Правда и богатство за све, зар не? (Илустрација: фб)
Пише: Александра Радојичић
Толико је текстова, у којима се критикује неолиберални модел економије, написано у последњих неколико година, да су читаве шуме посечене да би се те критике штампале. Што се мене тиче, ти текстови нису доказали неуспешност неолибералног модела, већ само немоћ да се проблем сагледа из праве перспективе.
Нема, дакле, ни једне људске акције, ни једног процеса, или стања, који се могу означити успешним, или неуспешним, већ се увек ради само о једном питању: за кога су успешне, односно неуспешне; ко “вуче” корист, а ко штету? Одговор на ова питања показује где се једна друштвена група, нација, или заједница налазе у ланцу исхране.
Заблуда свих теоретичара, људи од мастила и поправљача света је да се, оштрим размишљањем и увезивањем знања и морала, може зауздати историја и овладати процесима, који су са њом скопчани. Иако се то никада није десило, а неће се ни десити, то уверење живи баш зато што су паметњаковићи, по правилу, људи снажних уверења и начела, али споре крви и мале животне снаге, услед чега имају потребу да историји тужакају оне чија су начела слаба, а крв јака.
У историји и у животу увек се ради само о једној ствари, која је тесно скопчана са биологијом и са непромењивим особинама врсте: о прерасподели моћи. Наравно, мисао да је биологија изнад умовања, дражи мозак сваку научничку природу на жестоко противљење, а последица тога је мешавина суза и хартија на папиру, док живот иде даље својим током и пет пара не даје шта генији о њему мисле.
Неолиберални концепт је, дакле, успео за оне који су га измислили и инсталирали другима и то баш онима који виде сву штетност модела, али немају моћи да му се одупру. Моћ је – то је шокантна вест за мозгаџије -изнад исправности гледишта, што је наметање неолибералног концепта убедљиво доказало. “Хероји од мастила” мисле да ако су нешто критиковали, ако су нешто објаснили, да су то и укинули. Једној сили (оној која је наметнула овакав модел економије слабима) може се супротставити само другом силом, а никако исправношћу гледишта. Није Србија пропала зато што није била у праву, већ зато што није имала моћ да се одупре.
Фридрих Ниче (Фото: фб)
Према томе, ако хоћемо да раскинемо ланце (економске, или друге), морамо да прибавимо чекић, а не књигу. “Ко жели циљ”, каже Ниче, “жели и средства за тај циљ”. Србија је, у наше дане, отприлике на нивоу планктона у ланцу исхране и, све и да има циљ (што је озбиљно питање, без поузданог одговора), она нема средства, а чини се и да их не жели.
Власт је, код нас, скопчана са центрима моћи, а опозиција са “центрима памети”, односно интелектуалцима и, док је тако, ништа се неће променити. У стварном свету, више вреди чета војске, него крдо интелектуалаца. Оно што опозиција овде ради јесте умовање из немоћи и-кад схвати ( а схватиће, или ће баталити политику), као што је Вучић схватио-да је боље имати делегирану моћ, него аутохтону немоћ, покуцаће на врата неке западне амбасаде и понудити јој своје добре услуге. У том смислу, и ово укрупњавање опозиције треба разумети као покушај да се на немоћи изгради моћ, што никад није упалило, па неће ни сад. Када се то схвати, а схватиће се брзо, остаје само избор којој се амбасади приволети.
Неолиберални концепт (и то је релативно слабо опажено) није нешто што се спроводи само у економији, већ је у питању тоталитарни концепт, који се одражава на читаво друштвено устројство, све до просвете и односа у породици. Маркс је последњи (а не први) теоретичар економије, који је приметио да се на економско-привредној бази друштва диже целокупна надградња, те је очекивање да ће неолиберализам изазвати само економску штету, сасвим наивно. Наравно, ни највећи економски теоретичари нису опазили да се, испод базе друштва, налази још једна тектонска плоча, а то је моћ, моћ да се наметне неки друштвени концепт. Са том моћи ми данас имамо посла, а не са исправношћу концепција.
Концентрација и централизација капитала (нужни процеси, којима и служи неолиберализам), доводе и до гомилања моћи и, то је чвор целе приче, што не успемо данас, сутра ћемо много теже, јер ће снага са којом треба да се боримо бивати већа, а не мања. Све оне приче како Запад слаби и како је пред економским колапсом, нису без основа али, са становишта мале Србије, немају значај. Запад, можда, неће бити јачи од Кине, или Русије, али од Србије хоће за пар столећа од данас. Опозиција, која нема људски материјал на нивоу историјског изазова, односно материјал који је спреман на подвиг и на жртву, у сопственом кукавичлуку исповеда да ће нас ослободити Русија, док власт, са једнако слабим људским материјалом, гледа да служи ономе ко моћ већ има.
На крају: неолиберални концепт ће се сломити не кад ми то будемо желели, него кад они, који су га смислили, више од њега не буду имали користи. Друго решење је да се овде роди нови Карађорђе, или нови Милош, неко, дакле, ко не брка моћ са исправношћу гледишта, и да овлада ситуацијом. Како сада ствари стоје, да се неко такав појави, и власт, и опозиција би га дочекали са једнаком мржњом и противљењем; први јер би покварио садашњу поделу карата и привилегија, други јер би њихова немоћ постала видљива до неподношљивости.
Нема Србија, да закључим, проблем са неолибералним, или ма који другим концептом, већ са недостатком моћи и – чак – недостаком воље да се моћ има. Ропска расположења су се раширила до те мере, да историја, као никада до сада, изгледа детерминисана до пете децимале.
Све нам је тешко што подразумева борбу, отпор, крвављење гаћа, а са таквим осећањем живота, нема се где. Једино нам дијагностицирање проблема иде од руке, док нам напамет не пада да се судбина може и преокренути. Остаје нам да (а тако мора бити) сачекамо да биологија обави оно за шта наша памет није способна.
Часопис “РОНИН”, број 6
| Како Мали Перица замишља неолиберализам - РОНИН Пише: Александра Радојичић Толико је текстова, у којима се критикује неолиберални модел економије, написано у последњих неколико година, да су читаве шуме посечене да би се те критике штампале. Што се мене тиче, ти текстови нису доказали неуспешност неолибералног модела, већ само немоћ да се проблем сагледа из праве перспективе. Нема, дакле, ни једне ... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар