у романтичној ноћи када није могао од усхићења на починак, нашао времена да соли памет српској јавности пишући ауторски текст за недељник НИН.[i] И, тако, на крају колумне, у складу са предизборном атмосфером опсенарски поручује „са чаробног брега журим у свој чаробни град…“
Као какав арханђео са неба он подучава и нас и Европљане да не види решење у затварању граница и подсећа како је изостала солидарност зато што велики број држава старог континента неће да прими избеглице. Наравно, не заборавља да брани Ангелу Меркел чак и од самих Немаца. Наводећи да милиони избеглица стоје пред вратима Европе и да за сада само стидљиво куцају, премијер додаје да нико не зна шта ће бити када они без питања, једноставно отворе врата и уђу.
Док шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер[ii] хвали напоре Србије у решавању проблема са мигрантима и истиче да је Србија једна од земаља која поштује европске вредности и понаша се у складу са њима, Влада Шведске[iii] планира да протера до 80.000 избеглица, а Јоханес Хан[iv] европски комесар за проширење, истовремено упозорава да би земље Балкана могле постати паркинг за десетине хиљада избеглица.
Поводом тога, министар за све и свашта Александар Вулин[v] „експертски“ тумачи како Србија није прва земља њиховог уласка, нити је прва земља ЕУ, тако да се Даблински споразум не односи на нас, све храбрећи слуђено грађанство да било какве избеглице не могу да нам буду враћене.
Као да није регистровао забринутост доктора наука на привременом раду у полицији – Небојшу Стефановића,[vi] који је пре неки дан на састанку у Прагу чланица Вишеградске групе и земаља на Балканској рути, дословно изјавио: „Шта да радимо када земље, коjе су после Србиjе на миграторноj рути, почну да нам враћаjу људе из Mарока, Ирана и других држава, односно све оне коjи неће добити азил у Eвропи„.
Мајко Божија… о чему се заправо ради?
О великој и лукавој глобалистичкој игри изазивања хаоса у континенталном делу Европе како би се створили сви потребни предуслови и амбијент за изазивање озбиљне кризе, без које се не могу заводити ванредна стања широм старог континента. Случај Француске након плански изведених терористичких аката од стране тамошњих и других западних субверзивних служби, о томе нам недвосмислено сведочи. А без ванредних мера, атмосфере страха, панике, свеопштег безнађа, суспендовања људских и осталих права, нема остваривања главног циља – Сједињених Европских Држава – наднационалног галиматијаса којим ће владати одабрани лидери – комесари, као прелазно стања до потпуног успостављања такозваног Новог светског поретка.
Варају се сви они, смем да се кладим у милион долара, који упорно тврде како ће Европска унија пропасти. Апсолутно – не, она ће се само трансформисати након изазваних и филигрански вођених финансијских, терористичких, мигрантских и осталих криза у нови институционални облик, потпуно неутралишући сувереност европских држава.
У тој игри српски окупациони кловнови безпоговорно извршавају додељене задатке тачно према усвојеном сценарију. Водећи рачуна „да се Власи не досете“ још који месец или још боље још коју годину, све спавајући мирним сном. Док нас буду овакве какви смо – територијално и у сваком другом погледу очерупани – пунили странцима различитих арапских и осталих боја.
Написао је овај аутор (као и остали неуморни прегаоци Фонда стратешке културе) током минуле године подуже текстове[vii] о проблему такозваних избеглица и потрудио се да правовремено и изнад свега чињенично, појасни прегршт детаља организоване преваре, озбиљног кршења закона и прописа, па чак и бруталног безакоња челника српске власти. Предлажем читаоцима да, уколико имају стрпљења, још једном прочитају наведена писанија, јер сам убеђен да ће им све или скоро све након тога бити кристално јасно.
Међународно право и унутрашње право скоро свих држава света јасно препознаје и прецизно дефинише следеће категорије: (1) цивилно становништво које страда у рату (избеглице), (2) економске мигранте, (3) азиланте и (4) странце.
Са чиме се Европа, па тако и Србија, суочава? Нити са правим азилантима, нити са изворним ратним избеглицама, већ са лажним такозваним економским мигрантима, а најпрецизније са странцима.
Цивилно становништво које трпи ужасе рата и принуђено је да се склања из рејона борбених дејстава у „избегличке“ или „интернирске логоре“ у тзв. „зонама безбедности“, штити Женевска конвенција из 1949. године. Таква категорија лица нема право да се удаљава са наведених локација и да као руља, према својим (тачније Сорошевим) правилима пробија државне границе и одређује начин поступања држава у тзв. транзиту, до циља који су сами (или су им они који су их организовали и финансирају) одредили.
