Што не дадох бар оставку, јбг… Владе Дивац (Фото: Медија центар Београд)
Пише: Миодраг Зарковић
Владе Дивац се не помиње у такозваном Бриселском споразуму. Њега ништа није обавезивало да га следи. А чак и да се помињао, ни то никако није ограничавало Дивца, пошто је Уставни суд одлучио да је природа Бриселског споразума искључиво политичка а не правна па самим тим нико није законски дужан да га поштује.
Према томе, када је одлучио да не гласа против пријема „Косове“ у Међународни олимпијски комитет, Владе Дивац је деловао по сопственом нахођењу. Он је тако изабрао, а да га на такав избор нису приморавали никакви прописи, закони и норме.
Ово је ваљало истаћи због тога што су се, данима после срамотне Дивчеве одлуке да се не буни против новог ножа у леђа српској државној целовитости, у домаћој јавности могла чути и прочитати разна оправдања на његов рачун. Оправдања су се махом сводила на то да Дивац, ето, није имао друге него да се повинује Бриселском споразуму који јасно налаже странама потписницама да једна другој не отежавају европске и друге интеграције. То је, дакле, чиста неистина, али чак и да је Бриселски споразум правно обавезујући Дивац опет није морао да поступи онако како је поступио.
Могао је, на пример, да поднесе оставку.
Да, оставку на место председника Олимпијског комитета Србије. Да ли би му круна пала са главе?! Да ли би се земља отворила а небо сручило да је Владе Дивац одбио да учествује у оволико погубном чину и то тако што ће се повући са места на којем је изложен неморалним политичким притисцима?
Да ли би гладовао? Да ли би му деца гладовала?
Наравно да Владе Дивац, један од најуспешнијих и најбогатијих српских спортиста свих времена, није завистан од тога да буде председник Олимпијског комитета Србије. Уосталом, две недеље после скандала око пријема „Косове“ у МОК, Дивац је био почасни гост на једној НБА утакмици Лос Анђелес Лејкерса и тамо је новинарима рекао да намерава да се, по истеку садашњег мандата у српском олимпијском комитету, са породицом врати у Америку да живи тамо. Према томе, ипак може да преживи без садашње функције. Па зашто је онда није напустио истог часа када му је неко наредио да мора да се уздржи од гласања против пријема „Косове“ у МОК?!
Неумерено величање спортиста
Одговор на ово питање дотиче једну од већих зачкољица у увреженом културном обрасцу који је загосподарио Србијом, а то је – неумерено величање појединаца који иначе не заслужују ни пажњу ни омиљеност ни поверење које им народни слојеви поклањају. Међу те појединце свакако спадају и спортисти попут Влада Дивца, неспорно успешни на спортским пољима али зато безвредни, или чак и штетни, у много чему другом.
Већ деценијама се у Србији од успешних спортских такмичара праве општенародни јунаци и приписују им се некакве ретке врлине као што су храброст, пожртвованост, а изнад свега честитост и поштење. Тај углед је, нажалост, врло често заснован искључиво на њиховим спортским постигнућима, која са наведеним врлинама углавном не морају да имају никакве везе. То што је Владе Дивац један од најуспешнијих европских кошаркаша икада заиста га не чини ни храбрим ни пожртвованим ни честитим.
Уосталом, хрватски кошаркаш Тони Кукоч је чак и успешнији од Дивца, барем по томе што је освојио три шампионска прстена НБА лиге за разлику од Дивца који није ниједан. А какав је Кукоч у људском смислу имали смо прилике да се уверимо 1995. године, када је заједно са остатком хрватске репрезентације напустио постоље у тренутку када су се, на завршној свечаности Европског првенства у Атини, на највиши степеник попели освајачи златне медаље, наши репрезентативци – међу њима и Дивац. Да не помињемо Дина Рађу или Стојана (Стојка) Вранковића, који су заједно са Фрањом Туђманом такође 1995. прослављали „Олују“ и етничко чишћење крајишких Срба.
Спортска вештина заиста не мора да има икакве везе са моралном чврстином. Чак ни са интелектом. Јесте да се спортски успеси не могу постизати без природне интелигенције, али то што је одређени појединац природно интелигентан па још способан да ту интелигенцију искористи у одмеравању снага са спортским такмацима не значи и да је интелектуално или ментално дорастао одговорним друштвеним положајима са којих може да утиче на целу државу.
Укратко: голови, кошеви, бекхенд паралеле и нокаути значе само на спортском терену, али су потпуно небитни на пољима која захтевају неку другу врсту спремности и спретности. А у тренутку када „Косова“ подноси захтев за пријем у МОК, Олимпијски комитет Србије неминовно прелази из спортског у та друга и, по много чему, важнија поља.
Србија и „селебрити култура“
То колико је српско друштво постало заљубљено у успешне спортисте јесте последица накарадног обожавања познатих личности. На Западу, тј. у Америци где је тај обичај доведен до свог врхунца, то се назива „селебрити културом“, и под њом се подразумева нарочита пажња која се у јавности поклања појединцима истакнутим у популарним делатностима као што су забава и спорт. Перјанице тог обичаја су глумци, певачи и спортисти, који уживају углед полубожанстава.
