Житије утемељивача српске цркве, права и књижевности
Растко Немањић је рођен око 1175. као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и Ане. Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област
(Хум или Захумље). Године 1191, кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Савин приказ догађаја који је изнео у Житију Стефана Немање скроман је и суздржан, али су се временом овој причи додавали занимљиви детаљи, између осталих да је Сава побегао у манастир без знања оца, и да је организована потера која је стигла прекасно, јер се Сава већ замонашио.
У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се посветио монашком животу. Света гора је била и остала његов други дом.
После годину и по дана проведених као монах Симеон у Студеници, Стефан Немања који је предао престо сину Стефану Првовенчаном одлучио је да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори. Долазак Симеона, доскорашњег владара, изазвао је велико интересовање код светогорског монаштва. После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија Трећег Анђела. После Симеонове смрти, Сава је наставио да ради на организовању Хиландара, израдивши типик (манастирски устав), први такав документ монашког општежитија.
Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха, живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик, први документ којим се уређује испоснички живот.
Иако је Сава већ уживао огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер, те га је средином 1200. епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Због политичких превирања у Србији положај светогорских манастира постао је несигуран па су Сави браћа писала да пренесе очеве мошти у Србију. Почетком 1207. Немањина три сина сахранила су његове посмртне остатке у гробницу коју је припремио у својој задужбини Студеници, а Сава је сачинио службу у његову част. Недуго затим, Сава је постављен за игумана Студенице. Пошто је имао звање архимандрита, Сава је био највише негрчко свештено лице у Србији. За Студеницу је написао и типик. Са братом Стефаном отпочео је радове на подизању Жиче. За време боравка у Студеници, Сава је поред службе написао и Симеоново житије, истакнуто дело српске средњовековне књижевности.
Сложене политичке околности на Балкану почетком 13. века, као и сложена црквена ситуација у Србији биле су позадина мисије Саве Немањића у Никеји, чији је резултат била аутокефалност Српске цркве. Године 1219. у Никеји је Сава хиротонисан за архиепископа, а српска црква стекла је аутокефалију, добивши право да неограничено бира и и хиротонише архиепископа и друге епископе.
Сава се вратио у Србију 1220, отишавши у Жичу, која је одређена за средиште нове Српске архиепископије. Одмах се посветио њеном организовању — основао је око 11 епархија (епископија), укључујући и архиепископију у Жичи.
Сава је био српски архиепископ до 1234, када је одлучио да се повуче са положаја српског архиепископа. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Укрцао се у Будви у пролеће 1234, упутивши се ка јужној Италији. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, ипак је успешно приспео у луку Бриндизи. Одатле се запутио у Палестину где се у Јерусалиму састао с патријархом Атанасијем. Састао се и с александријским патријархом, а затим га је примио султан Ал Камил који му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Са Синаја поново одлази у Јерусалим и преко Антиохије долази у Малу Азију. У Цариграду је примио позив бугарског цара Ивана Асена Другог који га је позвао у посету. Стигао је у Трново, разболео се и умро 14. (27) јануара 1236.
Прворазредни правни документ
Приликом повратка из Никеје Сава је боравио у Солуну, у манастиру Филокал. Тај боравак имао је великог значаја за развој српског црквеног права јер је он ту организовао рад, а значајним делом и сам учествовао у стварању српске редакције византијског номоканона који ће постати познат под називом Номоканон светог Саве (Крмчија светог Саве). Овај зборник постаће прворазредан извор права у средњовековној Србији, а оствариће утицај и на ширем подручју јер је такође постао основни устав и бугарске и руске цркве.
________________________________________
У част првог српског просветитеља
Све школе и образовне институције у Србији и Републици Српској прослављају свој дан – школску славу Светог Саву, у част првог српског архиепископа, просветитеља и творца законодавства.
Култ светог Саве снажно се шири после 1775, када га је Карловачки синод уврстио међу српске народне свеце. Разна дела просветног и културног значаја у српским срединама обављана су на Савиндан. На Савиндан 1826. основана је Матица српска. Истог дана је и Сава Вуковић потписао завештање којим је основана Српска гимназија у Новом Саду 1810.
Од друге деценије 19. века свети Сава се све више сматра заштитником и покровитељем српских школа: прво у Војводини (вероватно прво у Земуну 1826), затим у Србији (1827), Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Старој Србији.
Свети Сава је установљен за школску славу 1840, одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840, а на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу. У одлуци тадашњег Попечитељског просвештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за “патрона свих наших школа и да се најсвечаније прославља”. У школама се славио све до 1945, када је укинут, одлуком тадашњих власти. После полувековне забране, од деведесетих година прошлог века поново се празнује у образовно-васпитним установама.
Многе школе у Србији носе име Светог Саве. У Војводини, то су основне школе у Руменки, Бачкој Паланци, Сремској Митровици, Новој Пазови, Александрову, Стајићеву и Житишту, као и Средња школа у Сомбору и Школа за основно образовање одраслих у Новом Саду. У сремскомитровачком селу Чалма ОШ “Свети Сава” најстарија је школа у Војводини која носи име великог светитеља. Ова школа први пут се спомиње давне 1724. Београдска школа “Свети Сава” једина је која је и у време комунизма задржала име српског просветитеља и заштитника образовања.
Светосавска признања
Министар просвете Срђан Вербић ће прочитати имена добитника Светосавског признања које се традиционално додељује на свечаној седници у Влади Србије. Светосавске награде додељују се установама и појединцима заслужним за допринос унапређењу образовања и васпитања. Ову церемонију преносиће Радио телевизија Србије.
Приредила Ивана Вујанов
from Форум средњих стручних школа Београд - Почетна http://ift.tt/1lPGipm
via IFTTT
Нема коментара:
Постави коментар