Вести - News - Новости: Састанак у Хавани патријарха Кирила и папе Франциска

Састанак у Хавани патријарха Кирила и папе Франциска – језуитска контраобавештајна операција
„Отварајући“ се западу и користећи своју црквену неповредивост, црквено-административни апарат почиње да представља паралелну структуру државног управљања, заправо са циљем уједињења са Ватиканом. Ова „политика“ чини апсолутно немогућим постојање националне патриотске идеје, погађа национални систем вредности као основе за изградњу државе и собом је крцата разорним последицама за читав контролни систем.

Садашње промене у религиозној геополитци које се пред нашим очима одвијају, усмеравају да у пуној снази заживи Трећа технолошка револуција, под лидерством Сједињених Америчких Држава. Након усвајања „Стратегије националне безбедности – 2015“ и низ конкретних докумената контролне управе, прелази се на усиљенији наступ у 7 конфронтирајућих области – војној, дипломатској, унутрашњополитичкој, информационој, финансијској, економској, технолошкој и бихејвиоралној.

У принципу, нова и приоритетна област постаје конфронтирајуће понашање, које се заснива на достигнућима психологије и неурологије, и подразумева примену експозиционе технологије и утицај понашања, са циљем замене или уништења основних вредности, културних норми, стереотипа, навика формираних на конфенсионалном и образовном нивоу.

Од прошле године у САД је организован низ субјеката којима је поверена анализа, координација и практичне смернице око развоја иновативно-когнитивних, бихејвиоралних, едукативних и других хуманитарних технологија, назване highhum – хајхјум (хуманитарне технологије). За разлику од високе технологије, којом се отворено бави DARPA, хајхјум програми се финансирају кроз затворену структуру IARPA, потчењену директору Националне обавештајне службе. Према извештајима, током 2014-2015 год., америчке инвестиционе структуре увећале су улагања у хајхјум 4 – 5.5 пута.

Ови услови ватиканске активности као верске и политичке институције са ригидним полу-хордијским системом војних структура од посебног су значаја, јер у „глобалном хаосу“ који припрема запад биће управо он одговоран за верско оправдање „светског политичког ауторитета“ (енциклика 2009 год. „Caritas In Veritate“) и увођење стандарда „универзалне визије“, која би била прихваћена „на светском нивоу“ понашања (КЕКЕС извештај 2001. год. „Управљање светом“). Центром за развој хуманитарно-когнитивно–бихејвиоралних техника управља језуитски ред, делујући синхроно са релевантним америчким обавештајним агенцијама. Он је тај који контролише најелитније универзитете, као што су Џорџтаунски, из којих излазе кадрови Централне обавештајне агенције (или ЦИА) САД.

Са доласком језуите Бергоља на власт (март 2013. год.) означен је прелазак Ватикана на софистицираније методе управљања кроз програмирање свести за постепену концентрацију моћи, чији је главни циљ – Руска Православна Црква.

Непосредно након инаугурације новог римског понтифика, који је у католицизму специјалиста за источни обред, покренут је нови екуменски курс. Према његовим речима, екуменизам се не тумачи као „прихватање различитости“, већ као „јединство“, које је „темељна категорија хришћанске вере“ (Православље у овој категорији има „Симбол вере“). Међутим, у складу са учењима Свете Столице, јединство је могуће само уз признање папе као наследника апостола Петра и поглавара Васељенске Цркве. И уколико се формално признавање ватиканског примата не може постићи, постизање јединства треба да буде „на људском, пријатељском, духовном нивоу“.

То јест, у односу на Помесне Православне Цркве примењују нове методе „дијалога“, који нису намењени за формално богословско јединство, него се иде на флексибилнију тактику продирања на ниво основних темељних вредности кроз „дијалог љубави“.

Главна језуитска технологија „мека моћ“ је конверзија на основу хришћанских тема на Блиском истоку, као кључно питање за православно-католичко зближавање и „култивисање“ осећања ради прихватања екуменизма. То се догодило након објављивања 7. септембра 2013 год., „Дана молитве и поста за Сирију и мир у свету“, да би након тога, папа позвао учењу „екуменском духу и дијалогу“ у Цркви у Светој земљи.

Први велики рад Ватикана у оквиру „дијалога љубави“ је мобилизација украјинских унијата за масовне протесте у замену за основне вредности Украјинаца.

Полазном тачком овог процеса постаје „изузетан догађај“ – први пут у историји независне Украјине, поглавар украјинске грко-католичке цркве (УГКЦ) служио је у Саборном храму Светог Петра у присуству римског папе поводом Дана сећања на „Светог мученика“ Јосафата Кунцевича, познатог по својим криминалним казненим операцијама против православног живља у време увођења уније у Белорусији. Католички теолози „присуство Јосафатових моштију у саборној цркви Светог Петра називају, видљивим знаком јединства Украјинске цркве са европским хришћанством“, указујући на мисију Украјине да буде „мост јединства између западних и источних култура“. Смернице „јединственог моста“ довеле су до масовног прогона и масакра над православним верницима у Украјини, током ког су почињени злочини, о којима је ћутао језуита Франциско.

Друга, главна, операција је изведена у тајности. Како се испоставило, за време двогодишњег рата у Украјини, у позадини папине декларације наставио се геноцид над хришћанима на Блиском истоку, обављајући тајне контакте између ватиканских представника и Руске Православне Цркве за припрему састанка папе и патријарха.

То је омогућено захваљујући озбиљним променама које се догодиле у РПЦ МП током перестројке. У контексту одвојености цркве и државе овде се одвијала аутономна религиозно-политичка активност, па је тако извршена црквена перестројка, тј. реструктурирање управљања РПЦ, дајући пуноћу црквене власти у руке архијерејске корпорације, претварајући епископе у посебну касту. Безобзирно функционисање црквено-административног апарата није собом само заменио саборност, него је постао и паралелна структура државне управе.

Митрополит Иларион Алфејев и Џорџ Буш Млађи
„Отворивши“ се западу и користећи своју неповредивост, црквено-административни апарат је почео да реформише РПЦ по католичким нацртима за органски савез са Ватиканом, што значи превођење РПЦ под спољну централну власт. Ово хрљење ка вањском центру моћи са посебном снагом видљиво је у активностима Одељења за спољне црквене односе МП (ОВЦС), под управом митрополита Илариона (Алфејева) који отворено позива на стварање „стратешке православно-католичке алијансе, пакта, савеза“ и навео потребу деловања „као целине“, као „једна структура“.
Ситуација је следећа. Ватикан као јака административна структура, али духовно ослабљена, ојачаће на рачун вечно живог православља, које „римски престо“ има за циљ да преузме под своју контролу и потчини себи, преобрати у своју духовну подршку, док држава Русија мора бити лишена ове духовне самобитности утемељене на православљу – у ствари, уз сагласност руских власти.
Папин састанак са патријархом је успешна специјална операција у циљу обезбеђења неформалне заједнице, изражена у признавању римског папе „братом“ и „поглаваром католичке (тј. васељенске) цркве“ (ова титула стоји у Декларацији), што значи, одустајање од светоотачког опредељења папства као „јерес јереси“, Декларација легитимише папство на руској територији, односно, у самој Русији, фактички признајући његов приоритет.
Састанак, иако је о њему речено да је само „почетак јединства“, већ радикално у Русији мења положај католицизма, дефинисан као јерес са којим је јединство недопустиво и да ће се сматрати као напад на „јединство хришћана“. Одсуство састанка као превентивни, ограничавајући фактор, чијом се реализацијом сада уклањају препреке за блиску сарадњу између православних и католичких парохија, да се моле заједно (ове године током Божићне службе у храму Христа Спаситеља присуствовали су и католички кардинали), ради отвореног прелаза богословског образовања и кадровске обучености на екуменске темеље, које је разрадио католицизам (пре свега – језуитски теолози ради реструктурирања основних вредности). Ово је у Декларацији изражено у формули: „позивамо католике и православне свих земаља, да науче да живе… у јединомислију међу собом по Христу Исусу (Римљанима 15, 5)“.
Преобраћање Руске Православне Цркве на „јединомислије“ са папством, руководство Московске Патријаршије фактички, заправо преобраћа православни народ на „универзалну визију“. Ово и јесте у ствари бихејвиорални рат – тотална замена, али сада већ на „легитимним основама“, идеолошке матрице одржавајући при том православну форму.
Према томе, сусрет је био успешна специјална језуитска операција у смислу неприметне перестројке основних вредности са својим главним идеолошким инструментом меке моћи, будући да је Ватикан одиграо важну, али подређену улогу у стварању система глобалног управљања, помоћу кога се наш народ ставља под контролу моћних наднационалних центара моћи.
Није случајно, након објављивања о састанку на Куби, председник Синодалног информационог одељења Московске патријаршије В. Р. Легојда отпутовао за Лондон, где је на Краљевском институту за међународне односе (Chatham House) – највећем аналитичком центру у Великој Британији, ангажованог у развоју спољне политике Велике Британије (управо је тај центар у јуну 2015. године припремио докуменат од 58 страница, „Позив Русији“, када је Србија очекивала да Русија уложи вето у Савету безбедности УН на резолуцију о Сребреници и у том је документу Русија представљена као претња западу), на коме је председник Синодалног информационог одељења Московске патријаршије известио о предстојећем састанку у Хавани. И управу је тамо Легојда, посебно, нагласио, да је Црква битан део друштва и у наше време, мора бити потпуно слободна од државе.
То јест, у односу на Руску владу истакао је, мора имати „потпуну слободу“, истовремено као и у погледу Ватикана – друге теократске државе – (са којим планира) „уједињење“, као норме активности РПЦ.
Даље, одлучујућа операција коју припрема Ватикан – такозвани „Свеправославни Сабор“, који, према језуитским плановима, треба да створи услове за обнову „Васељенске цркве“, коју ће предводити римски првосвештеник и формално. Као резултат тога РПЦ МП би требало да у потпуности пређе под контролу спољних центара моћи, што значи пуни губитак руске духовне државе, а тиме и националног суверенитета.
Јединство с ватиканском политиком чини апсолутно немогућим постојање националне патриотске идеје, погађа национални систем вредности као основе државне изградње оптерећене разорним последицама за читав контролни систем и представља доказ о ефикасности бихејвиоралног рата против нашег народа у погледу обуке за отворену спољну агресију.