Да ли су читаоци чули некога из српске власти да је икада поменуо ову Женевску конвенцију из 1949. године? Наравно да не. Од ње беже и они и њихови западни налогодавци као ђаво од крста. Јер, она би морала да буде кључ свих проблема – деловање Савета безбедности, УНХЦР-а и свих осталих органа највише светске организације. Сетимо се ратова у СФРЈ и посебно оружане агресије на СРЈ, када је на стотине хиљада Шиптара било прихваћено и збринуто у Албанији и БЈР Македонији по бројним логорима. Без било каквих права да крену даље ка Европи. И не само то, већ су нас тукли да би их на Космет организовани вратили.
Али зато су нам пуне уши Женевске конвенције из 1951. године са протоколима, која регулише азилантска питања. Проблем је што ова категорија људи која пробија, како каже наш премијер зидове и границе, не би смела да се третира том конвенцијом, јер тај међународни пропис који су потписале све државе света, једноставно се не бави ратом нити заштитом цивила у вези са тим, већ миром.
Она третира категорију људи која се склања у друге државе – и поново, у оне прве, суседне – због прогона на политичкој, верској, националној, социјалној и по другим основима. Не постоји азилант (и то без икаквих докумената) који је зацртао државу пар хиљада километара удаљену, до које га све земље у транзиту пропуштају кршећи властите прописе.
Па се даље каже у тој конвенцији као и у нашем „Закону о азилу“ – то је од круцијалне важности – да ће се сваком странцу који затражи азил и изјави да то чини из економских разлога, онемогућити право добијања тог статуса, као и право преласка границе ка трећој земљи.
Стотине и стотине хиљада странаца је прошло кроз Србију и огромна већина је изјавила да бежи са Блиског истока искључиво из економских разлога. Шта је ово? Директно кршење наведне конвенције. Ко то подупире и плански и безобзирно толерише? Све марионетске владе на тзв. мигрантској рути – од Турске и Грчке, преко БЈР Македоније, до „најсветлијег“ европског примера – Владе Србије. Да ли је неко од читалаца од било кога из власти чуо тумачење о тзв. економским мигрантима али на истинити начин?
Шта још нећемо чути, а посебно не од надлежног министра правде? Најважнију чињеницу – да су према међународном праву у међународним односима (посебно у рату и другим ванредним ситуацијама) суверене државе „изворни субјекти“, док су разноразне регионалне организације, као што су ОЕБС, НАТО, ЕУ, Афричка унија, БРИКС, али и ММФ, Светска банка и многе друге, такозвани „изведени субјекти“ међународног права. Зашто је ово битно? Зато што су само државе поред СБ УН, одговорне и власне да решавају овакве проблеме избеглица, цивила, миграната и то тачно онако како је предвиђено наведеним конвецијама, Повељом УН и унутрашњим законима држава.
Регионалне и друге организације као „изведени субјекти“ могу да помажу, пре свега логистички, хуманитарно и на друге начине, али тек онда када добију дозволу или бар верификовани план од стране Савета безбедности. Или, уколико им државе чланице пренесу одређено суверено право својом вољом.
Е, сада, најчешћа збрка настаје када се помене чувени Шенгенски споразум, па томе још дода и онај Даблински. Но, опет проблем – ти споразуми не регулишу проблематику избеглица у супротности са наведеним конвенцијама, нити одузимају (бар је тако до сада) право државама потписницама да решавају проблеме у њиховој искључивој надлежности. Отуда је Мађарска и могла да минуле године без икаквих проблема „излети“ из тог система, а за њом су кренуле, као што видимо и друге земље Европе – Аустрија, Шведска, Словенија, спрема се Немачка, В. Британија је одавно затворила своје границе, док је Француска тренутно лидер на том плану.
Поред свега наведеног, српске власти су више пута потенцирале како се „Споразум о између Р. Србије и Европске заједнице о реадмисији лица која незаконито бораве“ из 2007. године, неће односити на случај (првог) милиона избеглица са Блиског (али и осталих) истока. Што би се народски рекло – мало морген. Имате ли доказе за тако нешто? Јесте ли искористили право сторнирања тог споразума онако како је предвиђено у члану 22 где је у тачки 5 наглашено:
„Свака Уговорна страна може да откаже овај споразум уз званично обавештење, дипломатским путем, другој Уговорној страни. Овај споразум ће престати да важи у року од шест месеци од дана достављања тог обавештења.“
Због чега до сада тај механизам није искоришћен макар превентиве ради, знајући одлично са каквим преварантима сарађујемо? Или да се опет подсећамо свега оног што нам се дешавало ’90-тих?