Са глумцима и певачима у Србији је то ишло мало теже, напросто зато што, као и многе друге европске државе, Србија није млада, малтене тек образована заједница, која се условно речено први пут сусреће са уметничким стваралаштвом и због тога је клиначки одушевљена њиме. Заиста, како може неки рок музичар да постане духовни или морални узор нацији чија деца још у основној школи изучавају епске народне песме? Оно, јесте да је то изучавање често скрајнуто и обезвређено, и да је српско вековно народно стваралаштво у огромној мери запостављено у јавном простору и култури уопште, али је чак и оно мало колико је народно стваралаштво присутно у нашим животима изгледа ипак довољно да спречи олако потпадање под заводљиве и варљиве утицаје савремене културе брзе и лаке забаве. Може Србин да се ноћима опија уз баладе овог или оног рок састава, али тешко да ће да гласа за неку странку само зато што је подржава певач тог истог састава.
Са спортистима је, међутим, ствар знатно сложенија. Најпре због тога што је професионални спорт прилично млад феномен у историјским оквирима. А и они ранији феномени на које се савремени спорт наслања – гладијаторство, витештво, па и ратништво у ширем смислу – имају призвук који не може да не прија традиционалној средини као што је српска. Спорт је, као што су социолози одавно закључили, у преносном смислу борбена делатност и самим тим може да преузима извесну општост: овај наш је поразио оног њиховог, издејствовао је победу у наше име и зато је он друштвено користан.
Више од игре
Тако постављене ствари представљају савршену подлогу за каснију манипулацију угледом и омиљеношћу спортиста. Манипулацију у којој сами спортисти никако нису без учешћа и невини, као што може да се види и на последњем примеру Влада Дивца.
Неспорно је да спортски успеси могу да користе друштву. Уколико нечије победе радују милионе навијача, то само по себи никако не може да буде штетно, а у здравим срединама може да омогући разне благодети. Србија је имала такве примере у блиској прошлости: деведесетих су управо задивљујући успеси кошаркашке репрезентације, за коју је тада играо и Владе Дивац, подстицали најшире слојеве на преко потребне, па и пркосне, изливе народног задовољства. Ако смо деведесетих као нација били отпорнији и чвршћи него данас, то је барем једним делом заслуга и тадашњих кошаркашких асова, као и других спортиста који су се са међународних такмичења враћали са медаљама и пехарима.
Али, ту би друштвени значај спорта и, поготово, спортиста, требало и да се завршава. Чим њихов углед прерасте у нешто што опако подсећа на „селебрити културу“, ствари теже да се отму контроли и усмере у погрешном правцу. А у данашњој Србији је веома приметно да се управо то догодило.
Ако желе да носе већу одговорност од оне коју им носи природа њиховог позива, спортисти би за ту одговорност морали да се изборе не као спортисти, него као и свако други: доказивањем. Као што Дивчев пример показује, успех на спортском терену није никакав доказ способности, а камоли честитости или поштења, на другим теренима. Дивац је можда био у стању да се под обручима носи са Шакилом О`Нилом или Хакимом Олајџувоном, али је борби за очување српске државности у окупираној јужној покрајини сасвим недорастао – и у интелектуалном и у моралном смислу. То што је баш њему запало да у тој борби тако недорастао учествује, па онда и наноси штету, није нимало случајно. То је последица управо неумереног придавања значаја спортским резултатима и последично спортистима, које је у Србији више него приметно и то већ прилично дуго. Да није био онолико обожаван за време активне каријере, Дивац не би ни могао да буде пригодна покривалица за пузеће признавање „Косове“ од стране званичног Београда.
Спорт је и политика, а обратно?
Глупав коментар и не баш глупавог политичара – Ружић у загрљају са Вокријем, а… (Фото: фб) …Вокри и “председница” отетог Косова Јахјага заједно. И ко је онда ту, заједно, и са ким? (Фото:фб)
У такво, неумерено величање спортиста, свакако спада и бесрамни потез Бранка Ружића, високог функционера владајуће Социјалистичке партије Србије, који се пре неколико месеци хвалио фотографијом са Фадиљом Вокријем, председником фудбалског савеза „Косове“. Ружићу, навијачу Партизана, било је битније то што је Вокри некада играо за црно-беле, него то што данас припада друштвеном устројству које убија, пљачка и протерује државу Србију и Србији одано становништво из јужне покрајине.
Стога је крајње време да се у српској јавности ствари поставе на право место. Голови и кошеви су можда важни, али никако не могу да буду битнији од родољубља. То по чему ћемо као нација ценити истакнуте појединце, мора најпре да буде њихова решеност и способност да доприносе општем добру, ако треба и по цену личне жртве. Односно, ономе ко се о нацију и државу огреши, ништа не би смело да буде олакшавајућа околност, па ни некадашња спортска каријера, ма колико била бриљантна. У поређењу са односом према нацији и држави, све остало мора да буде далеко мање значајно.
Часопис “РОНИН”, двоброј 4-5
Децембар 2014/Јануар 2015
| Дивац: погрешан човек на погрешном месту у погрешно време - РОНИН Пише: Миодраг Зарковић Владе Дивац се не помиње у такозваном Бриселском споразуму. Њега ништа није обавезивало да га следи. А чак и да се помињао, ни то никако није ограничавало Дивца, пошто је Уставни суд одлучио да је природа Бриселског споразума искључиво политичка а не правна па самим тим нико није законски дужан да ... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар