Капитализам не функционише – другачији свет је могућ (Фото: фб)
Пише: Александра Радојичић
На читавој српској политичкој сцени не постоји, не само као понуда, него макар као идеја, некапиталистички привредно-економски модел. Читава, дакле, политичка назови елита, једнако на власти, као и у опозицији, ништа није научила не само из постпетооктобарске хаварије привреде и економије, већ ни из искустава епохе у светским размерама. Агонични капитализам ће, у лику слабо писмених и плиткомислећих српских политичара, имати своје последње браниоце.
Власт своје демијурге налази у апостолима неолибералне економије али, с обзиром од каквог је људског материјала састављена, бар има оправдање да би једнако спроводила и економски модел Атиле Бича Божјег, све док служећи, трпа шушке у своје џепове. Она (власт) заправо и нема економску, већ само слугерањску политику, тако да неолиберализам долази у пакету са осталим јахачима српске Апокалипсе: људским правима, путем у ЕУ и контролисаним медијима. Не смем ни да замислим какво би стручно објашњење неолибералног економског концепта дали његови велики промотери и поштоваоци, као што су Драган Марковић-Палма, Маријан Ристичевић и Зоран Бабић.
Истовремено, део опозиције, онај који се бори за наклоност господара и чији је програм, заправо, тихо цвиљење пред коленима страних амбасадора да ће све радити исто као данашња власт, само брже и полетније, и сам непрестано, као коза на слан тучак, балави о страним инвестицијама, европским вредностима и осталим опачинама, које нас држе чврсто прикованим за дно. И том делу опозиције је, као и овима на власти, свеједно какав ће економски модел спроводити, само док траје доток пара, вила, јахти, лепих жена и, само изузетно, лепих дечака. Спровели би и Стаљинову прву петолетку, кад би им господари то затражили.
Патриотски (штагод то значило) део опозиције се дели на оне који су нас већ усрећивали неолиберализмом, који им се, истина, згадио кад их је господар шутнуо у дупе и на њихово место инсталирао ДС. Ради се, наравно, о ДСС-у, који је навукао јагњећу кожу и чека прилику да постане калиф уместо калифа. Дотле ће глуматати патриотизам и, ако им се посрећи на изборима (што се неће десити ако по цензус не оду до неке амбасаде, или до Владе Србије, да их пољубе тамо где сунце не сија), преобразиће се и открити своју божанску, дакле-неолибералну природу.
Радикали, ко радикали, никакав економски програм никада нису ни имали. Да неко стави пиштољ на чело члановима Централне отаџбинке управе и пита их шта им је економски програм, један од десет не би преживео. Нема странке са тако много писаца и објављених књига, нити странке у којој има мање читалаца.
Онај млађи део патриота, мислим на Двери, Заветнике, Наше, Образ и фрагменте 1389., прилично је недоучен и мисли да је стално дружење са интелектуалцима инфективна болест, те ће нешто и на њих прећи, само ако се буду довољно дуго дружили са њима. Свој економски модел су засновали на – тешко је ово и написати – умотворинама Мите Љотића и Николаја Велимировића, иначе познатим гигантима економске мисли у Србаља.
То је наивна, на нивоу стрипа, представа о Србији ситних сопственика и сеоских домаћина, који ће живети и радити у потпуној хармонији са државом, која ће их свесрдно помагати, а ови ће њој узвраћати синовском љубављу и, наравно, порезом. Ову идилу ће, са духовних висина, надгледати епископи наше Свете цркве и благосиљати своје синове, а посебно оне који су се православљем упознали на студијама.
Овај економски модел је смешан и историјски превазиђен више од сто година у Србији, а у Европи више од двеста. Но, ту љутње нема: свако је читао оно чему је дорастао. Добро би било да су, као декларисани анти-марксисти, макар прочитали нешто од Маркса, колико да знају зашто су “анти”.
Битка између крупног и ситног капитала, давно је одлучена у корист оног првог и то питање историја, за неколико стотина година од данас, више неће ставити на дневни ред. Ипак, патриоти ће, уз Божју помоћ, супротставити српског домаћина и ситног фабриканта, мултинационалним компанијама и, ако Бог да, опет ће Србин победити. Као на Сливници.
Србија је, данас, гладна и хлеба, и правде, и солидарности, и самопоштовања, и достојанства, па чак и – што је запрепашћујуће – рада. Једини модел који то може ефикасно да обезбеди, јесте модел који мултинационалним компанијама може да супротстави капиталисту вишег ранга – државу. Колективни облици својине, поглавито државна својина, могу да обезбеде опстанак у историјској арени. Овде се, чак, више не ради о профиту, него о голом опстанку.
Или борба за социјалистички привредно-економски модел, или – Србије бити неће! (Илустрација: фб)
У будућности ће се морати применити многе социјалистичке мере, или ћемо морати да се отпишемо из историје.
Оне ће, заправо, свакако бити примењене, само је питање ко ће их спроводити, да ли данашњи десничарски шампиони (који и сами увиђају да је то неопходно, али их ограничава дуго режање на социјализам), или неко нов, ко још није зацвркутао на српској политичкој сцени.
За Србију је боље да то уради неко нов, јер енергију и знање за озбиљан економски и друштвени преображај, данашња опозиција нема. Њено окупљање је данас више израз потребе да некако и сама уђе у систем, него да систем мења.
Часопис “РОНИН”, двоброј 4-5
Децембар 2014/Јануар 2015
| Терминални економски модели - РОНИН Пише: Александра Радојичић На читавој српској политичкој сцени не постоји, не само као понуда, него макар као идеја, некапиталистички привредно-економски модел. Читава, дакле, политичка назови елита, једнако на власти, као и у опозицији, ништа није научила не само из постпетооктобарске хаварије привреде и економије, већ ни из искустава епохе у светским размерама. Агонични капитализам ... |
from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости
Нема коментара:
Постави коментар