Да ли је министру Вулину, подразумева се и премијеру који из дана у дан противуставно тражи „задатке, квоте, јединствену европску политику“ и који нуди државу Србију као сабирни логор, познато да је потписница Споразума о реадмисији и Шведска?
О томе нам сведочи последњи – члан 23, где дословно у ставу другом стоји: „Сачињено у Бриселу дана 18. септембра 2007. године, у идентичним примерцима на српском, бугарском, чешком, данском, холандском, енглеском, естонском, финском, француском, немачком, грчком, мађарском, италијанском, летонском, литванском, малтешком, пољском, португалском, румунском, словачком, словеначком, шпанском и шведском језику, при чему је сваки од ових текстова подједнако аутентичан.“
Хоћемо ли моћи да избегнемо реадмисију која нас чека, у овој или оној мери, у краћем или дужем периоду? Никако. Уколико неко замишља да ће се тај процес одвијати тако што ће нам дневно враћати десетине хиљада лажних азиланата, грдно се вара. Упућиваће их по мањим групама у дужем временском периоду далеко од очију јавности и медија, лагано и без буке. Јер, стотине и стотине хиљада странаца је добило прве, праве и једине доказе на руке, у виду потврда и других валидних азилантских докумената, управо у Србији, док су се све остале транзитне државе у вези са тим постављале крајње невешто. И шта ћемо поводом тога?
Ко је одобрио премијеру и његовој Влади да систематски и врло брутално пуних годину дана крше „Закон о заштити државне границе“ и „Закон о азилу“, као и „Уредбу о ближим условима за одбијање уласка странаца у Р. Србију“? По ком то слову Устава? Због чега је и према ком пропису министар за рад, социјална и остала питања, Александар Вулин, преузео ингеренције министра унутрашњих послова у чијој је искључивој надлежности ова проблематика? Док је министар одбране уместо да је предлагао измене „Закона о одбрани“ и захтевао враћање граничних јединица Војске Србије, ангажовао људство и војне капацитете у виду локалног огранка Цивилне заштите.
И ето нам највећег парадокса – свакодневно нам испирају мозгове о европским вредностима, законитостима, поштовању права, дакле изградњи правне државе у којој се закони морају примењивати савршено и тако даље и томе слично, док истовремено газе најважније прописе које су преписали управо од Европске уније, без чије примене (зато и служе поглавља) се не можемо ни примаћи тој организацији. Да није трагично, заиста би било смешно.
Озбиљни безбедносни проблеми су у најави – ниједан државни орган се није на професионалан начин и темељно бавио проценама и анализама избегличке кризе, јер то нису знали да раде, нису имали услове, као ни неопходно време. Доказ томе је управо чињеница – мере које су до сада примењивали.
Ако им је процена и некакав осмишљени план што су дневно прихватали у просеку више хиљада такозваних азиланата, у условима када су и гранични прелази и гранична међа порозни као „флис папир“, ако је у земљу могао да уђе било ко без било каквих докумената, са лажним изјавама о биографским подацима (огроман број рођених 01. јануара неке године), уз стимулисање да иду што пре чиме су директно навођени да угрожавају остале државе у окружењу, па тако и установљени међународни поредак, онда смо га заиста, што би се жаргонски рекло (али и у складу са наведеним споразумом о предстојећој реадмисији) – тотално угасили.
Има ли потребе даље набрајати, а тога има у изобиљу? За онога ко има очи – довољно, надам се.
Да завршим колумну премијеровим мислима у НИН-у: „Сада могу кући. Доказао сам да, у збуњеној Европи, деца избеглица могу да нађу наду. Да ли ће неко нешто из тога научити – не знам. Али знам да ја јесам. И да је Србија научила…“
Ја бих додао овоме – ништа ти премијеру наш ниси научио. А још мање мучена Србија.
Но, без журбе, да завршимо изборе а онда сви сложно да чекамо „азиланте“.
Е, тек након тих „чаробних догађања“ свима нама „напреднима“ ће се указати „чаробни брегови“ и „чаробни градови“.
[i] http://ift.tt/1Q0SSu3
[ii] http://ift.tt/1TtaTqo
[iii] http://ift.tt/1Q0SSu4
[iv] http://ift.tt/1TtaVP9
[v] http://ift.tt/1Q0SSu8
[vi] http://ift.tt/1TtaTqq
[vii] http://ift.tt/1Kps34t
http://ift.tt/1Xq3A46
http://ift.tt/1MMsRRO
| Вучићев поглед са „чаробног брега“ и избегличка збрка појмова |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар