Зоран Ћирјаковић: Пронађено у преводу - о мржњи и (де)контаминацији

Зоран Ћирјаковић: Пронађено у преводу - о мржњи и (де)контаминацији
понедељак, 25. јануар 2016.
 Угледна америчка новинарка, новајлија на Балкану, била је после 5. октобра збуњена када је чула за невладину организацију у чијем се називу помиње културна деконтаминација: „Деконтаминација? Али ја желим да пишем о људским бићима”.
Значење и смисао често буду изгубљени у преводу. Неки од великих холивудских хитова успех дугују овом непресушном извору неспоразума и фрустрација. Али, некада нам превод може помоћи да разумемо тешке, опасне или подмукле речи које су се одомаћиле, флоскуле које често изговарамо не размишљајући шта тиме говоримо и призивамо или кога, можда несвесно, избацујемо из домена људскости. Дакле, о чему говоримо када кажемо деконтаминација?
Та реч се широм света користи искључиво у контексту загађења изазваног пошастима као што су опасни вируси, радијација, отрови или пацовски измет. Нажалост, Србија је била прва у којој је контаминација пре две деценије везана за нешто што (националистички) неистомишљеници носе у себи. Од тада у овом значењу није стигла много даље од Републике Српске, која је временом добила и своју „Другу Српску” и одговарајући огранак „индустрије холокауста”. Данас у појму културна деконтаминација опстаје оно најгоре из деведесетих – склоност да другачији људи буду посматрани као гамад, отпад и смртоносна претња.
Страни језици могу помоћи да боље разумемо и неке фразе које звуче сасвим бенигно. На пример, свако ко на енглеском данас изговори „буди културан” или „он је некултуран” може да рачуна да ће бити исмејан и обележен као бесрамни сноб и деветнаестовековни елитиста.
Србија је једна од бројних земаља, углавном у Источној Европи, у којој је позивање на „праву”, културну културу и даље легитимно. Оно је, по правилу, везано за различите привилегије – наш страх да их можемо изгубити или бригу родитеља да их нећемо ни стећи ако не будемо доживљени као културни, што значи различити од оних који то наводно нису. Наиме, „некултурни” су овде увек некако мање људи, примитивци који се не рачунају, нижа бића чији ставови и потребе нису достојни уважавања.
Нажалост, конзумирање наводно једине праве културе – оне која је сложена, неразумљива и тешка, у Србији није само обележје дистинкције које треба да легитимише класне и статусне хијерархије и доминацију. Сиромашне, потчињене „масе” овде нису уоквирене само као некултурна светина или стока без укуса. Оне представљају, како сугерише надахнути Динко Грухоњић, спој крвожедних припадника старијих генерација, које су стасавале „с пеном, с беснилом на уснама”, и млађих, који треба „да доврше покољ који су им очеви започели”. Срби који нису културни редовно бивају представљени као православне машине за убијање на стендбају, увек спремне да производе „Сребренице” као што цивилизовани Немци производе „фолксвагене”.
Културни овде обично воле да истакну и да су писмени. Флоскула о „функционално неписменима” – којих је, зависно од флуидног критеријума и забринутости хронично згађеног интелектуалца, између 25 и 70 одсто – постала је један од главних антидемократских аргумената у упорно клеветаној Србији, која, ако је веровати Унеску, има завидну стопу писмености од чак 98,1 одсто. У грађанским фантазијама, када би власт бирали само „функционално писмени”, било НАТО странци било домаће елите, Србија би била срећна, богата и европска. У малограђанској реалности, писменост је све чешће последње уточиште протува које немају шта да кажу.
Некада је тешке речи, душебрижничке дијагнозе и софистициране клевете потребно преводити, некада се уруше у судару са чињеницама, а некада је довољно сачекати неколико година да би се аргументација распрснула као мехур од сапунице. Не треба заборавити да је о Србији говорено и као о земљи мимо света, која се креће уназад, у прошлост, док „се у свету границе прелазе бициклима, готово у купаћим костимима”, како је 2005. године рекао Ласло Вегел.
Сви смо деца исте балканске културе и обе Србије имају своје писмене и културне зилоте. Накратко су их ујединили „Парови” и „Фарма”, вулгарни плодови сурове транзиције око којих су заједничким снагама ширили моралну панику. Ипак, само у оној Србији која је деведесетих била друга искључивост и (културном) културом легитимисана мржња изродили су серију необичних, неретко перверзних феномена чија се права природа крије иза политички коректних и звучних речи. Њих је неопходно превести да не би стварали илузије о нашим необичним либералима.
На пример, космополитизам у том миљеу по правилу само скрива један, у суштини сасвим типичан, ружни шовинизам, изражен у презиру елитистичке имагинарне заједнице према „нецивилизованом” народу. И декларативни антифашизам наших европеизатора је често исправније назвати анти-антифашизамом. Аушвиц ту многима није страшан и неприхватљив по себи. Читајући бројне статусе на друштвеним мрежама, стиче се утисак да није мало „културних” којима би све у вези с Аушвицом било сасвим у реду да су возови људе у гасне коморе довозили с Цециних концерата.
Срби који заслужују да живе, гласају и владају су ваљда они који иду на извођења комада уркултурне Биљане Србљановић, резигниране просветитељке која воли да се похвали да је „по образовању докторанд” (у преводу студенткиња). По броју помињања филозофије паланке могло би се закључити да су обожаваоци љутите либералке која „носи Праду” – по тврдњи дугогодишњих саборца с антинационалистичког форума „Васин свет”, читали Константиновићеву болно претенциозну нацификацију Српства. У стварности, већина се задовољи хипстерским текстовима поносно „нормалног” и блазираног Бранислава Димитријевића, лајт, 2.0 верзије Радомира Константиновића, дизајниране по мери „десператне” постмодерне Србије.
Нажалост, наши културни, функционално писмени и нормални деконтаминатори не могу да очекују преводилачку помоћ. Све што би англосаксонска публика могла да пронађе у преводу исцрпљујуће тираде „суботичког Хегела” су ставови, размишљања и логика коју су одавно похранили у лагумима своје неславне интелектуалне прошлости. Бојим се да је књига „Философија паланке”, непресушно врело „грађанске” мржње, данас непреводива на енглески – мада верујем да би половином деветнаестог века била велики хит међу британским арнолдијанцима, који су тврдили да је радничка класа нецивилизована, сирова и полуразвијена.
Ипак, овдашње самопроглашене космополите и антифашисти могли би да се поиграју тако што ће сами превести наслов и неколико реченице своје отровне „Библије”. Тешко је не суочити се с мером у којој све то звучи јадно и снобовски. Можда уз помоћ језика америчке моћи (и културе) неки од њих коначно почну и да, цитираћу овде мучну етикету којом се „прославио” филозоф Растислав Динић, уместо „звери српских” око себе виде људска бића. Много тога се може препознати и пронаћи у преводу.
(Политика)

Политика: Зоран Ћирјаковић: Пронађено у преводу - о мржњи и (де)контаминацији Угледна америчка новинарка, новајлија на Балкану, била је после 5. октобра збуњена када је чула за невладину организацију у чијем се називу помиње културна деконтаминација: „Деконтаминација? Али ја желим да пишем о

from Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
via IFTTT Видети заједницу Вести - News - Новости