Задруге и задружни покрет у Србији

Задруге и задружни покрет у Србији
Србија је у развоју задруга и задружних покрета имала успоне и падове. Трећа задруга у свету “Gazdovsky spolok” основана је у Бачком Петровцу (тадашња Аустроугарска). Задруга у Вранову основана је нешто касније као прва истинска пољопривредна задруга на подручју централне Србије. Пољопривредне задруге у Србији су међу првима у свету основале свој задружни савез који је, заједно са још десет земаља основао Међународни задружни савез. Све то је условило успон земљораднчких задруга у Србији и трајало је све до Другог светског рата. Задруге су биле “уредне и напредне” како се говорило међу домаћинима у Србији. Сви угледнији домаћини у селу били су задругари, а најугледнији међу њима били су председници сеоских задруга који су и пресудно утицали на задружне послове. Нажалост, нестале су генерације задругара из тог времена које би могле да светоче но томе да је само слога и заједништво чувало село и сеоске породице, најугледнији домаћини водили биргу и о својој а одлучујући о задрузи и о другим сеоским породицма које су пословале у оквиру задруге. И села су била “уредна и напредна” колико и њихове задруге.
Процес успешног развоја задруга у Србији прекинут је током и непосредно после Другог светског рата. Рат је одвео најугледније сеоске домаћине у борбу за слободу, или их утерао у логоре и заробљеништво и тако их омео у развоју задруга и села. Окончањем рата отпочео је “југословенски задружни експеримент” који је трагао све до реформи отпочетих 1988/90. године, а лоше последице тога осећају се и трају и данас, јер једино задруге нису прошле процес истинских реформи.
Уништавање успешног задружног покрета у Србији отпочело је колективизацијом (Сељачке радне задруге) и уставним поништавањем задружне својине створене и наслеђене од предратних задруга (Уставни закон из 1953.). Тада је задружна имовина “преведена” у друштвену својину као “основу социјалистичког преображаја пољопривреде и села”. Тај процес завршен је неуспехом, односно расформирањем СРЗ али се у имовинском смислу задржао концепт тзв. “друштвене својине”.
Држава је касније омогућила организовање општих земљорадничких задруга и делимичну примену основних задружних принципа, односно омогућила је да земљорадници управљају тим задругама. То је, после расформирања СРЗ па до Амандмана на Устав из 1972. године, донекле вратило поверење земљорадника у задруге, У том периоду задруге су куповале пољопривредно земљиште и механизацију, запошљавале агрономе, уводиле нове расе стоке и сортно семе у производњу, повећавале употребу минералних ђубрива а сељаци у задругама су пресудно утицали на тзв. “зелену револуцију” која се догодила у пољопривреди Србије. Пољопривреда и пољопривредници Србије, због постигнутих резултата сврставани су у сам врх европске пољопривреде.
Међутим, доношењем Амандмана на Устав (1972.) Устава (1974.) као и Закона о удруженом раду (1976.) политичко руководство тадашње Југославије отпочело је нови експеримент у задружном сектору привреде. Задруге су, својом имовином, интегрисане у општиинске комбинате, а сељацима је одузето право упрвљања над имовином коју су заједнички створили послујући у задругама. Захваљјући Закону о удруженом раду проглашена је власт радника и над имовином коју су створили сељаци Србије. Као компензација за одузете задружне пољопривредне машине, дати су кредити из тзв. “зеленог плана” како би сељаци куповали механизацију, организовано пружали једни другима услуге том механизацијом уз оквиру организација кооператива (у Војводини) и остатка земљорадничких задруга (на продручју централне Србије). Задржан је земљишни максимум “да се сељак не би капиталисао”, како је то говорио Петар Стамболић. Стварне одлуке доносили су општински комитети и руководства општинских комбината.
Након уставних промена (Амандмани на Устав СФРЈ 1988. године) у Закона о задругама (1990.) требало је учинити заокрет у организовању земљорадника, афирмисати задруге у својим изворним вредностима и обезбедити пословање по задружним принцимипима, враћајући имовину онима који су је створили или њиховим потомцима. У тај процес држава је ушла крајње неодговорно и сама правећи опструкције у примени закона које је сама доносила. Због тога задруге у Србији нису прошле кроз нужне реформе, а наслеђе прошлости и настављање самоуправљања радника у нереформисаним задругама још више су урушили поверење у задружни начин организовања сељака у Србији. Држава Србија нема, на темељима свог Устава, закон којим би урадила задружнми сектор привреде и омогућила сељацима и другима који имају исти интерес, да се заједнички појављују на тржишту роба и услуга. Још увек је у примени савезни Закон о задругама из  1996. године, са свим својим слабостима, па га, наводно због њих, држава и не примењује.
Нажалост, нико није био у стању (није хтео или није смео) да сељаке на позитивним искуствима задружне прошлости у Србији и свету, поучи и упути у истинске вредности задружног организовања. Хипотреке ближе задружне прошлости (од Другог светског рата до данас), морате се сами ослободити – не због других већ због себе и своје будућности…
(Из “Зашто и како се организовати у задруге”, Одбор за село САНУ, Београд 2012. година.)

Задруге и задружни покрет у Србији Србија је у развоју задруга и задружних покрета имала успоне и падове. Трећа задруга у свету "Gazdovsky spolok" основана је у Бачком Петровцу (тадашња Аустроугарска). Задруга у Вранову основана је ...

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости