Ко ће да пуца у масу голоруких људи? А кад у њих нико не пуца, ти људи могу да стигну где хоће. И да тамо где стигну, ураде шта хоће. Ако хоће, или ако их неко наговори.
„Колико тачно Кинеза желите, господине председниче? Милион? Десет милиона? Тридесет милиона?“, наводно је пре тридесетак година одговорио Денг Сјаопинг америчком колеги Џимију Картеру који је Кини тада замерио недовољно прописа о људским правима и одсуство слободе да емигрирају.
Ова историјска цртица, па и да није у потпуности тачна, довољно осликава какву моћ имају милиони људи, и како у тренутку мењају преговоре, а доцније неупоредиво више од тога. Уз њу можемо поменути и анегдотску забелешку да Кинези имају одред за предају чији је потоњи циљ ремећење и економско уништење непријатеља јер нико не зна шта да ради са милионима људи који се предају. Не може чак ни да их прехрани.
Од хуманог расељавања…
У данашње време кад се помену милиони људи, већини је прва асоцијација Сирија, односно реке избеглица које готово без паузе одлазе са Блиског истока у Европу. Људи са ратом захваћеног подручја беже од бомби, а западне државе дужне су — због сопствених правила, закона и принципа које су усвојиле и пропагирају другима — да их приме.
У први мах, са појавом избегличке кризе, мађарски председник Виктор Орбан био је нека врста злог европског дечака који је постављао ограде, забрањивао неконтролисан прелазак границе и примењивао силу према избеглицама. Чак је непожељно било рећи да су ти људи мигранти, јер они стварно беже од бомби које им падају на главу или у крило човека поред њих. Са њима су у земље западне Европе покушавали су да уђу и грађани земаља које нису у рату, па су они називани економским мигрантима и о њима се одлучивало да ли ће бити задржани после тражења азила или ће бити враћени у земљу порекла, или прву земљу из које су ушли, па онда све тако редом до земље порекла.
…преко невољног дочека…
Док је Орбана гледала са гађењем и чуђењем, Европа није могла да се договори око квота људи које ће чланице Европске уније примити. Проблем квота само је суштински оголио чињеницу да ниједна земља не жели превелики број избеглица. Да је то стварно тачно, показује и недостатак воље да европске (вербалне) демократије пошаљу авионе за транспорт тих људи, уместо што их посредно терају да сами — копном и морем, на сунцу, ветру и киши — путују. Немогуће је да се нико није сетио лакшег транспорта, па ни Немци који су у први мах говорили о потреби за хиљадама радних места.
Како је време пролазило, тако је у Европи главу помаљао по један нови Орбан. Дакле, они не желе избеглице. Али избеглице желе код њих.
…до геополитичког инжењеринга
Међутим, далеко крупније питање од питања квота за избеглице јесте питање манипулације тим људима. Или барем потенцијалне манипулације.
Из физике знамо да је сила производ масе помножене са убрзањем. Маса већ постоји. Састављена је од људи који, рекосмо, беже од бомби. Али они не беже у прву слободну земљу, већ беже и ка бољем животу јер знају да рат једног дана мора стати, да ће их неко из суседних земаља кад-тад вратити, а да ако једном добију папир, на пример у Немачкој или Шведској, ту и остају. Поред тих избеглица које се, манемо ли политичку коректност, могу назвати и економским избеглицама — јер бирају место коначног станишта, појавио се и велики број људи који се води рачуницом: „какве год муке да имам на путу ка циљу, оне су мање од мука или сигурне смрти мене и моје породице које ме чекају код куће“.
За разлику од народа који теже сопственој држави, ови људи теже сопственом животу и једина брига им је сопствена кожа. У таквој ситуацији они реагују праисторијски, нагонски. Циљ је спасити голи живот, а начин је масовност.
Најновија, али већ толико пута и на различитим местима виђена вест, каже да су на македонско-грчкој граници избеглице отеране сузавцем. Али ти људи као алтернативу сузавцу имају бомбе, па ће се сигурно вратити кад се облак сузавца разиђе. Ако их не пуштају, они се само гомилају, па им бројност постаје све већа. На велику масу убрзање и не мора да буде велико да би сила била велика.
А сила је толика да ако сад нико не манипулише тим људима — а не можемо тврдити ни „за“ ни „против“ — свакако да данашња избегличка криза може некоме послужити сутра за људски инжењеринг који као крајњи циљ може имати политички и геополитички инжењеринг. Напросто, ко ће да пуца у масу голоруких људи? Нико. А кад у њих нико не пуца, ти људи могу да стигну где хоће. И тамо где стигну, ураде шта хоће.
Ако је људски длан најмекша ствар на свету, да ли је онда људско тело, односно мноштво људских тела најјаче оружје на свету. Изгледа да може да буде.
| НАЈМОЋНИЈЕ ОРУЖЈЕ: Незаустављиви мигрантски цунами руши ЕУ и све на свом путу! |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар