ПИТАЊА, ПИТАЊА...

ПИТАЊА, ПИТАЊА...
петак, 29 јануар 2016 09:39
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ
Уместо текста, можда би било добро вратити се на нека основна питања преко којих смо углавном ћутке прешли

1.
Ствари полако отклизавају предалеко, и, отићи ће толико далеко да се неће зауставити ни кад падне нечија глава. Напротив, само ће се још више заоштрити. Друштвени и политички дијалог води се на бази емоција и страсти, он не почива на аргументима, већ на предубеђењима, обликованим у два српска културна модела, старија и у свом сукобу разорнија од било какве актуелне политике, и Вучићеве и било које опозиционе.
Не верујем да ће то бити неко решење, тек можда би било добро вратити се на нека основна питања преко којих смо углавном ћутке прешли. Не верујем да ће на тај начин ствари из судара страсти и културних модела бити пресељене у домен политике, али није сваки јалов покушај обавезно и безвредан.
2.
Дакле, шта се догађа? Пре свега, да ли уопште постоје напади на Вучићеву владу? Или су измишљени? Ако постоје, ко стоји иза њих: странци, опозиција која се удружује или спонтани бес најбољих делова српске јавности? Ако су странци, откуд толико против Вучића оних који се легитимишу као патриоте? Ако нису, откуд толико патриота на прозападним медијима где се пре нису могли наћи ни свећом? Ако је опозиција, која Вучића оптужује за диктатуру и сузбијање медијских слобода, откуд с њом и они национални интелектуалци и партије који пре Вучића нису могли да привире у медије? Ако је пак реч о спонтаном протесту најбољих слободарских умова на нашој јавној сцени, откуд с њима невладине организације? Или су можда невладине организације у међувремену постале бољи и честитији део српске јавности?
Или се ствара нека врста консензуса око Вучића: странци мисле да је дао премало, патриотска опозиција да је дао превише, а прозападна да им је узео више него што је смео? Ако је консензус, шта је хијерархија снага унутар њега: хоће ли, док удружено руше Вучића, прозападна и патриотска опозиција радити за интерес странаца, или ће странци и прозападна опозиција играти на агенди патриотске опозиције. Другим речима, ако се удружимо и до априла срушимо Вучића, ко нам је у изгледу за будућег премијера – неко из Двери, неко од жутих, или неко из Леман Брадерса, попут оног хрватског Орешковића. Или ћемо га извлачити из шешира од те тројице као патријарха? Вреди ли тај подухват толиких шанси? Можда вреди?
3.
Не треба заборавити, сличан консензус имали смо до сада можда два пута. Једном сигурно: када је одлазио Милошевић. У реду, можда је морао да оде, можда би, да није, Србија била поново бомбардована, о свему томе може да се полемише. Али зашто смо га, рушећи га, толико мрзели, шта смо у себи легитимисали том мржњом? У реду, можда је Милошевић крив за ратове, инфлацију, тежак живот (лично, мислим да није најкривљи, али хајде да јесте). Али за шта нам је био крив Коштуница, против кога је 2008. почео да се ствара сличан консензус истих актера, и вероватно би био и створен до краја да сам није пресекао и отишао са власти?
Да ли је те 2000. било храбро урлати против Милошевића? Или је било храбрије бранити га? Да ли је 2008. било храбрије бити режимски (прокоштуничин) интелектуалац, или антирежимски? А данас? Да ли је храбрије поручивати Вучићу како новинари не клече, или је храбрије именовати праве кривце наше несреће?
Неко ће рећи да Вучић не може да се пореди са Милошевићем и Коштуницом, Тачно, не може, а може ли се поредити 2012. са 1991. и 2004? Још мање.
4.
Постоји још једна правилност: незадовољство грађана и 2000. и 2016. било је велико и оправдано. Велики део – можда не највећи, али свакако велики – кривице за то незадовољство сносиле су владе. (Уџбеници обојених револуција кажу: идеални услови за протест стичу се онда када у друштву већ постоји оправдано незадовољство, потребно је само обликовати га и каналисати. Истина, ствар се да завршити и кад незадовољство тог степена не постоји, сетите се Либије.)
Али да ли смо рушењем Милошевића, радили за свој развој? Да ли смо пропустили шансу, како верују ови из некадашњег ДОС, тражећи нову прилику од грађана? Лично, мислим да је нисмо пропустили јер је нисмо ни имали; сваку могућност за развој Србије странци су нам рушили, и онда и сад. Да ли смо веровали да ћемо рушењем Коштунице и постепеним одрицањем од Косова затворити своју последњу тачку неслагања са западним светом? Од тада је прошло осам година; јесмо ли је затворили?
5.
Да ли данас – док нас гласови из хора антивладиних медија уверавају како су и они надошли на оно што смо ми одувак знали о Вучићу – овако острашћени идемо ка својој срећи, или продубљујемо сопствену несрећу? Призивамо ли боље или горе од овог што имамо, још увек не умејући да разликујемо своје жеље од својих изгледа?
Ако некоме изгледа да би цео овај след питања требало да сугерише да је мој одговор – Вучић – вара се. Вучић није мој одговор. А шта јесте? Шта је ваш одговор?
6.
Ево мог одговора. Кад смо поверовали да је наш централни и највећи проблем Милошевић/Коштуница/Вучић, тог тренутка започели смо игру држећи се за ђавољи реп. Србија данас нема већег интереса од тог да задржи грађански мир и да бар не продубљује дубоке ране поделе на свом друштвеном ткиву. Према томе је чак и наша беда лук и вода. Наши непријатељи хоће да нам сруше тај мир, јер тиме скраћују пут свих својих амбиција са Србијом. Део нас им у томе помаже из слепог уверења, део ради за паре, а део из огромног нагомиланог беса. Али свеједно раде.
Једну од највећих глупости у животу написао сам када је крајем 2013. почео протест на кијевском Мајдану. Мислио сам да то нема никакве шансе на успех, јер нису ваљда Украјинци толике будале да понове обојену револуцију, суочивши се са резултатима оне из 2004. Али били су. Људи на гомили, по дефиницији, су будале: оно што никад не би урадили у својој кући урадиће у својој држави. Отуда и моје последње питање: јесмо ли људи на гомили? Или за нас можда још није касно?